Геополитичка економија Украјинског рата или ко ће контролисати руске природне ресурсе
| Савремени свет | |
Геополитичка економија Украјинског рата или ко ће контролисати руске природне ресурсе |
|
| среда, 16. март 2022. | |
|
То не значе да велике силе често не греше у ситуацијама када сматрају да су њихови витални интереси угрожени. Морално згражавање над поступцима моћних неће их спречити да раде оно што су наумили. Најбољи пример у историји после Другог светског рата је понашење САД у међународним односима. Оне су безобзирно употребљавале насиље без икаквог обзира према праву или моралним нормама. У ратовима које су водиле страдали су милиони људи. Према проценама америчког универзитета Браун, само у ратовима које су САД водиле после терористичког напада 9/11 смртно је страдало најмање 897.000 људи а 38 милиона их је расељено. Амерички трошкови ових ратова износе 5,8 трилиона долара чему треба додати још два трилиона за лечење ратних ветерана и накнаде за инвалиде.Да ствар буде још гора, зацртани политички циљеви нису постигнути. Са политичко реалистичке тачке гледишта Путинов проблем није у томе што је напао Украјину, већ у томешто је рат лоше планирао у политичком и војном погледу. Култ личности разара државне институције и спречава лидере да размеју стварност и адекватно реагују. Путин није разумео да Украјинци не желе да буду део “руског света”.
Забринутост и страх у Москви од ширења НАТО је разумљив. Пол Волфовиц, подсекретар за одбрану Џорџа В. Буша, почетком деведесетих, после пропасти Совјетског Савеза формулисао је америчку спољнополитичку стратегију. Према том концепту, САД у будућности морају спречити појаву било ког глобалног конкурента. Русија ће остати најјача војна сила у Евроазији, сматрао је Волфовиц, и због тога она мора бити неповратно ослабљена. У западну стратешку орбиту треба укључити све државе које је окружују. Контрола над Украјином је кључна за слабљење Русије. У чланку Геостратегија за Евроазију из 1997. Збигњев Бжежински је предлагао да се Русија трансформише у трочлану конфедерацију коју би чиниле Европска Русија, Сибир и Далекоисточна Република. Наравно да су у Москви разумели шта то значи. Ипак, Бжежински није рачунао да ће Кина постати економска велесила, па је због тога његов план застарео. Кина има 1,4 милијарде становника, обрадиво земљиште у њој претвара се у пустињу. На северу је слабо насељени Сибир који је изузетоно богат минералним сировинама. Топљење пермафроста може обезбедити нове огромне површине обрадиве земље. Кина би лако овладало том политичком творевином коју је замислио Бжежински и због тога је Американцима тај концепт данас неприхватљив. Ипак, он сведочи о томе колико је у Вашингтону став према Русији био непријатељски и пре него што је Путин дошао на власт. Да би се разумели узроци актуелног рата није довољно задржавати се само на геополтичкој анализи. Потребноје разумети сруктуру и динамику глобалног и руског капитализма. Путина је довела на власт крупна руска буржоазија формирана током неолибералне транзиције деведесетих. Циљ је био консолидација капитализма, а не стварање другчијег система. Олигарси који нису прихватили нова правила игре елиминисани су, попут Ходорковског. Током дуге Путинове владавине формиране су нове олигархијске групе које су енормне приходе остваривале привилегованим пословима са државом. Руски аналитичари су све до скоро истицали да Путин није самостални актер који у потпуности доминира политичком динамиком, већ делује на основу постигнутих компромиса између различитих фракција буржоазије.
