Показују своју духовну и моралну закржљалост и изопаченост, да не кажем развратност, не само тиме што се готово радују смрти једног човека, и без имало стида пљују по њему, већ и целокупним својим постојањем.Добрица Ђосић јесте био међу бољима, кад је реч о тој старој југо-комунистичкој гарнитури, али нема сумње да је и сам одговоран за долазак на власт оних који сад по њему пљују, преко својих п..а лајача.

To nije druga već PRIMITIVNA Srbija visestruko omotana najcrnom netolerancijom,ostrašćenosti ,mržnjomi i zavisti prema svemu sto je Srpski nacijonu ili neko koga oni označe kao takvog (Dobrica Ćosić).Tolerancija okruženja ili pojedinaca prema njihovoj mržnji samo proizvodi dodatnu njihovu mržnju kao izraz grupne frustracije .Ti ljudi su za žaljenje jer ih tolika mržnja samo razjedna i ubija.

Све ово пљување по Добрици Ћосићу служи да би се оправдало рушење Милошевића. Да би појам "деведесете" имао увек негативну конотацију.
Шта, рецимо, у Меморандуму није тачно?

Dobro je o srbiji govorio Jovan djordjevic, jova zmaj, bolje cak i od konstatinovica. To je kontinuitet, vazda ce prije prigrliti talentovane cobane a odbaciti u emigraciju 'urbane puritance', podugacak je niz takvih ljudi,
ali vjecita zelja za poljskom cenifom uvijek je imala prioritet nad wc skoljkom

Од ових што пљују покојног Ћосића човјек и не може ништа боље очекивати, јер је једини начин оним малим да дођу у фокус је да пљују по великим.
Но то може бити само Ћосићу на част ако га сви ти србомрсци пљују јер то само потврђује његову величину.

Ма нису другосрбијанци либеррали,то су страни плаћеници,анти-Срби...Морам признати,да је њихова политика победила у лику и делу Александра Бичића. Другосрбијанац вам је и Ратка Дмитровић данас. Као напада С.Бисерко, а ликују над Бриселским споразумом. Желим да поручим сваком новинару тог формота,да се не заклињу на патриотизам кад су у служби анти-српске другосрбијанске политике 100 од 100. Заједно учесвујете у издају земље. Могу да врте текстове о истроији Србији и да наивном свету мажу очо али све се зна. Џабе им и ћирилица.

Нисам прочитао сва дела Ћосића, нормално како сам растао и интелектуално сазревао читао сам оно о чему се много причало. А богме се и причало.

Ми имамо човека који је за свога живота урадио колико је могао и колико је знао. Лично мислим да је као писац, опет да подвучем нисам баш квалификован књижевни критичар, учинио много тога и да је његово књижевно наследство у погледу културног наслеђа импозантно. Да се као стваралац сигурно неће у времену које долази заборавити.

Имамо човека политичара, чак и кратко време био Председник. Нисам сматрао да књижевбик треба да буде Председник, али ето и то се десило.

Имамо заправо живот једне епохе са свим својим сновима, идеалима, заблудама, одрастањима и сазревањима, разочарењима и победама. И ако то није довољно волео бих да видим шта ће ове генерације наћи да фали и да ли ће то успети да ураде. А генерација, којој припада и Ћосић, је урадила много за све нас, чак још увек баштинимо њихов рад, али као недостојни наследници то не ценимо.

Bez nerviranja,ko bih za njih cuo da ne kritikuju

Кад погледаш колико се намножило ових ситних душа у Србији, те пете колоне, издајника и самомрзаца, и кад погледаш какви су то карактери и менталитети - добро смо ми и прошли. Имати такве човеколике типове у својим редовима и у толиком броју, то ти је за друштво ко поодмакла метастаза рака за тело.

Druga Srbija je moralno poslednja i najniza.

Koliko god se taj kal upinjao da nas sve sobom opogani, nedodirljiva mu je visina moralnog, demokratskog, intelektualnog, filozofskog, umetnickog kolosa, kakav je akademik Dobrica Cosic bio za zivota i ostao za istoriju dok je Srba.

Interesantno je da izvesna ''Prva Srbija'' identifikuje izvesnu ''Drugu Srbiju'' na primeru tek upokojenog Dobrice Ćosića. Prva taj svoj angažman ne vidi kao mešanje estetskog, političkog i nekrofilnog ... ali drugu stranu vidi kao onu koja radi isto što i ona / dakle meša estetičko sa političkim, uz dodatak nekrofilije /. Obe '' škole mišljenja'' pri tome barataju istim argumetima. Misle da je razlika u boji presudna pa će u tom besprizornom prepucavanju stradati jedino sam D.Ć i daltonisti.

Г-дине Вучинићу, браво за текст!
Проблем с којим се ми овде суочавамо, а о коме Ви у тексту пишете, Русија је преживљавала пре тачно 2 века. Достојевски је о томе јако лепо писао у Дневнику Писца. Препоручујем свим коментаторима да прочитају књигу, препознаће у њој данашњу Србију и српске властодршце, као и ове аутошовинисте.
Што се тиче самих Е-"новина", њиховог "уредника" и "новинара" (ако се то уопште и може назвати таквим речима), њима лека нема, то је већ за тешку психијатрију, бојим се да им не би помогао ни Јунг.
Они много блажи случајеви "Друге Србије" могли би да се лече онако како препоручује Достојевски:"Прво, и пре свега, ваља постати Рус (Србин). Постати Рус (Србин), то значи престати с презирањем свог народа...Кад најзад будемо своји, имаћемо људски, а не мајмунски лик. Ми ћемо тада добити изглед слободних бића, а не робова."
Поздрав Вама, г-дине Вучинићу, нека је Вечна Слава академику Ћосићу, а његово Време Смрти одјекиваће у вечности и срцу сваког честитог Србина.

Rec je o Sarl Luju De Sekondi baronu od Brede i Monteskje(a), a ne o Makijaveliju. "Sporno" delo je "O Duhu Zakona" inace stavljeno na Popis zabranjenih knjiga od strane katolicke crkve. Najsvestraniji i najznacajniji predstavnik fransuskog prosvetiteljstva.Njegovo poznavanje ljudske prirode i drustvenih odnosa je do te mera fascinantno da su njegovi stavovi i danas veoma zivi i aktuelni.

„Код великог броја политичара и интелектуалаца, често и код оних које је штитио и бранио и подржавао, испољио се за психоанализу занимљив порив да своје каријере граде унижавајући Ћосића."Каже Предраг Марковић.
Не граде они тиме своје каријере, него изражавају патологију дезоријентације и инстинкт којим ајкуле у помами кидају властиту утробу.Они су део овог народа који се одметнуо у болест уништавања свега што смо.Они су израз стања у коме смо "сирак тужни без иђе икога" "једна сламка међу виорове".Ту нису у питању намере, него болест обезнањености и ужас и страва безнађа.
А онај Пијановић,који вели да је Ћосић" урадио "колико се могло" и није ништа о овом делу значајно написо, него се ребри кад дође прилика да се и он у коло уметне,нема појма да је то најпространије дело о овом народу од кад постојимо.Чак и да су то речи Добрицине, овде су с нарочитом намером казане.Ситан човек, ситне идеје.

Вечна Слава српском писцу, Добрици Ћосићу.