..."какве шансе има Војска Југославије, састављена од регрута и резервиста, и опхрвана капитулантским и дефетистичким расположењем из цивилног окружења, против 200.000 НАТО професионалаца?"
Да је до копнене интервенције дошло не верујем да би понашање цивилног становништва било такво.
Да је Милошевић издржао дуже вероватно би (они вољни, САД,ВБ и Турска) покушали неки продор из Албаније а како би се провели ратујући на домаћој територији војске против које се боре...питање је?! Сигурно не без великих жртава и губитака. Да ли би онда њихова јавност на те губитке пристајала?
Идеје о наводном "тепих бомбардовању" које нас је чекало су гласине које су Милошевићеви људи пуштали да би тиме оправдали своју капитулацију. Али сигурно би цела земља остала без електричне енергије, воде и инфраструктуре.
Даља борба би нас сигурно одвела у много веће жртве, већа разарања али и могућност боље погодбе. Овај транзициони мир који освојисмо није нека награда.

Похвале госп. Антонићу због тога што се прихватио, макар и у форми краћег текста, анализе ове тешке дилеме...Лично, сматрам да је учињена грешка што се није наставило са отпором НАТО-у. И након Кумановског споразума, у тзв. миру, изгубили смо преко хиљаду Срба и других неалбанаца на КиМ-у, дакле веома велики људски губици без икакве стратешке компензације...другим речима, казна, можда од Бога, што нисмо били издржљивији...
Суштински проблем је у томе што је од свих сегмената друштва, само војска била припремљена за рат, а то није довољно...Рецимо, да смо одлучили да идемо до краја, да прихватимо јаче ваздушне нападе и копнену инвазију морало се претходно учинити низ мера у цивилном сектору...
1)Жене, деца свих узраста, стари и болесни морали би бити евакуисани из великих урбаних средина, по селима у унутрашњости (то бар није проблем, пола Србије је пусто, на десетине хиљада стамбених јединица неискоришћено) да би се избегле масовне цивилне жртве и оскудица у води и патња због разорене инфраструктуре
2) Све службе, систем снабдевања би морао бити рационалисан, по принципу довољни минимум за све
3) Општа мобилизација (радна и војна)...
Не бих се сложио да су нашу војску чинили само неискусни регрути и резервисти..управо супротно, многи наши људи су прошли ратиште, за разлику од војника из већине држава НАТО-а, стога је велико питање ко би борби на копну, са мањих дистанци, када се улога авијације знатно смањује, извукао "дебљи крај".
Примери из Авганистана говоре да НАТО уопште није тако ефикасан како се често мисли...Проблем је у томе што смо ми једна уморна цивилизација на заласку, где је неприхватљива било каква велика жртва због било чега, стога је велика већина становништва одахнула када је склопљен тако неповољан мир...Земље које су на нижем технолошком и образовном ступњу имају становништво које је издржљивије, отпорније, са јачом толеранцијом на жртве и разарања, и оне с временом постижу оно што хоће..а нама, још дуго, дуго, остаће Американци у Бондстилу

Znaci nasi borci iz rezervnog sastava vec mesecima u ratu i dalje su imali izvanredan moral i nisu se nimalo plasili vec cak nisu ni hteli da pregovaraju o propustanju engleske kolone vec su ih pod pretnjom oruzja naterali u beg. Natu je isto tako odgovaralo da ne pristupi politici sprzene zemlje jer pitanje je kako bi se on kretao u takvoj okupiranoj zemlji (Irak,Afganistan..) a i sire, pitanje kakve bi to konsekvence izazvalo i van srpskih granica. U sustini njima je najvise odgovaralo ovo sto danas imamo. Kontrola zemlje uz nikakve gubitke a postavljanjem vlade koja ce izvrsavati zadate naloge a sve pod parolom demokratije, boljeg zivota i ulaska u Evropu kao u zemlju dembeliju gde radis malo a imas puno. A Milosevic iz gore navedenog mislim da nije prerano potpisao jer je imao informacije, mislim istinite da se spremaju zaista velika bombardovanja i mislim da je time spasio mnoge zivote a sa druge strane,sto je i imalo rezona ipak je i dalje ostao u politickoj igri koju je pokusao da igra do kraja. Kako je prosao, videli smo a da vi kao analiticari i mi kao narod ne saznamo mnogo vise toga postarali su osobe koje su vidjene s nim jednog 28.juna.

