Дечија болест левице или зашто су чилеански бирачи одбили предлог новог устава
| Савремени свет | |
Дечија болест левице или зашто су чилеански бирачи одбили предлог новог устава |
|
| петак, 30. септембар 2022. | |
|
Чилеански бирачи на референдуму одржаном 4. септембра огромном већином гласова одбацили су предлог новог устава. Резултат је био 62 одсто „против“ и 38 одсто „за“. По први пут после обнове демократије гласање је било обавезно, тако да је излазност била чак 85 одсто. Иако су анкете указивале да ће исход бити негативан по предлагаче, нико није очекивао тако убедљив резултат. Иако је Чиле последњих деценија двадесетог века доживео економски просперитет, неједнакост у њему и даље је највећа од свих чланица ОЕЦД-а. Пиночеов економски систем опстао је и после обнове демократије почетком деведесетих и чак је стекао политички легитимитет. Током 2010-их привреда је стагнирала, а трошкови живота и незаспосленост су расли. Сиромашнији део становништва и данас нема могућност да се квалтетно лечи и да се образује. Половина свих чилеанских радника зарађивала је 2019. мање од 550 долара месечно. Чиле је једина држава на свету са потпуно приватизованим тржиштем воде. Једна анализа из 2020. показала је да само 1 одсто предузећа поседује 79 одсто права на експлоатацију воде. Као резултат тога, цене воде за потрошаче у Чилеу су највише у целој Латинској Америци. У последњих десетак година у земљи су избијали чести раднички штрајкови и студентски протести. Настао је масовни покрет против неолибералног система. Бунт је кулминирао октобра 2019. када су милиони људи учествовали на демонстрацијама широм земље које су добијале и насилни карактер. Најмање тридесет људи је погинуло. Под притском масовиних социјалних протеста и претњом даље ескалације, владајуће елите биле су принуђене да пристану на системске промене. Скоро све парламентарне странке потписале су 15. новембра 2019. године Споразум за социјални мир и нови устав. Тај споразум поделило је левицу. Део је сматрао да он представља неопходну институционализацију борби које су у току, док је други део у њему видео средство за демобилизацију масовног радикалног покрета. Октобра 2020. одржан је референдум на коме је 78 одсто бирача гласало за промену устава донетог 1980, у време Пиночеове владавине. Излазност је била 51 одсто. У само 5 од 346 општина већина је била против промене. Три од тих пет општина налази се у Сантјагу, а у њима живе припадници националне економске елите. Тада је изгледало да земља није поларизована између деснице и левице, већ да је права подела између хомогенизованог народа и елите. Маја 2021. изабрана је Уставотворна конвнеција од 155 чланова. Излазност је била 43 одсто. Укупно 138 посланика бирани су, сходно претходно извршеним уставним реформама, по пропорционалном систему са отвореним листама. Као и кад су у питању избори за Представнички дом Националног конгреса Чилеа (парламента), избори су одржани у 28 изборних јединица у којим је бирано од 3 до 8 посланика, а распоред мандата извршен је по Донтовом систему. За разлику од парламентарних избора, једнака заступљеност мушкараца и жена била је обавезна, а 17 места је резервисано за грађане који припадају аутохтоним заједницама које чине око 13 одсто становништва Чилеа. Кандидати за ова места морали су да буду регистровани као чланови једне од признатих аутохтоних група или да дају изјаву која то потврђује и да имају место пребивалишта у једном од региона одређених за сваку групу. Грађани који се идентификују као староседеоци могли су да изаберу један од гласачких листића: за општу листу или за резервисана места (са различитим кандидатима у зависности од групе). Дакле, нису могли да гласају два пута. Изабран је кандидат са највећим бројем гласова, а родна равноправност је такође била обавезна. Независни кандидати, повезани са протестима из 2019. освојили су 65 места. Међу њима су били адвокати, научници, новинари, глумци, зубари, механичари... Вероватно је чилеанска Уставна конвенција била прво представничко тело у историји у коме је постојала равноправна заступљеност полова. Најмање седам посланика се изјаснило да припада ЛГБТ популацији. Од 