Србија и Црна Гора

Телеграм постојбини

Штампа
Миленко Јовановић   
петак, 16. август 2013.

Замишљах те онаквом каквом те Његош представи: непокорном, усправном, сјајном у највећем мраку. Чојском и јуначком. Повјеровах на трен у примјере Марка Миљанова. Цар јунака, ево неко вријеме, за тебе је  „мрља и историјска грешка“. Ловћенски геније и тајновидац за тебе стерилну и твоју усвојену дјецу је „геноцидни Србин“.

„Онамо, 'намо“, твоји синови више не пјевају. Ти, заправо, синова више и немаш! Ни кћери. Немаш ти никога. Остала си потпуно сама и гола. Осрамоћена и обешчашћена. Ти, у ствари, више и не постојиш. Претворена у, како то неко недавно рече - нитковско мрестилиште, умрла си нечасније него ико прије тебе. О мртвима све најљепше, али ти си изузетак. Јеси, јер сам те искрено волио, а последње године твоје неморалне „повијести“, које те и живота кошташе, огадише те потомцима оних који су те стварали. Ето, и мени међу њима.

Зарад тренутних чулних ужитака, фукаре, а међу њима и недостојни потомци бројних носилаца Обилића медаље твога поднебља, одрекоше се ђедова. Пљунуше на све што те је чинило чојском. Не само тебе, већ и њихове породице. Учинише тебе и себе црњим од најцрње црнине. И још црњим. Нестадоше. Као што си и ти нестала.

Ниси, вољена моја, заслужила да издахнеш у оваквој каљузи ништавила. А можда и јеси. Можда си ти била велика заблуда нас који смо вјеровали да јеси оно што ниси, па те утолико оплакујемо са више емоција од других. Свеједно, твојој смрти се радују једино дјеца коју си усвојила и подојила млијеком за које си ускратила властиту, која те се одрекоше због тога. Истина, радује се твом суициду и понеки од твојих биолошких синова који се одлучише да са тобом тако болесно опште, и смишљено те осрамоте. Радују се, дакле, твојој трагедији понајвише усвојени твоји „клинци“, јер ће наслиједити оно што нико њихов није имао.

Но, згријешила си опасно, па испаштај. Ниси била нарочито млада и наивна да се тек тако препустиш инцесту. „Твоји“ те тако морбидно, на смрт силоваше. Мученице! Тебе искусну у биткама за одбрану части, тебе која си невиност успијевала очувати и онда када се то чинило немогућим...

Забога, па није ти било први пут да се сусрећеш са лажима и прерушеном „својом“ дјецом. Имала си, склеротична, током свог трновитог живота чак и лажног цара. Можда си још тада, наивна изгубила невиност, али си ипак преживјела. Лакше би ми било да вјерујем да си и ти данас лажна него што си мртва. Јер, као лажна ти не би била сама. Видиш, осјећајан сам ти ја!Умијем да жалим. Овако си и међ' мртвима сирак тужни...

Инцест који ти се десио учинио те је преко ноћи озбиљно обољелом, а онда си неповратно отишла у нестанак кад си признала највећу лаж за истину. Онда када си „ударила печат“ на оно за шта си знала да је измишљено и највише против тебе смишљено. Онда када си посвједочила да постоји оно што не постоји. Онда, када си једној јединој и најрођенијој сестри очи ископала, а главу раздробила. Када си се свјесно одрекла себе саме. Бруко над брукама!

Иако те више нема, није ти опроштен гријех. Жао ми је што нема ко ни у ковчег да те положи. Заправо, није ми жао, јер ни теби, колико сам видио, није било нелагодно да оно што је лажно признаш за истинито. Стиде те се, видим, и булумбаћи који су те осрамотили. С правом, свакако.

Да те бар има ко закопати, како год, јер заудараш потоњим недјелима.

И поред свега, желим ти да васкрснеш, као што си већ васкрсавала 1918. године.

Аутор је новинар дневних новина „Дан“ и портала ИН4С

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]