Na jednoj konfernciji za studente doktorante 2004. u Solunu cuo sam od jednog uglednog Grka da bi sigurno izbio rat izmedju Grcke i Turske da je bombardovanje potrajalo samo nekoliko dana duze. Kada sam ga zamolio da malo to pojasni, odlucno je odbio. Rekao je samo da je granica izmedju rata i mira bila veoma krhka i da je Klinton posle snaznog diplomatskog pritiska uspeo da "pacifikuje" obe zemlje.

НАТО апсолутно није био спреман за копнени напад; сјећам се да су неке британске новине, да ли Телеграф да ли Гардијан, кукале како су британски тенкови у јуну ушли на Космет без иједне гранате, пошто им никад није стигла муниција. ”Апачи” никад нису полетели.

Да је Милошевић сачекао, можда би бомбардовање стварно постало још зверскије. Можда би на крају НАТО ипак окупирао целу Србију, по цену многих живота. Овако, животи су сачувани - али је Србија убрзо окупирана на други начин. Прави пораз у рату са НАТО није био 10 јун, већ 5. октобар.

Da, Peter RV, iz mog ugla mislim da je baš tako bilo kako opisujete...Ne razumem vaše reči u zagradi "za ove imam i jedan precizniji naziv- anatema za NSPM-moderatore", možete li objasniti više?
Takodje mislim da nije samo Milošević bio impresioniran brutalnošću bombardovanja. Svi su bili impresionirani, i za vreme bombarodvanja svi su disali kao jedan...Vlast, opozicija, narod...Zato prebacivanje krivice samo na Miloševića mislim da je nevidjeni greh naroda, koje god nacije bio!
Nemoguće je znati da li bi bilo bolje da smo izdržali još malo, ili da nismo izdržali toliko...Bilo je tako kako je bilo...Tema je dobra za trening mozga i profesija koje se time bavi...
Glavna tema je medjutim individualno preispitivanje svakoga od nas šta je uradio da se to ne dogodi, a mnogih od nas zašto nastavljaju sve po starom? Evidentan je pad morala nakon NATO bombardovanja, čak i ako je pre toga on bio, uslovno rečeno, lažan!

Nakon deset godina, ipak, imamo malo više pameti, zar ne? Gospodin Antonić je napisao članak, i pokušao da izrazi svoj stav o tome kako se o tako delikatnom pitanju odlučivalo u realnom vremenu.I da ne zaboravimo, samu odluku je donela naša Skupština.
Lično sam bio za opciju "da izdržimo još malo", i "da im pokažemo" (ili dokažemo)...
Srećom, mene nisu pitali, a sve što se nakon toga dešavalo,uverilo me je koliko sam bio u zabludi. Nažalost, mi sami smo tome doprineli, uz malu pomoć "prijatelja", i ostalih "čimbenika" svetske političke scene. Jednostavno, mnogo je bilo onih koji su imali svoj parcijalni interes.I imaju ga i danas.I od njega jako dobro žive. Žrtva ima svoj smisao samo kada se njom postiže neki viši cilj.U protivnom, to je samo autogol... Potrebno je još vremena da se cela priča iznese na svetlo dana, i da goli interesi sami daju odgovore o tom scenariju, koji nikada nije bio onakav kako smo ga mi doživeli. A priznanja vojsci meni nisu potrebna.I ja sam, kao i desetine hiljada, bio njen mali deo.I bio bih opet, ali bojim se bez tih desetina hiljada...odnosno, sa desetinama,ali bez hiljada...A svi znaju gde su nam generali, a znaju i gde su nam generali bili pre poslednjeg odredišta...Uostalom, sve se zna. Vreme je da se više ne pravimo naivni...Mi to zaista jesmo...

@Peter RV: Прави романтичар је био Краљ Ујединитељ! Данашња Србија је последица трагичног уједињења с прагматичном, неромантичном "браћом". Словенац А. Корошец је тада изјавио: "Узјахали смо доброг коња, а вратићемо им рагу!"

