Савремени свет

Устанак европских народа – права демократија или нови колонијализам

Штампа
Богдана Кољевић   
недеља, 15. мај 2016.

Права левица и права десница

У којој мери је, наиме, савремена ЕУ постала практично par excellence пример затирања рационалности, једнакости и слобода говори и Хабермасово дело О уставу Европе (Zur Verfassung Europas), као и издање под називом Криза Европске уније (The Crisis of the European Union). Ту је уобличена теза о различитим аспектима тзв. демократског дефицита и, штавише, образложена квалификација да је Унија суштински ступила у постдемократску еру.

Изводећи основни аргумент о монополизацији европског пројекта од стране самопрокламованих елита - које је условило и бирократизовање и све веће удаљавање од европског грађанства - Хабермас артикулише дискурс о „фасадној демократији“. С друге стране, упркос језгровитој и оштрој анализи о свеукупном стању ЕУ, овде се, на крају, ипак остаје при ставу да је за будућност Уније неопходан системски преокрет, тј. да је то циљ од којег се не сме одустати јер би, у најкраћем, “одрицање од европског уједињења, био и растанак од учешћа у светској историји.”[1] Разуме се,  ако се узме у обзир чињеница да су – и у историјском и у политичком смислу – управо различити европски народи, на сасвим различите начине, били учесници у тзв. “светској историји”, ни најмање није плаузибилна теза да крах једног пројекта тј. пројекта ЕУ ео ипсо значи и нестанак Европе са светске позорнице.   

Европске стварности, међутим – и супротно Хабермасовим тежњама - данас су знатно ближе ставу Џона Греја да „ако су архитекти Европску унију замишљали као нови модел за свет, тренутна догма упућује на супротан обрт“...[2] То значи да је догматизација и митологизација условила појаву ЕУ као контрапримера тј. анти-узора, али и да је ново раслојавање, превасходно на социјалној, а онда и националној основи, савремено стање понајвише приближило Балибаровом радикалном увиду да је „Европа мртав политички пројекат“, јер „неке земље су доминантне, а другима се доминира“.[3]

Овај, наоко парадоксални обрт, пре свега је природна и логична последица чињенице да моменти који су најпре били искључени из официјелног ЕУ дискурса, као и не малог дела ЕУ пракси, су управо национални моменат и социјални моменат. То значи следеће: (1) јаз између ЕУ  криптополитичких елита, са једне,и народа, са друге стране,драматично је порастао у протеклих неколико година (2) овај јаз значио је продубљивање социјалних и економских неједнакости због чега се класа поново појавила као релевантно политичко име (3) обзиром на то да се тзв. “национално питање” од стране самопрокламованих политичких елита и у званичном дискурсу и у конкретним потезима третирало – у складу са мејнстримомРасхомон постмодерним и/или неолибералним оквиром – као потенцијално фашистичко, а у најбољем случају као потпуно анахроно или ирелевантно, резултат таквог става је да се национализам као патриотизам практично враћа на велика врата.

Или, другим речима, чињеница да се, условно говорећи, радикалне политике левице и деснице у ново време изнова рађају и самопроизводе, доживљавајући све већи процват, најиманентније и најживље произилази из тога да је “европска елита” за теоријску и политичку парадигму ЕУ одабрала концепте који су требали да означе крај и левице и деснице, ида створе цонтрадицио ин адјецто, односно политичку заједницу без политичког субјективитета.

На који начин се одигравала деструкција левице у, првобитно, блеровско-шредеровском оквиру, као тзв. политика “трећег пута” и “социјадемократије”, тј. у празној формули која је требало да гласи “с оне стране деснице и левице”, језгровито говори Шантал Муф, док је, већ поменуто дело Роберта Купера Распад нација  умногоме незаменљиви пример пледоајеа за пост-национални пост-модерни политички поредак који је требало да репрезентује нова ЕУ.