155 чланова Уставне конвенције, 103 нису били припадници традиционалних политичких организација. Прогресивне снаге предвођене левицом освојиле су више од две трећине мандата и имале су пуну контролу над уставотворним процесом. Подршка конзервативаца није им била потребна да би утвдили предлог новог устава. Крајем 2021. одржани су председнички, парламентарни и регионални избори. На председничким је победио Габријел Борић, левичарски кандидат хрватског порекла. У првом кругу добио је 26 одсто гласова, а у другом 56 одсто. Десничарски кандидат Хосе Антонио Кас, отворени следбеник Пиночеа, у првом кругу добио је 28 одсто гласова, а у другом 44. Излазност је била у првом кругу 47 одсто, а у другом 56 одсто. Према Уставу, председник је шеф државе и владе. Новоизабрани парламент - Национални конгрес - подељен на левицу и десницу и независне посланике који одржавају равнотежу између две највеће групе. Уставна конвенција заседала је од јула 2021. до јула ове године. Предлог новог устава уручен је председнику Габријелу Бориц́у на церемонији 4. јула 2022. Садржај Предлога устава
Нови устав био је замишљен као фронтални напад на чилеански неолиберализам настао током дуге војне диктатуре започете државним ударом 1973. Устав из 1980. почивао је на мешавини ограничене демократије и тржишне економије конципиране тако да служи интересима крупног капитала. Приватно власништво и дерегулација су били водећи принцип Устава, што је омогућило приватним компанијама да успоставе контролу над природним ресурсима земље. Социјалне услуге, које је пре успостављања диктатуре обезбеђивала држава, препуштене су тржишту, а радничка права драстично су умањена. Држава је била претворена у неку врсту додатка тржишту и могла је да делује само уколико тржишни механизми откажу. Такав екстремни неолиберлани приступ узроковао је социјалне и политичке напетости које су експлодирале 2019. Према Предлогу новог устава, Чиле је социјална, демократска, вишенационална, интеркултурна, регионална и еколошка држава утемељена на владавини права. Предлог наглашава солидарност, захтева родни паритет у свим државним и јавним институцијама и укључује дугу листу социо-економских права. Појединци и народи међузависни су са природом и чине нераздвојну целину. Држава мора промовисати хармоничан баланс између људи, природе и организације друштва. Природа има право на постојање, регенерацију, одржавање и обнављање својих функција и динамичке равнотеже, укључујући природне циклусе, екосистеме и биодиверзитет. Такође, држава мора гарантовати и промовисати права природе (оваква одредба у светску уставност уведена је по први пут у Устав Еквадора из 2007). Законом се могу успоставити ограничења у остваривању одређених права како би се заштитили животна средина и природа. То значи не само да права природе могу бити у сукобу са другим правима, вец́ да их она надмашују.
Предлог обавезује државу да гарантује образовање о животној средини и да обезбеди прехрамбени суверенитет, здравствену исправност и безбедност хране и њену еколошки одрживу производњу. Држава признаје, промовише и помаже сељачку и индогену производњу хране и рибарство као и домаће кулинарско и гастрономско наслеђе. Предложено је и оснивање Биоетичког савета, независног, техничког, консултативног, плуралстичког тела које саветује владу о питањима живота људи и животиња, природе и биодиверзитета. Предлог предвиђа оснивање више независних инситуција и излази изван оквира традиционалног концепта о три гране власти. Вода је проглашена за опште добро које се не може приватизовати. Свакоме је гарантовано право на минималну количину безбедне енергије. Дужност државе је да предузима мере за превенцију и ублажавање ризика, рањивости и ефеката изазваних климатском и еколошком кризом. Такође, Предлог налаже стварање аутономног тела, Канцеларије омбудсмана за природу, која ће се бавити промовисањем и заштитом еколошких права и права природе. Предложено је и оснивање еколошких судова за спорове у вези са админстративним актима у питањима животне средине и других еколошких предмета. Грађани би имали директан приступ овим судовима, без претходног исцрпљивања административних лекова.