А Џон Ален, бивши службеник обавештајног одсека Стејт департмента, наводи да "рађање шест република није крај, него почетак нове балканске приче".

После 70–80 година стрпљивог рада на остваривању подлих планова о разбијању југословенске државе и српских простора, не може се оптужити један човек за оно што нам се догодило 1999. Његов највећи "грех" је уједињење Србије, то јест промена Устава из 1974. Да се то није десило, и Војводина би по Бадентеровом плану одавно била независна, а још вероватније разбијена и придодата заинтересованим суседним државама. Доказ су данашње "перипетије" око покрајинског статута и довршавање Брозовог тестамента.

Ја никако да разумем како многи олако прелазе преко полувековне сатрапске владавине Јосипа Броза, праштајућу му за "оставштину" због које смо се поклали, и српску историју рачунају само од појаве Слободана Милошевића.

Уопште узев, ми смо један "забораван весео народ" који због тога има и "веселу" историју!

1.Беспризорни медијски притисак на српски народ у корист евроатлантских интеграција, са нагласком на атлантске, захтева адекватне одговоре малобројне интелектуалне елите која се још противи том завршном чину коначног разбијања Србије, као и колективном испирању мозга српском народу, још незабележеном у људској историји, чија се чудовишност огледа у квантитету, квалитету и дужини трајања. Мислим, морамо да проговоримо о томе неби ли спасли још оно мало идентитета што нам је преостало...макар нас једног дана и насилно интегрисали. Антонића веома ценим, један је од ретких барјактара слободоумности у српском медијском простору. Текст је као полазиште за расправу бриљантан, поштено и одлучно написан, са доиста смелим закључивањем, које просто вуче у полемику обзиром да припада оној врсти историјске фантастике у коју нас обично увлачи друга Србија, дакле, причамо о томе „шта би било, кад би било“! Одмах ћу рећи да се не слажем са закључивањем господина Антонића. Сигурно ће историчари рећи своју реч, али ја не могу да се сетим одговарајућег примера у свету да се нека држава предала усред ратних дејстава, а да јој је војска истовремено остала нетакнута и да непријатељски војник није ни крочио на њену територију? У таквој ситуацији, нема ни говора о дилеми да ли је Милошевић добро поступио или не јер, једноставно, те дилеме није ни било!

2.Зашто би се предавао, када му његови генерали са ратишта поручују да војска није ни начета и да још дуго може да издржи? Када су сваки дан пристизале вести о раздору међу НАТО савезницима? Када је било јасно да у копнени напад могу кренути само три чланице, Енглеска, Турска и Америка, али са великом резервом за америчку војску, коју Клинтон није био рад да ангажује јер се плашио, не за могуће њихове или наше жртве, него за сопствену председничку кожу? Уосталом, поред медијских вести или оних које су пристизале преко слободоумних интелектуалаца из целог света, наша војска је имала и много проверљивије информације од, како се касније испоставило, чак високих официра из НАТО редова. Знало се да НАТО пре зиме мора да се одлучи на акцију јер би „хуманитарна катастрофа“ то заиста и постала у зимско доба, а да би у случају великих жртава и неуспеха копнене офанзиве то било равно катастрофи за многе политичке и војне главешине. Ризик једне такве акције је био огроман и последице су могле бити катастрофалне, пре свега за избеглице, али и земље региона, па чак и сам опстанак највеће војне алијансе свих времена. Због великог улога и неизвесног исхода није било лако донети једну такву одлуку и о томе се доста зна. Иако је тачно да се радило о обостраном ризику, српска војска је свакако ризиковала мање јер је бранила своју територију од вишеструко јачег непријатеља, у необјављеном и неодобреном рату и, у сваком случају, у рату који се водио противно свим постојећим међународним законима и нормама! Евентуалне велике жртве међу цивилним становништвом више неби могле бити подведене под "колатералну штету", а велике жртве међу њиховим војницима би заљуљале, то се и онда знало, политичке и војне врхове целе НАТО структуре.