Суштина је, дакле, у томе да је, практично дуже од две деценије, ЕУ грађена у стању политичког симулакрума, тј. да су њене, тзв. “леве” и “десне” политике већински биле артикулисане како би чиниле симулацију обе политике, док се разлог и корен таквог подухвата по свему судећи понајвише проналази у садржајној формулацији Тарика Алија да је, наиме, Европа била ,,заточеник атлантизма" - што је у исти мах проузроковало и слабљење критичког мишљења и недостатак (политичке и друге) имагинације.[4]

Тако су прве деценије 21. века – са распламсавањем економске, политичке и друштвене кризе и постепене, али системске промене глобалних дискурса – у теоријском, али и сасвим практичном смислу, донеле пораст еврореализма и евроскептицизма. Ово је, пре свега, резултат чињенице да се сложеност и вишеслојност кризе ЕУ као кризе политичког једновремено појавила и као питање кризе политичке партиципације, кризе демократије у безмало свим њеним сегментима, и као питање кризе политичког субјективитета тј. свеукупно - у светлу легитимацијске кризе европског пројекта пер се. У чланку под називом „Национализам се враћа у Европу“, Николас Гвоздев записао је да „странке радикалне деснице постају маинстреам политички актери“, као и да сентименти о сопственом достојанству и/или нашој држави одзвањају широм европских земаља.[5]

Тако су грчка „Златна зора“, мађарски „Покрет за бољу Мађарску“, француски „Национални фронт“, или пак, са стране спектра левице, грчка „Сириза“, тек неки од транспарентних примера овог кретања које се, опет, може пратити и на равни нарастајућих аспирација и тежњи за изласком из ЕУ – тј. кроз чињеницу да практично половина Британаца жели да иступи из Уније, док тек нешто више од половине Немаца жели да у њој и остане.

Једновремено, ове процесе прати и раст све већег броја оснажених сепаратизама (Каталонија, Шкотска, Белгија...), а за сва три различита аспекта повратка радикалних политика деснице и левице на велику сцену главни узрок почива у формирању европских крипто-елита као засебне класе,чији интереси леже с оне стране интереса народа. Релевантност и социјалног питања и националног питања  - и њихове, у условима кризе, повећане испреплетености – јавља се у облику специфичног, новог апела за егалитаризмом, тј. једнакошћу, правдом, али и националним достојанством, док повећање репресивних и контролних механизма који смерају на успостављање нове доминације реципрочно ризикују прерастање страха у бес као политичку емоцију пар еxцелленце.

Питање које се сада за нас поставља је следеће: уколико успон радикалних политика левице и деснице, обратно, говори и о кретању савремене Уније ка структурној диференцијацији тј. о правном и политичком раслојавању и степенастом разграђивању  - и то по линијама поделе на државе чланице -  где је, у овом процесу, место демократије и/или место политичког?

Рођење савремених критичких европских дискурса левице и деснице, у овом светлу – уз припадајућу двострукост да је, наиме, реч о европским критичким артикулацијама и покретима који се тичу ЕУ – појављује се као препознавање серије раскорака између прокламоване и официјелне Уније и живота у европским државама тј. размимоилажења између ЕУ догме и европских стварности, и стога као подсећање на разлику између појма Европе и појма ЕУ.

То је разлог из којег Еш говори о  „европском нефункционалним троуглу“ – састављеном од  националних политика, европских политика и светског тржишта – и услед чега закључује да више нема ни „европске политике“ ни „европске јавне сфере“ тј. да једина константна постаје европски политички Рашомон, док је Николас Самбанис језгровито артикулисао да европска криза, која није само економска, све више почиње да личи на идентитетско - етнички сукоб,  и да је стога практично извесно посреди крај једног облика европског пројекта.[6]  

Ова истраживања, са једне стране, дакле, упућују на то да Унија више не само да нема јавни имиџ алтернативног, авангардног и/или прогресивног пројекта, већ се појављује као застарели лик једне концепције коју је нови век у различитим аспектима у највећој мери превазишао. На трагу Самбанисових тврдњи, разматрање јаза између „севера“ и „југа“ или, прецизније, односа између држава попут Немачке или Француске, са једне, и Грчке или Шпаније са друге стране, сведочи о јазу који је постао толико дубок да је, у тренутним околностима, чак лакше замислити потенцијални сукоб него ближе савезништво које би требало да успостави јединство народа. 

Од пресудне је важности, међутим, овде имати у виду да су места латентног сукоба лоцирана и у равни социјалне, као и националне диференцијације, тј. да се, парцијално, сусрећу у равни преплитања деловања „транснационалних евроатлантских империјалних структура“ са једне, домаћих „елита“ са друге, и већинског народа са треће стране. То су значајни показатељи сложености савремених процеса који је одвијају на европском тлу.

