Шта се крије иза приче о смањењу броја народних посланика?

Недавна најава председника Владe да ће се радити на реформи политичког система и промени Устава са нагласком на смањење броја народних посланика усмерена је на даље подизање рејтинга владајуће странке.

Прича о „сечи“ народних посланика просечном грађанину, сиромашном и незапосленом, јако је пријемчива, нарочито ако је „оплемењена“  причом о никад бољем стању јавних финансија и повећању плата и пензија, које су, наравно, претходно смањене до граница неподношљивости. Опрезност и негативна искуства из прошлости налажу да бар поставимо питање да ли се иза примамљиве приче крије план за уставноправно ослобађање од КиМ, што би се поклапало са захтевима за пуном имплементацијом Бриселског споразума.

Свакако, неспорне су бројне слабости које се испољавају у раду Народне скупштине, као и у функционисању свих других институција и механизама српског парламентаризма. Основно питање које се поставља је да ли је главни узрок свих наведених проблема гломазан парламент и да ли ће  његовим смањењем бити решени сви проблеми. Није и неће. Много већи проблем од (преко)броја народних посланика је начин њиховог избора пошто постојећи пропорционални изборни систем са једном изборном јединицом испољава многе слабости.

Веза између бирача и њихових представника готово да и не постоји, грађани углавном не познају оне којима поклањају своје поверење, а не постоји ни адекватна регионална заступљеност у Народној скупштини, јер највећи број народних посланика долази из Београда и неколико већих градова. Измена изборног система је неопходна, а увођење већинског система, што је решење које највише погодује највећој партији, не би решило већ би продубило проблем. Решење би можда требало тражити у правцу увођења мешовитог система, уз комбиновање добрих страна већинског и пропорционалног система, а чини се да би најбољи био пропорционални изборни систем са мањим изборним јединицама, у којима би се бирало 10 до 15 посланика.

Рекло би се, ипак, да је највећи проблем нашег парламентаризма низак ниво или, боље речено, потпуно одсуство уставне и политичке културе, као и добре парламентарне праксе. Наведене слабости не могу се отклонити уставном нити законском реформом, већ је то задатак политичке, али и интелектуалне елите која не сме да ћути нити да се удвара актуелној политичкој власти, већ да је опомиње, упозорава и конструктивно критикује (критика ради критике ничему не служи).

У актуелном политичком режиму то је превасходни задатак српског премијера, јер је његова моћ већа од моћи иједног председника владе, она је таква да би му на њој позавидео и сваки председник у председничком систему, па сразмерно фактичкој власти којом располаже, има и највећу одговорност у том веома захтевном процесу.

Предложени број народних посланика од 125 до 150 је потпуно произвољно одређен, не узимајући у обзир ни један од фактора који утичу на величину парламента. Познато је да теорија уставног права није дошла до формуле којом би се одређивао оптималан број народних представника, али је такође познато да он зависи од броја становника, од националне структуре, географских и привредних карактеристика државе.

Национално хомогене, државе у којима не постоји велика разлика у погледу економских карактеристика региона и земље са консолидованом демократијом могу да имају мање парламенте. Насупрот њима, национално хетерогене, државе са израженим регионалним специфичностима, како економским, тако и географским, као и оне у којима се одвија транзиција имају потребу за већим парламентом, који би што веродостојније одсликавао структуру друштва.

Чињеница да су колегијална тела ефикаснија ако су мања, није довољан аргумент на страни заговорника те идеје, јер би у једном тренутку, водећи се начелом ефикасности, дошли до тога да је најбоље укинути Народну скупштину, а на непосредним изборима бирати Владу.

Треба имати на уму да је ефикасност основна карактеристика извршне власти, а задатак законодавнe власти је да доноси квалитетне законе, као резултат озбиљне и аргументоване, а не јалове расправе и заповести Владе. Није довољно убедљив разлог ни то што би буџетска издвајања за рад парламента била смањена. Демократија је скупа, њени механизми су компликовани, а њено освајање трајало је вековима, те због њене високе цене не може бити доведена у питање.

Уосталом, по величини парламента, уважавајући све релевантне факторе који на то утичу, Србија се посебно не истиче. Бугарски парламент броји 240 представника, хрватски не мање од 100, ни више од 160 (тренутно 140), македонски од 100 до 120 чланова, грчки парламент броји 300 представника, у Црној Гори тренутни сазив чини 85 посланика, парламент Чешке је дводомо тело чији доњи дом има 200 посланика а Сенат 81 сенатора, док у словачком парламенту има 150 народних представника.

У нашем случају, мишљења сам, оптималан број чланова Народне скупштине био би 200, а у сваком случају тај број не би смео да буде мањи од 180 чланова. Ваљало би, при том, размислити, по угледу на нека упоредна решења (Италија, Француска, Португал, Румунија), о резервисању од три до пет места у Народној скупштини за представнике дијаспоре.

На почетку текста сам истакао озбиљну сумњу да идеја о броју народних посланика није изнета са намером да отклони слабости постојећег система. Иако на први поглед може чак и да делује логично и прихватљиво, пре бих рекао да је то „димна“ завеса за будуће, већ испланиране потезе Владе за које нико од њених чланова, па ни председник Владе, није добио мандат од грађана Србије.