Руска марксисткиња Ана Очкина у једном чланку из 2016. указивала је да је Русија после распада Совјетског Савеза учествовала у светској подели рада као снабдевач сировинама, а тај процес био је под контролом локалних елита. У периоду од 2013-2015. Запад је, због погоршања светске кризе, почео да се понаша све агресивније настојећи да промени услове интеграције периферних и полупериферних земаља у светски систем. Западна буржоазија настоји да партнерство са локланим елитама замени директном контролом мулитнационалних компанија над кључним тржиштима и ресурсима. Руски капиталисти почели су да пружају отпор тим настојањима како не би изгубили контролу над приходима од експлоатације сировина. Очкина истиче да Кијев нема спсобност да буде аутономни и ефективни центар политичког одлучивања. Ради се о томе да се Украјина претвори у потенцијалну базу за преузимање Русије од стране европског и америчког крупног капитала. Уколико таква реогранизација економског простора не успе, може доћи до колапса неолиберализма на глобалном нивоу будући да су исцрпљени ресурси за одржавање система. Због отпора руске буржоазије, коју представља Путин, није пронађен компромис који би одговарао западној буржоазији и почела је демонизација Русије. Сукоб Русије и Запада наступио је, између осталог, око тога ко ће ескплоатисати руске природне ресурсе и остваривати енормну зараду, западне компаније или Путинова олигархија. Будући да сировине доминирају у руском извозу, спољна политика државе оријентисана је према тражењу тржишта за те производе, пре свега у Европи. Нису Путин и његова клика ирационални, они бране своје интересе од настојања западних компанија да оне преузму контролу над природним богатствима којима Русија располаже.
Русија је регионална империјалистичка држава која има стратешке интересе у Централној Азији, на Кавказу, Блиском Истоку, Источној Европи и на Балкану. Ипак, претерано је тврдити да јењена спољна политика вођена неоимперијалним фантазијама. Њени главни циљеви су очување суверенитета и заштита интереса олигархијске буржоазије. Да би остварила те циљеве, Русија се повремно упуштала у мање ратове како би спречила НАТО да потпуно овлада постсовјетским простором. Она је на тај начин покушавала силом да промени структуру односа моћи која јој не одговара. У тим ратовима почињени су и злочини, нарочито у Чеченији, али број жртава и размере разарања за које је одговорна Русија нису упоредиве са онима за које су одоговрне САД. У Украјини је у првих двадесетак дана инвазије страдало око шесто цивила. Али, уколико руска војска одлучи да освоји велике градове тај број ће сигурно бити драстично повећан. Амерички сенат 15.марта прогласио је Путина за ратног злочинца. Током Другог чеченског рата, који је на почетку своје каријере он водио, страдало је најмање неколико десетина хиљада цивила. Тада Путин није осуђиван са Запада јер је био кооперативан. Осим тога, жртве у Чеченији су били углавном муслимани, па због тога у САД и Европској Унији нису били много узнемирени. Расизам је једно од основних облежја западне цивилизације. Без сумње, унутар руске политичке елите постоји империјални рефлекс. Вековима је Русија била велика сила, а током трајања СССР-а и супер сила. Због тога кремаљским елитама није једноставно да политику државе прилагоде актуелно расположивим ресурсима. Руски БДП износи 1.49 триллион долара, а немчаки 3.8 триллиона, јапански 5.1 триллиона, кинески 14.7 триллиона. БДП САД износи 20.9 триллиона долара. И без санкција Русија нема економске, а изгледа ни војне, потенцијале да води дуготрајне и исцрпљујуће ратове и да Украјину држи под трајном окупацијом.
Сви су народи жртве својих националних митова. Руски национализам, који се нарочито испољава последњих година, оптерећује кремаљске стратеге и чини их мање способним да разумеју стварност и због тога су непредвидљиви. Изгледа да су у Москви очекивали да ће се поновити чехословачки сценарио из 1968. Нико не почиње рат са уверњем да ће он бити дуг, крвав, скуп и да може завршити поразом. После почетка агресије на Украјину избио је економски рат који по последицама може бити погубнији од ратних разарања и губитка живота. Иако су америчке тајне службе имале прилично прецизне податке о томе да ће Русија напасти суседну државу, рекације у Вашингтону су биле недовољно промишљене. У Белој кући не уважавају Таљеранову максиму да треба реаговати без претеране жестине. Наиме, будуће да НАТО није спреман да због Украјине опочне Трећи светски рат, економске санкције и наоружавање нападнуте државе биле су једине могуће казнене мере. Наравно, отпис дугова није разматран као вид помоћи Украјини.