Питање које се сада за нас поставља је следеће: уколико успон радикалних политика левице и деснице, обратно, говори и о кретању савремене Уније ка структурној диференцијацији тј. о правном и политичком раслојавању и степенастом разграђивању  - и то по линијама поделе на државе чланице -  где је, у овом процесу, место демократије и/или место политичког? Или, уколико је, на политичком, нормативном и теоријском плану, постало  недвосмислено јасно да од  „савеза равноправних држава и народа“ нема ништа, питање је да ли се, и у којем смислу, наизглед парадоксално, овде појављују потенцијали за демократију и политички субјективитет?

Јер, ако је логика европских интеграција испоставила не тек „демократски дефицит“ већ ако је довела у питање средишњу вредност демократског поретка у европском историјском, политичком, друштвеном и културном обрасцу – и на тај начин целокупан практично-нормативни оквир – да ли је стога плаузибилно рећи да ће се савремени, сасвим обрнути процеси, завршити са другачијим исходом? За почетак, битно је имати у виду да је објективна могућност за то, са најновијим, ма како кризним околностима, ипак отворена – иако је далеко од ма чега загарантованог и нужног – и да је, на филозофско-политичкој равни, пропорционална успону и партиципацији грађанства и развоју свести тј. процесу субјективације и ре-политизације.

Када и Амартја Сен пише да је „можда најпроблематичнији аспект тренутне болести Европе..замена демократских обавеза финансијским диктатима – од стране вођа ЕУ и Европске централне банке“, и да „Европа не може себе предати унилатералним схватањима – или добрим намерама- експерата, без јавних дебата и информисаног пристанка њених грађана. (курзив Б.К.)“[7], јасно је да управо питања демократије и политичког субјективитета, са рођењем савремених европских критичких дискурса, израстају у најозбиљнијем смислу. 

Колико ови процеси кореспондирају са савременим интепретацијама, попут концепције радикалне демократије Ернеста Лаклауа и Шантал Муф?[8] Разуме се, свакако не постоји знак једнакости између различитих теорија “праве демократије” тј. Марксове, Рансијерове, Бадјуове или анализе коју пружају Лаклау и Муф. Овде је, међутим, битан мотив праве демократије или, прецизније, препознавање како овај мотив ступа на сцену и функционише у савременом контексту процеса на Старом континенту.

У делу Демократски парадокс Муф је, наиме, практично целу деценију пре савремене кризе ЕУ, артикулисала како је стратешка грешка - погубна дакле, чак по одрживост неолибералног система - била протеривање идеје народног суверенитета из теоријског политичког и јавног дискурса и тада записала да, “обзиром на значај који народни суверенитет има за демократско имагинарно, ово може имати опасне последице и за демократске институције” (курзив Б.К.).[9]

Скрећући пажњу на појмовни ланац између радикалне демократије, народног суверенитета и демократских институција – као и на испреплетеност теоријског и практичног тј. симболичког оквира и консеквенца у политичкој делатности – Муф износи снажну аргументацију која се тиче противречне природе тзв. “либералне демократије”, као егземпларног contradicio in adjecto. “Либерална демократија” – у покушају да споји сасвим различите традиције индивидуалних слобода и људских права (либерална традиција), са једне, и једнакости и народног суверенитета (демократска традиција), са друге стране – заплела се у сопствене самопроизведене тензије, али је на тај начин, последично и сасвим нехотимично, показала да промишљање и праксе савремене демократије морају бити саобразне њеном изворном појму

Права демократија или нови колонијализам?  

А демократска традиција - или прецизније, традиција из које политичко извире управо кроз питања народног суверенитета и једнакости – свој особити израз пронашла је у појму праве демократије (wахре Демократие), као кретања које упућује на живу демократију, односно на истиносну и стварносну димензију политичког виа демократског деловања. То значи да се у овом појму сусрећу и испреплићу епистемолошки моменат и моменат праxис-а, и штавише, да се кохеренција теоријског и политичког појављује кроз питање народа и његовог политичког субјективитета. Марксова критика Хегелове Филозофије права (Rechtphilosophie) je par excellence пример таквог покушаја да се на светло дана изнесе смисао праве демократије као непоновљивог облика привржености и лојалности концепцији владавине народа са једне, односно процеса субјективације народа, са друге стране.