Предлог карактерише Чиле као државу благостања и јача њена овлашц́ења у здравственом и пензионом систему, образовању и становању. У тим областима Пиночеов устав првенствено штити интересе приватног сектора, док Предлог унапређује радна права, гарантује право на колективно преговарање, на штрајк и синдикално организовање, признаје рад у кући и слично. Предложено је да радници преко својих синдиката имају право да учествују у доношењу одлука у предузећу, гарантује се општи и једнак приступ социјалним услугама. Репродуктивна права су призната, укључујући право на абортус (до 2017, абортус у Чилеу био је илегалан). Држава промовише друштво у коме жене, мушкарци, сексуалне и родне различитости и неслагања уживају суштинску једнакост и ефективну заступљеност као услов за потпуно остваривање демократије и грађанства; држава препознаје и штити породице у њиховим различитим облицима, изразима и начинима живота, не ограничавајући их искључиво на биолошке или крвне везе, и гарантује им достојанствен живот (истополни бракови у Чилеу признати су законом који је, на предлог десничарског председника Себастијана Пињера, усвојен крајем 2021). Правна и физичка лица уживају право власништва, осим над заједничким природним добрима или када устав и закон то прокламају као неодговарајуће. Слободно је предузимање економских активности у складу са правима прокламованим уставом и заштитом природе. Предлог по први пут уставно признаје аутохтоне народе, индивидуална и колективна права њихових припаданика и обезбеђује им широку аутономију која укључује и самостални правосудни систем и право на реституцију или репарације за отето земљиште. Држава препознаје и промовише интеркултурни дијалог између разноврсних космовизија народа и нација које коегзистирају у земљи (космовизија је замисао коју аутохтони народи имају о физичком и духовном свету и окружењу у коме живе). Гарантовани су институционални механизми који фаворизују препознавање и разумевање етничке и културне разноликости и превазилажење постојец́их асиметрија у приступу, расподели и вршењу власти, као и у свим областима друштвеног живота. Аутохтони народи и нације имају право да буду консултовани пре усвајања административних и законодавних мера које се на њих односе. Држава гарантује средства за њихово ефективно учешц́е, преко аутономних представничких институција. Држава је вишејезична. Службени језик је шпански. Језици аутохтоних народа званични су на њиховим територијама и у областима у којима чине знатан део становништва. Држава промовише њихово познавање, ревитализацију, уважавање и поштовање.
Док је у више области веома радикалан, Предлог садржи и нека решења старог државног уређења. Задржан је председнички систем, али су овлашћења председника умањена. Централна банка конципирана је по неолибералном моделу као независна институција. Дводомни Национални конгрес је задржан у Предлогу, али Сенат је укинут и био би замењен Домом региона. Ово ново тело би имало знатно мање овлашћења од Сената. Примедба либералних политколога била је да би тако био успостављен асиметричан дводоми парламент у коме не би било равнотеже унутар законодавне власти. Референдумска кампања
Чим је објављен текст предлога новог устава отпочела је жестока кампања против њега који је предводила десница, уз огромну подршку крупног бизниса и друштвених слојева који би изгубили привилегије у случају да је Предлог усвојен. Заштита природе била је главна брига чилеанске деснице. Не само да је Предлог устава био екоцентричан, он је и олакшао доношење нових закона због укидања квалификоване већине за неке области. На десници се појавио страх да би била повећена непредвидивост законодавне продукције. Чилеанска привреда је претежно екстрактивна, рударство је једна од основних грана и још увек је уставом заштићено од државне интервенције. Такође, приватна предузећа нису огрничена у коришћењу воде за индустријске сврхе. Интереси пословних кругова били би угрожени уколико би Предлог био усвојен јер би строги еколошки услови за деловање екстрактивне индустрије умањили њену профитабилност. Документ од 388 чланова суочио се са интензивним критикама да је предугачак, превише левичарски и превише радикалан. Бројне примедбе биле су основане. Велики број одредби непрецизно је формулисан, што је омогућило манипулативне интерпретације. Каталог људских права садржи гаранције скоро сто различитих права, од којих су многа неостварива. Уопште, текст је изгледао више као амбициозан дугорочни политички програм него као правни акт. Неки економисти су тврдили да би предложене промене коштале од 9 до 14 одсто БДП-а Чилеа који износи 317 милијарди долара и да би широка децентрализација узроковала фискалну неодговорност. Постојала је распрострањена несигурност у вези са импликацијама и трошковима Предлога. Гаранција широког приступа социјалним услугама захтевала би додатна буџетска средства за која нису обезбеђени извори. Извесно је да би процес усклађивања постојећих закона са новим уставом и доношење нових трајао годинама, ако не и деценијама. Оснивање нових институција (са изузетком Уставног суда) било би постепено. Нови парламент почео би са радом за око четири године. То значи да би имплементирајуће законе доносио актуелни парламент, у коме постоји већина која није подржавала Предлог. Такође, постојао је и ризик да конзервативно чилеанско правосуђе не би показивало ентузијазам у примени новог устава. Све је то указивало да би он вероватно у великој мери био мртво слово на папиру, чак и да је усвојен. Као што је често случај када су референдуми у питању, противници Предлога организовали су кампању дезинформација у медијима и на друштвеним мрежама. Медији у Чилеу су под готово потпуном контролом оних који су имали користи од Пиночеовог режима. Две комерцијалне групе поседују већину штампаних медија.
