Imam pedeset i jednu godinu. Moje deda i njegov deda kad bi se molili Bogu rekli bi "pomozi Bože Rusiji i ruskom caru, Srbiji i srpskom kralju i meni i mojoj porodici". Ništa se tu nije promenilo ni kod mene. Osim što ja ne znam ruski. I tata i deda su znali, i mama takođe.
Kad sam pošao u peti osnovne u mojoj školi nije bilo ruskog, i ja sam nevoljno prihvatio da učim francuski kao manje lošu varijantu od engleskog. Nemački nije dolazio u obzir. Bio sam neutešan, znao sam i da brojim i znao sma i mnoge vojne izraze, tata me učio ruske generale i careve, crtali smo mapu borodinske bitke, recitovaio mi je na ruskom Puškina i prepričavao druge ruske velikane. Ali, nije bilo ruskog. Kasnije sam kao odrastao čovek prvi put u vojsci počeo zbog potreba posla da učim engleski. Za dvadesetak godina sam nešto napabirčio. Studirao sam engleski u koledžu u Kanadi. I konačno nedavno sam odlučio da ispunim dečački san da počnem da učim ruski samo zato da bih mogao da čitam ruske klasike. Kupio sam udžbenik za osnovnu školu sa CD-om i neki kurs sa CD-ima na engleskom za učenje ruskog. Neugodno mi je da sa decom idem na časove ruskog, a u Beogradu nema mesta gde možemo mi odrasli da učimo ruski. Samo iz ljubavi. Očajan sam što ne mogu da pročitam ovaj tekst. Mada ću pokušati sa rečnikom.

"Pre svega, ne plašite sami sebe, ne govorite: "Sam čovek na bojištu nije ratnik" i dr. Svaki ko iskreno zatraži istinu već je strašno moćan. Ne podržavajte ni frazere koji stalno ponavljaju da bi ih čuli: "Ne daju nam da radimo, vezuju nam ruke, uvlače nam u dušu razočaranost i očajanje!" itd. Sve su to frazeri, jeftini pesnici, lenjivci koji sami sebe slikaju. Onaj koji hoće da donese koristi, taj s vezanim rukama u bukvalnom smislu može učiniti bezdan dobra. Pravi delatnik, kad stane na put, mora odmah pred sobom videti toliko dela da mu neće pasti na um žalopojke da ga sprečavaju u radu, nego će naći i uspeti da nešto uradi. Svi pravi delatnici to znaju."
Dostojevski