Тако 1843. године Маркс у исти мах упућује на два важна аспекта, односно на, условно говорећи, субјективни и објективни моменат, од којих први говори о личној и појединачној верности демократском моменту – и у том смислу одговара савременом Бадјуовом појму „верности догађају“ (la fidélité à l'événement) [10] - док други сведочи о колективитету и процесу успостављања и одржавања заједнице. Стога се Марксова артикулација да је “самоочигледно да сви облици државности имају демократију за своју истину и из тог разлога они су неистинити у оној мери у којој нису демократије[11] појављује као темељан увид који питање демократског самоодређења тј. демократског самоуспостављања (Selbstbestimmung des Volks) препознаје као егземпларно место, односно топос политичког.

За разлику, дакле, од свих процедуралних ерго формалних теорија демократије, које припадају либерализму – филозофско-политичка концепција праве демократије упућује на суштинску испреплетеност демократског и политичког тј. у крајњој инстанци аргументује да питање демократијејесте питање политике par excellence, као и vice versa.

За разлику, дакле, од свих процедуралних ерго формалних теорија демократије, које припадају либерализму – филозофско-политичка концепција праве демократије упућује на суштинску испреплетеност демократског и политичког тј. у крајњој инстанци аргументује да питање демократије јесте питање политике par excellence, као и vice versa. Овде је улог управо аутономија политике, односно специфичност и посебност политичког у релацији спрам практично свих других облика људске делатности: јер само је политика догађај самоутемељења народа и, у мери у којој то она у стварности заиста и јесте - истинита је као политика.

Штавише, једна држава је, као и сви државотворни облици, за Маркса истинита – а то значи саобразна сопственом појму – уколико се појављује као демократија, и степен њене демократичности скоро да је пропорционалан степену њене одрживости, структуре, снаге и развоја. 

Овде је битно имати у виду да се, са једне стране, питање демократије испоставља и као питање легитимитета (политичког), и то управо у смислу у којем се политика у целости афирмише као преплитање потеза и пракси асоцијација и облика заједништва који извиру из живота и, са друге стране, да, полазећи од Хегелове разлике појмова Schein i die Erscheinung (као разлике између пуког привида и релативне истине), Маркс разрађује замисао о јазу између форме и стварности, и то на такав начин да се из степена реализације демократије директно осликавају политика и антиполитика, као парадигматичан израз привида (Schein). Једновремено, битно је имати у виду да су скицирана Марксова истраживања о правој демократији у сагласју и са чињеницом да светска политичка традиција и историја познају два топос-а демократије -  грчки полис и модерне националне државе.

Али, ако се, сада, на европској и политичкој друштвеној сцени убрзано рађају темељне претпоставке за појаву и раст праве демократије у различитим облицима – ипак је и даље реч о потенцијалности, тј. тек једној могућности са чије друге стране се налази алтернатива новог колонијализма. И овде не треба изгубити из вида да колонијализам – по појму – увек већ значи и интервенционизам тј. да увек већ подразумева и ретроактивно оправдавање (транс)европских интервенција из претходне фазе пројекта ЕУ,  једнако као што поставља претпоставке за нове облике политичких, економских и осталих интервенција. [12]

У артикулацији и ближем дефинисању овог проблема, нехотице, помаже нам управо Тимоти Гартон Еш, који саопштава да је„велики мотор европских интеграција до 1990-их била Западна Немачка. Западни Немци, и елите и већи део народа, показали су изузетну приврженост европским интеграцијама...Као што је гласио виц у то време, ако би Вам се неко представио као европљанин, одмах сте знали да је Немац.“ (курзив Б. К.)“ [13]

Шта сада, међутим, можемо објективно закључити из ових запажања, која се, даље, настављају кроз образложења аутора да су „Немци показали изузетну разборитост коју периферне земље нису показале“, али и да је „делимично, Немцима ишло добро и због тога јер овим другима није“ (курзив Б. К.), као и да је немачко „спашавање“ јужних земаља битно, или пре свега, усмерено на сопствене интересе на том подручју?“ Овде још упућујемо и на посебан одељак чланка под насловом „Европска Немачка, немачка Европа“, као и на Ешово подсећање да - супротно речима Томаса Мана који је говорио „не“ немачкој Европи (и „да“ европској Немачкој) - данас све више видимо немачку Европу, и у њој, за сада, „европску Немачку“.