Бирачи су застрашивани да ће морати да се лече у преоптерећеном јавном здравственом систему; да ће бити укинуте приватне образовне институције; да ће порасти незапосленост; да ће куће и станови бити експроприсани, а приватна имовина укинута. Принцип једнакости пред законом биће злоупотребљен како би били фаворизовани аутохтони народи и хомосексуалци; верске слобода ће бити укинуте; абортус ће бити дозвољен у било којој фази трудноће; биће укинуте све граничне контроле; закон ће заштитити криминалце, а не жртве; уштеђевина радника ће бити конфискована и укинуто право наследства; назив земље и њени национални амблеми биц́е промењени. Нови Устав ће од Чилеа направити Венецуелу... У кампањи “против”, одредбе Предлога су банализоване и једнострано интерпретиране како би се изазвао страх код бирача. Једно истраживање вршено почетком 2022. показало је да је 58 одсто бирача било изложено кампањи дезинформација. Десница је успешно искористила своју финансијску премоћ и боље организационе способности. Будући да је несумњива воља Чилеанаца била да треба донети нови устав, десница је наступила са позције да је промена неопходна, али са сасвим друкчијим текстом. Тако је успела да добије ширу подршку у односу на своје бирачко тело. Зашто је већина Чилеанаца била против предлога новог устава?
Уставни референдум је спроведен уз обавезно гласање, на биралишта је изашло рекордних 13 милиона Чилеанаца. Укупан број бирача износи 15,1 милион. На референдуму 2021. гласало је 7,5 милиона бирача и 8,3 милиона у другом кругу председничких избора 2021. Борић је тада добио 4,6 милиона гласова, а за усвајање устава гласало је 4,8 милиона. Али, док је десничарски демагог Каст у другом кругу председничких избора добио 3,6 милиона гласова, на септембарском реферндуму 7,8 милиона бирача гласало је за одбацивање Предлога устава, што је повец́ање од 4,2 милиона, скоро једнако повец́аном одзиву од 4,7 милиона. Дакле, левичарски гласови за друштвене промене углавном су одржани, али је огромна већина оних који су гласали први пут одбацила нови устав. Очигледно је да су на резулатат одлучујуће утицали они који су обично апатични и не учествују на изборима или другим политичким активностима, чији политички ставови и вредности унапред нису били познати и који углавном нису били повезани са протестима 2019. Они су били подложнији пропаганди коју је организовала десница. Апстиненција је обично највећа у радничкокласним срединама и сиромашнијим деловима популације. Предлог устава одбачен је у свих 16 региона земље и у 338 од 346 општина, укључујуц́и градско подручје Сантјага. Против је била и већина жена, сиромашних, па чак и припадника аутохтоних заједница, мада је Предлог највише инсистирао на унапређивању њихових права. Чиле је тренутно једина латиноамеричка земља чији Устав и даље не признаје своје староседеоце. У радничким срединима однос гласова “за” и “против” био је уједначен. “За” су били бирачи који се идентификују са левицом, а “против” они који подржавају десницу и центар, као и бирачи који се не поистовећују ни са једном политичком афилијацијом. Постојала је и значајна разлика у гласању по старости: ”за” су већински били бирачи између 18 и 30 година, док је већина међу свим осталим старосним групама била “против”. Тако је, за разлику од плебисцита из 2022, кампања “против” успела да створи шири и разноврснији друштвени и политички савез од присталица промене устава. Уставна конвенција имала је крњи легитимтет, пошто ју је изабрало само 43 одсто бирачког тела. Левичарске странке и независни кандидати имали су у њој много већи број представника него што је њихова подршка у друштву. Конвенција по свом саставу није одговарала политичким поделама у Чилеу у коме постоји равнотежа између левице и деснице, а екстремизам није популаран. То је отворило простор за неутемељен левичарски, ускогруди постмодерни радикализам који већина на референдуму није прихватила. Аналитичари су уочили да се у тексту Предлога родна равноправност помиње 50 пута, права староседелаца 75 пута, социјална права 10 пута, а радна права 9 пута. Кампања за устав није била усресређена на економска и социјална питања која тиште обичне људе у друштву високе неједнакости. Идентитетски левичари у Конвенцији надјачали су традициналне који инсистирају на класном приступу. Конвенција се тако делимично отуђила од учесника протеста 2019. Резултат је показао да је већина грађана очекивала нови устав који би омогућио да држава обезбеди економски просперитет како би се побољшале јавне услуге и праведније расподелило богатство. Бирачи су, пак, мање заинтересовани за средњокласни постмодерни