3.Тачно је да су "преговарачи" Русију искористили као средство притиска на Милошевића, јер су се на њега и сконцентрисали, знајући да нашој војсци НАТО није много наудио! А он је, највероватније, одустао од даље борбе спасавајући своју јадну политичку кожу. Знао је он добро да му се у обе могуће ситуације не пише добро, нити у случају НАТО победе и окупације Србије, нити у случају неког нашег, макар и делимичног војног успеха, када би исувише много Срба перманентно остало под оружјем на јако дуг рок. А како „НАТО преговарачи“ нису имали услов да он оде са функције, одлука му је била не олакшана, него практично, кроз Черномидинова уста, и сугерисана! Тако смо ми „победили“ и напустили Косово, упркос сјајној војничкој тактици и држању и упркос томе да војска не да није била поражена, већ није била ни начета. Зато не могу да се сложим са Антонићевом оценом да је Милошевић добро поступио, нарочито када имамо у виду све оно што се потом десило, даље растакање српске државе (Црна Гора, сада Војводина), марионетска влада (предвиђам да ће се у првој следећој влади наћи и неки страни амбасадори као министри), добровољно напуштање и оних минималних уступака које је Милошевић избоксовао око Косова (неби ли он, заједно са камарилом, још мало пливао на таласима „величанствене победе“ и исте такве „обнове“), итд., да не набрајам, боли. Мислим, у том тренутку је он добро поступио само и искључиво за себе и двор, не обазирући се много на Србију и народ, а наша је велика (не)срећа да се годину дана касније преварио и одважио на изборе. У сваком случају, може се много тога претпостављати и вагати у овој игри "шта би било кад би било", али остаје чињеница да је Косово предато без праве борбе и да је српска војска имала услове да се бори и под борбом држи и много веће снаге од оних које су НАТО генерали успели да обеѕбеде.

Када се размишља о томе зашто је Слободан Милошевић донео одлуку какву је донео не треба испустити из вида следеће: Ахтисари је заједно са Виктором Черномирдином допутовао у Београд и том приликом је 2. и 3. јуна 1999. године скован споразум Ахтисари-Черномирдин-Милошевић. По том споразуму Косово остаје део Србије, на њега долазе међународне мировне снаге, а бомбардовање престаје. Нема дилеме да се Ахтисаријев потпис налази на овом документу који је затим 10. јуна исте године преточен у Резолуцију СБ УН 1244. Дакле, врло вероватно да је Милошевић одлучио како је одлучио баш због тога што по наведеном споразуму Косово остаје део Србије.

Након тога, исти тај Ахтисари постаје изасланик УН и сачињава план у коме Косову даје атрибуте независне државе! Оваква “акробација” на тако високом нивоу је вероватно незабележена у историји дипломатије. То је превара.

По резолуцији 1244 Косово је дакле део Србије, а то што нас светски сејачи дезинформација убеђују да је косовска независност могућа упркос тој резолуцији која ИЗРИЧИТО позива све чланице УН да поштују интегритет СРЈ, тј. Србије у складу са Хелсиншким завршним актом који гарантује неповредивост граница, то је ништа друго до слика њиховог "морала", "правдољубивости" и жеље за "поштовањем постигнутих споразума"! Стара латинска максима гласи "Pacta sunt sevanda" (Уговор је странкама закон).

Када сваки споразум или резолуција постану толико "растегљиви" да се могу тумачити како се коме прохте упркос очигледном значењу, онда је заиста тешко кривити за то било кога из Србије. Сем оне који би данас рекли да у резолуцији 1244 не пише то што пише и да се она може тумачити и овако и онако...А хајде да видимо шта ће Међународни суд правде рећи о косовској нелегалној независности...Надам се да неће бити "растегљивих" тумачења, имајући у виду да нема територије на свету где су, између осталог, људска права (Срба) толико непостојећа као на Косову.

Odlicna je analiza gospodina Antonica, sa specificne vremenske distance, nedovoljno za istoriju, ali ipak dovoljno za razmisljanje hladne glave.

Kao speifican ucesnik, i poznajuci, parcijalno, situaciju na terenu, jako mi se cini da je kraj dosao malo prebrzo, dok su svi bili u naponu sukoba, ali takodje mi se cini, i u pravom trenutku, kada su svi dospeli u corsokak. Narocito NATO.

Otprilike je i Stratfor slicno zakljucio. NATO je potrosio municiju isteklog resursa Pete Flote, pokrenuli su fals propagandu kopnenog napada, imali komplikacije sa naletima, promenili taktiku, i zeleli su da privedu problem kraju.