Из резултанте и пресека изнесених ставова постаје јасно следеће: управо Немачка протеклих деценија појавила се као кључни носилац „пројекта европских интеграција“ и, случајно или не, степен њене привржености и лојалности овом пројекту заправо је у политичком смислу кореспондирао са степеном њене привржености сопственим интересима (ерго, Немачке као националне државе), те да је, штавише, немачки економски и политички раст у немалој мери последица пада других држава у овим аспектима – што је, у крајњим консеквенцама, формирало савремену дијалектику „роба“ и „господара“, трасирајући пут вишеструкој и вишестепеној доминацији Немачке у Европи.   

У којој мери ће се афирмисати теза да ће се ови савремени процеси превасходно обликовати управо на равни транснационалних штрајкова, као главних покретача све масовнијих протеста у Европи, зависиће од сплета околности који измиче израчунљивости и, по појму, спада у категорију догађаја per se.

У савременом контексту, дакле, смисао некадашњих Геншерових речи да „што је наша спољна политика више европска, то је више национална!“ појављује се у сасвим другачијем светлу. Штавише, много је политичке и моралне ироније у чињеници да су управо места тј. у градови попут Атине, Мадрида или Лисабона, као полиси у којима се гајило веровање да постоји, у минималном смислу, макар формална једнакост свих држава чланица ЕУ – ако већ не и озбиљно уверење о суштинској једнакости различитих нација – постали живи примери највећих неједнакости и неравноправности.

Опет, са друге стране новчића, неспорно је и да има историјског и политичког основа у чињеници да индигнадос-и – који као што је показао и најскорији штрајк јужне Европе тј. „Европски дан солидарности и протеста“ у Португалији, Шпанији, Италији, Грчкој и Кипру – постају индигнадос-и све већег броја европских држава и, устајући против политичара и банкара заправо устају против криптоелита ЕУ и појављују се као весници политичког субјективитета и праве демократије.

У којој мери ће се афирмисати теза да ће се ови савремени процеси превасходно обликовати управо на равни транснационалних штрајкова, као главних покретача све масовнијих протеста у Европи – што би било живи израз чињенице да је дословно реч о једној новој класној борби- а колико, опет, нешто другачија теза да ће национална питања, и њима припадајући корпус питања политичког суверенитета и јачања појединачних европских држава, бити одлучујућа – зависиће од сплета околности који измиче израчунљивости и, по појму, спада у категорију догађаја per se.

Али, за почетак даљих рефлексија, потребно је пратити рађање, логику и ток савремених критичких европских дискурса и имати у виду да неретко, чак ни на економском плану, и у складу са онтолошким разликама – ствари нису увек онакве какве се појављују. [14]                               

(Устанак европских народа, Богдана Кољевић и Дијего Фузаро, Филип Вишњић, Београд, 2016) 


[1] Habermas, J. Peter Bofinger, Julian Nida-Rümelin, “Protiv fasadne demokratije”, Frankfurter Allgemeine Zeitung,03.08.2012.

[2] Grey, J. “Why Europe is floundering”, The Guardian, 17 October 2012.

[3] Balibar, E. „Europe is a Dead Political Project“, The Guardian, June 6, 2010.

 [4] Али,Т. “Европа је заточеник атлантизма”, Вечерње новости, 6. септембар 2011.

[5] Gvosdev, N. „Nationalism Returns in Europe“, The National Interest Online, 5. november 2012.

[6] Sambanis, N. “Has Europe Failed?”, The New York Times, August 26, 2012. 

[7] Sen, A. „The Crisis of European Democracy“, The New York Times, May 22 2012. 

[8] Laclau, E. & Mouffe, C. Hegemony and Socialist Strategy, Verso, 2nd edition, London-New York, 2001

[9] Mouffe, C. The Democratic Paradox, Verso, London – New York, 2005, str.4. 

[10] Alain Badiou, Being and Event, Continuum, New York, 2005.

[11] Karl Marx & Friedrich Engels, Werke, Band 4. Karl Dietz Verlag, Berlin, 1968.  str.464-465. 

[12] О претходном интервенционизму ЕУ опширније видети Badiou, A. Polemics, Verso, New York, 2006.

[13] Ash, T.G. „The Crisis of Europe“, Foreign Affairs, September/October 2012.str.4.

[14] О економским контроверзама и изазовима са којима ће се средњорочно суочавати Немачка опширније видети Tooze, A. „Germany’s Unsustainable Growth – Austerity Now, Stagnation Later“, Foreign Affairs, September/October 2012. 

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]