идентитетески радикализам који је центриран око питања мањина, родне и квир идеологије. На референдуму су бирачи фактички гласали и о првим резултатима Борићеве владе, који су негатино оцењени. Устанак 2019. био је очигледно антиелитни, али не и неопходно левичарски. Догађаји у целом свету протеклих година показали су да левица нема монопол на народни бунт, између осталог и због својих идеолошких ограничења. Десница је своју кампању посебно усмерила на дефиницију државе као плуринационалне, као и на противљење успостављању широких права аутохтоних “нација и народа”. Она је успела да стекне велику подршку инсистирањем на традиционалном чилеанском идентитету. Главни аргумет је био да ће плуринационализам атомизовати друштво и омогући да свака етничка група буде изнад нације као целине. У Предлогу је набројано једанаест аутохтоних нација и народа, али законом се могу признати и друге. Мапуче су најбројнија староседелачка група у Чилеу, који чине око 84 одсто укупног аутохтоног становништва или око 1,3 милиона људи. Презаступљеност мањих етничких група такође је изазивала незадовољство дела бирача које је десница користила. Члан Уставне конвенције који је заступао најмању староседелачку група Јахгана, којих има мање од 2000, изабран је са двоциференим бројем гласова.
Десница је, такође, искористила непрецизно формулисану одредбу о праву консултације које је предлог гарантовао аутохтоним народима. Десничари су тврдили да се ради о увођњу права вета који се може употребити у свим питањима која се тичу аутохтоних народа, а не само на територијама на којима они живе. Велике недоумице изазавале су и одредбе о независним правосудним системима за аутохтоне народе. Традиционално обичајано право староседелачких народа није кодификовано па је извесно да таква замисао у пракси не би могла да функционише и вероватно би плурализам правних система довео до хаоса. Резервисана места за мањинске “нације и народе” допринела је идентитетској разноликости Конвенције, али је, између осталог, и због тога десница добила мање од једне трећине мандата и није могла да утиче на садржај Предлога. То је пак омогућило да се усвоји максималистички текст уместо реалнијег и остваривијег. Радикализам бројних одредби није допринео вец́ој кохезији бирачкиог тела која подржава промену устава. Чилеанским левичарима Лењин би поручио ”боље мање, а боље”. Предлагачи су уочи референдума обећали амандмане на устав којима би било гарантовано да ће права мањина бити подређена генералном правном систему и одлукама Врховног суда и да тако интегритет државе и њен унитарни карактер неће бити угрожени. Али, такав закаснели маневар није утицао на одлуке бирача. Усплахирени и политички некопентентни посланици који су чинили већину у Конвенцији нису поштовали основна правила која важе када је конциприање устава у питању. Сачинили су докумет који је више личио на утопијски роман него на највиши правни акт. Да су уважавали реални однос политичких снага у земљи и прихватили неке примедбе својих противника, био би усвојен умеренији Предлог који би имао шасне да добије подршку већине бирача. У једном чланку из 1904. Лењин је писао да ништа боље не олакшава разумевање политичке суштине развоја догађаја од њихове оцене од стране нечијих противника, осим ако они нису безнадежно глупи. Другим речима, Лењин је сматрао да левица треба да учи од буржоазије. Последња збивања у Чилеу показују да је она у политичким способностима далеко надвисила левицу. И не само у Чилеу. Велики неуспех уставног процеса била је неспремност да се нова решења усагласе са већински прихваћеним традиционалним идентитетом. Тотални, нагли раскид са историјским наслеђем, какво год да је оно, није могућ. Такође, треба имати на уму и чињеницу да Чиле има један од најконзервативнијих устава. Предлог је био превише прогресиван за друштво у коме неолиберлане идеје и даље имају јаку подршку и у коме су цркве веома утицајне и не подржавају социјално–либерални радикализам. Аналитичари истичу да је требало наћи начин да се етничка сложеност призна у оквиру инклузивног чилеанског патриотизма. Уставне трансформацију требало је ограничити на кључна питања о којима је постојао прелиминарни консензус. Радикална социјална и културна трансформација без демократске подршке довела је да пораза Предлога. Поједини чланови Конвенције неодговорно су се понашали. Један је био принуђен да поднесе оставку јер је лагао да болује од леукемије; други је даљински гласао док се туширао и то је снимао телефоном; неки су омаловажавали државну химну и симболе. Активисти који су водили камапању “за” чинили су такође пуно таквих испада.