Mi, odavde, ustalili smo odbranu(mada su napadi bili ciklicni, sporadicni, odustalo se od mnogih ciljeva), na specifican(da ne kazem nepravi) nacin spremali kopnenu odbranu(kopanjem rovova, sto je diskutabilna aktivnost), ali sa jakom voljom i odlucnoscu da pruzimo zilav otpor. Svesni gubitaka.

Takodje, postojala je opasnost velikog izbeglickog talasa, prema Evropi, postojala je opasnost parcijalnog ulaska NATO u Vojvodinu(Kosovo je bilo prevruc krompir), sto bi izazvalo mogucu rovovsku borbu, na distanci, a tolika sila ne bi lako napustila polozaje.

Bilo je nastaviti godinama, ili stati...a nesreca je ipak na nasem terenu.

@ Vuk , onaj pravi; u potpunosti se slazem sa pasusem :
У сваком случају, може се много тога претпостављати и вагати у овој игри "шта би било кад би било", али остаје чињеница да је Косово предато без праве борбе и да је српска војска имала услове да се бори и под борбом држи и много веће снаге од оних које су НАТО генерали успели да обеѕбеде.
Vratimo se 610 godina unazad..koliko je (u procentima ) cestiti Knez Lazar izgubio vojske tog Vidovdana 1389g ? Ili malo drugacije kada je Srpstvo zvanicno palo, tj koje godine pade Smederevo?
Koliki su (cast i slava svim zrtvama Srpskim ) u ovom ratu totalni gubici poredjeno sa dalekom 1389g ? Svaki je zivot bez cene ..pa ipak za slobodu, za drzavu, za naciju za pravdu,Srpstvo je na oltar moglo da prinese jos 2-5-10-30 hiljada zivota.Strasna,uzasna,grozzna cifra,u drugu ruku da li bi nasi krvnici smeli/mogli da zakasaju tako duboko,kolike bi njihove zrtve bile ? Milosevic mozda nije bio kukavica ,ali je sigurno bio strasljivac i takve je odluke i donosio.U drugu ruku gde su bili ti diverzanti /patriote i rodoljubi koji su mogli da bace koju "petardu" pred vrata Aviana, Vicenzze, Bergama.. ili negde u Albanskim garnizonima i da odbrambeni rat prenesu na teritoriju zlikovaca.
Rat bi se besumnje odvijao drugacije,ali bili su (politicari) angazovani oko sverca duvana,para,oruzja,a ne i odbrane nacije.
Cinjenica ostaje,a o njoj niko(gotovo)niko ne pise ,pa cak ni izuzetno cenjeni Gospodin Antonic, da leta Gospodnjeg 2009 Srpsko nacionalno pitanje i dalje nije reseno, ili je reseno u korist svih drugih !

Када се неки догађај важе, мора се добро промислити шта се ставља на кантар. Оно што аутор пропушта да стави на кантар су стотине побијених и несталих после окупације Косова, стотине хиљада избеглих, директну вредност Косова за нас (инфраструктуру, природна богатства итд), духовну вредност и самопоштовање, утицај Шиптарског Косова над дугорочну безбедност Србије (Поморавље ће скоро сигурно кад тад крвљу платити да се одбрани), и још којешта. Право да се земља брани оружјем је крваво плаћено задњих 200+ година, а сад је углавном изгубљено, и лако је могуће да ће само будуће жртве моћи да нам га врате. Можда невезано за ово, паде ми на памет како је Милош већао после првог дана битке на Љубићу да побију жене и децу да их Турци не продају у ропство, па да се онда туку до краја (Вук Караџић, Животи Српских Војвода). Овде је одлучено да наша генерација препусти такво једно већање будућој генерацији Срба у много горим околностима.
Зато је рано за одговор на питање да ли требало још издржати бомбардовање, а можда ће одговор бити да је требало више издржати у Босни и Крајини.