Ипак, санкције се не односе на оне области у којима би западне државе због њих могле даимају велике штете. Само САД су забраниле увоз руских енергената, али не и уранијума којије неопходан за нормално функционисање њихових нуклеарних електрана. Наравно да се ради о потпуној непринципијелности западних влада. Изреал више од пола века неометано спроводи прави геноцид над Палестинцима, али због тога чланице НАТО против те државе нису уводиле санкције. Наравно, спољана политика великих сила никад није вођена вредностима, већ интересима. Отуда је идеалистички очекивати принципијелност у њиховом поступању. Током неколико дана преокренут је тридесетогодишњи процес интеграције Русијеу светску економију. САД и њени савезници забранили су руској централној банци и седам великих пословних банка да обављају трансакције у доларима. Али санкције неће погодити само Русију која је иначе високо зависна од међународне трговине. Постоји занимљив парадокс у вези са све чешћим увођењем санкција на који је указао индијски марксиста Прабат Патнаик. Наиме САД су до сада настојале да ометају све светске финансијске транскације које се не обављају у доларима.Чињеница да је долар међународна резервна валута један је од најмоћнијих инстурмената америчког империјализма. Државе које су изложене санкцијама настоје да избегну трансакције у доларима склапањем билатералних аранжмане са другим државама у којима се плаћања врше у другим валутама. Што је више држава изложено санкцијама, то обим трговине изван доларског домена све више расте и тако санкције које намеће влада САД слабе амерички империјализам умањивањем значаја долара. Парадокс се састоји у томе да због мера вашингтонске администрације може настати алтернативни систем глобалном неолиберализму, закључује Патнаик.
Делимична блокада огромних руских девизних резерви које износе 630 милијади долара такође је ризична мера. Централне банке не држе своје резрве у властитим трезорима, већ махом у западним пословним банкама. Сада се испоставило да то није безбедно, јер чим се нека држава сукоби са САД оне могу да блокирају њену имовину. Деценијама су Сједњене Државе обезбеђивале своју хегемонију тако што су привлачиле страни капитал и што су њихове хартије од вредности сматране као најбољи финансијски инструменити. Питање је да ли ће и у будућности бити тако и да ли ће најмоћнија држава и даље моћи да покрива свој огроман буџетски дефицит на стари начин. Руска пропаганда настоји да увери своје стновништво да Путин води свети рат. Кажњавање обичних људи економским санкцијама може ојачати подршку коју он има. Сергеј Лавров је приметио да су санкције порез на независност. Са друге стране, САД су постигле неке своје важне геополитичке циљеве. Немачка, и ЕУ одовјене су од Русије и подређене америчким војним и политичким интересима. Спречене су евроазијске интеграције. Европске државе мораће да купују амерички течни гас који је много скупљи од руског. Али, замена руског гаса не може да се брзо изврши због недостатка пријемних терминала и специјалних бродова. Све у свему, европске државе претрпеће велику економску штету. Можда је највећи амерички добитак хомогенизација западног блока која ће омогућити превазилажење разлика у односу према Кини. Главни стратешки циљ САД је обуздавање најмногољудније земље на свету. Уколико се Украјински рат отегне, Кина ће добити предах и могућност да се боље припеми за главни геополитички сукоб у првој половини двадесет првог века.
Украјинска трагедија још увек може да се спречи. Требало би пронаћи решење које би омогућило Путину да прогласи победу и да се повуче сачуваног образа. Понижавање и сатеривање у ћошак лидера нуклеарне силе је екстремно опасно. У постојећој ситуацији није лако наћи компромис. У Русији нико неће пристати да Крим буде враћен Украјини. Федерализација те државе и њена војна неутралност је могуће решење. Али, то се и раније знало. На жалост, Србија ће извући дебљи крај. Бар на средњи рок, утицај Русије на Балкану ће бити елиминисан, а наша земља ће бити принуђена да прихвати западни поредак у овом делу Европе. То пак значи пријем Косова у међународне организаије и вероватну реинтеграцију БиХ. Србија ће бити полуколонија у којој ће природни и привредни ресурси бити безусловно стављени на располагање глобалном капиталу. Аутор је политиколог из Зрењанина |
Присталице теорије политичког реализма у међународним односима сматрају да међународно право и институције не могу спречити велике силе да раде оно што хоће. Међународни систем је анархичан, државе су у сталном страху од агресивних амбиција других држава. Ово правило, према Тукидиду, формулисали су Атињани током Пелопонеских ратова. Како би ојачали свој војни положај током рата са Спартом, Атињани су одлучили да нападну малу острвску државу Мел. Мељани нису хтели да се предају војно неупоредиво снажнијим Атињанима и оптужили су их да су њихови поступци неправедни. Атињани су им тада објаснили основни закон политике силе: правда постоји када су сукобљене стране једнаке у моћи, кад то није случај, јаки раде оно што могу, а слаби трпе оно што морају.