Пандемија вируса ковид-19 такође је утицала на процес доношења новог устава. Због ње су рокови продужавани, антиепидемијске мере умањиле су протестни набој и креирале амбијент који је више одговарао десници. Због пандемије изалзност на референдумима и изборима је била мања. Револуционарни студенти на зидовима Сорбоне исписали су 1968. чувену паролу “будимо реални, тражимо немогуће”. Али, са таквим паролама не може се ићи на референдум. Електоралној политици више одговара начело да је политика уметност могућег. Конрад Аденауер победио је на једним изборима педесдетих година у Немачкој с паролом “без експеримената”. Промена устава није револуција и не доноси тренутне промене односа моћи. Али, постојала је могућност да се превазиђе Пиночеово наслеђе и отвори перспектива за стварање праведнијег друштва. Она, очигледно, није искоришћена. После референдума ослабљена је позција левичарског предедника Борића који је био приморан да отпусти неке од радикалнијих чланова свог кабинета. Годишња стопа инфлације порасла је за 6 одсто на преко 13 и једна је од највиших у региону. Раширено је уверње да ће уследити рецесија. Већина посматрача уверена је да ће процес промене устава бити настављен, али да ће у њему главну реч водити десница. Најзад, треба указати и на то у којој мери положај Чилеа у светском капиталистичком систему утиче на динамику унутрашњих социјалних и политичких процеса. Та земља располаже драгоценим ресурсима који су неопходни за трансформацију привреде ка зеленој агенди. У Чилеу се налазе друге највеће резерве литијума у свету. Због тога ће крупном капиталу из свих крајева света, САД, ЕУ и Кине, бити у интересу да сузбија демократски покрет који би настојао да успостави суверенитет над природним ресурсима и заштити природу.
Исход чилеанског референдума има шире политичке импликације. Најпре, ради се о још једном поразу постмодерне левице која више инсистира на политици признајна различитих мањинских идентитета него на класној борби. Последњих деценија XX века код великог броја левих интелектуалаца на Западу преовладао је став да је радничка класа интегрисана у капиталистички поредак и да више није револуционарна. Поготову после пропасти источноевропског соцјализма, нови левичари придавали су највећи значај борби за афирмацију разноврсних стилова живота и постматеријалних вредности. Они нису разумели да су стабилизација капитализма, економски проспертет и бољи животни стандард у “друштву обиља” само привремени. Чим је неолиберални глобализовани капитализам у првој деценији XXИ века упао у системску кризу, време социјалног мира почело је да пролази. Левица, сконцентрисана на културна питања, није имала одговор на нову кризу, а радници су почели да подржавају крајњу десницу. У више наврата протеклих година видело се да постмодерна левица губи подршку. Млади радикални “тренди” левичари допринели су Корбиновом поразу на парламентарним изборима у Британији 2019. Током кампање од врата до врата у највећим лабуристичким упориштима радници са њима нису хтели да разговарају и по први пут су већински гласали за конзервативце. Слично се десило и на прошлогодишњим изборима у Немачкој, када је странка Линке доживела дебакл и једва ушла у Бундестаг. Некритички однос према мигрантској политици Ангел Меркле највише је томе допринео. Показало се да мешавина класичних социјалистичких захтева са квир и родном идеологијом води у изборне поразе. Већина радника и у западним друштвима више подржава социјално конзервативне него постмодерне либералне вредности. За обнову левице корисније би било да се врати на своје почетне позиције и да се више ослања на Маркса него на Фројда. Аутор је политиколог из Зрењанина |
Новину представља и увођење самоуправне децентралиазације земље. Предвиђено је оснивање аутономних региона, општина и територијалних аутономија за аутохтоне народе. Децентралним јединицама обезбеђена је политичка, административна и финансијска аутономија за остваривање њихових надлежности. Оне могу да оснивају јавна предузећа и да се задужују. Пиночеов Устав из 1980. познаје само административну поделу државе на 16 региона који намају самоуправу. Децентралзација је несумњиво неопходна у земљи у којој од једног до другог краја има чак 2.800 километара. 