@Vladimir, ucesnik 2
Trazim jednu informaciju koju niko dosad nije mogao da mi da. Vi, kao "ucesnik" -mozda?
Dali je nasa vojska raspolagala sa raketama koje su imale domet od oko dvjesta pedeset kilometara? Pitam ovo jer je to odprilike razdaljina Bar(Crna Gora)-Bari(Italija).
Nadao sam se (prazno) da ih je imala i, opet prazno, ocekivao da ce poceti da gadjaju italijansku odbalu. Preciznost ne bi bila nimalo vazna ali psiholoski efekat je mogao bit presudan.
Mnogi Italijani su vec bili bijesni sto se Italija prikljucila Nato-ratu i eksplodiranje raketa po njihovim plazama bi im dao podstrek da montiraju jedan monumentalni anti-Nato skandal.
Ako ih je VJ imala, onda je napravljena jedna fatalna strategijska greska od strane Milosevica, da demonstrira volju Srba da se brane.

2.Даље, признавали то они или не, данашњи српски политичари су се махом сви испилили испод Слобиног шињела! Он је поново увео демократију у Србију(!), додуше нерадо и не баш на време, као и „правило легитимитета“ за вођу, расписујући прве праве демократске изборе. Не би било Републике Српске без њега, његове одлучности и спремности на многобројне тугаљиве компромисе. У Дејтону су сви играли неку игру и мора се признати да је он своју одиграо мајсторски, чак и према домаћину. Том приликом није обратио довољно пажње на једну „ситницу“ која ће га касније коштати живота, формирање Хашког суда. Било је тих добрих потеза још, наравно, али овде наводим оне кључне, бар за нека моја премишљања. Са друге стране, искључиви је кривац за пад и трагичан крај Српске Крајине, коју је осудио на пропаст много пре стварног њеног пада, својим трулим компромисима и договорима које је направио са Туђманом, као и федералним и српским остацима некадашње Брозове олигархије. Крив је за стварање полицијске државе чудовишних размера која, ево, и дан данас траје. Он је тај који је широм отворио врата мафији, која је, као и полиција, опстала до наших дана. Једна од највећих његових кривица је та што није схватио да падом берлинског зида свет постаје униполаран и да је социјализму дефинитивно одзвонило. Да је тада одреаговао слично Кучану, Србија је могла да прва изађе из Југославије, као неоштећена и демократска држава, са добрим шансама да се касније, као и Русија, избори за Србе изван Србије. Могуће да је он то све и схватао и сагледавао, макар инстиктивно, али је исто тако голим инстиктом осетио да ту нема баш много места за њега и да би се, уствари, он изборио за неког другог народног вођу, праве демократске и, наравно, капиталистичке провинијенције.

E da nam je umesto Milosevica bio Vuk Draskovic, gde bi nam danas bio kraj! Bili bi u Natou, svi zaposleni, dobre plate, imali bi vize i putovali.

@Sremica,Sremica.
Hvala na informaciji.
Ne cudi me da je Helen Delic-Bentley bila agent koja je ponudila Milosevicu pare da se ukloni sa scene. Doznao sam, vec u Americi, da je Helen postala "dvorska (......) Srpkinja" republikanske partije (Nikson- Rejgan). Sluzila im je dobro za neke glasove Srba po Ohaju, Ilinoisu i Kaliforniji.
Ali, govoreci o nasoj diaspori u Americi, tesko je oteti se zelji da se ovdje nesto doda.
Helen je jedna od onih nasih koji se svakog jutra gledaju u ogledalo, uvijeni americkom zastavom i pjevaju americke patriotske govore.( Drugi od nasih blistavih amerikanaca, je bio Ron Blagojevic).
Niko od nasih "uspjesnih" doseljenika, ne samo da nije mrdnuo prstom da protestuje bombardovanje njihovog rodnog kraja, nego, naprotiv, nasao je odmah neki zajednicki ideal i front, sa Olbrajtovom,Klintonom, Dzejmi Sejom i Solanom, protiv -Milosevica i, naravno za- "demokratiju". One bombe su im bile samo neprijatnost, koje kao neka 'kolateralna steta' su pominjani, samo da bi se napravio neki "balanced statement".
Treba isto pomenut nasega "princa" Aleksandra, (o)tuznoga potomka 'besmrtnoga Karadjordja',sa njegovim intrervjuom na BBC ( Hard Talk,Tim Sebastian).
Kogod ga je vidjeo, prestao je za uvijek da bude monarhista.

За Вука, оног правог:

Ви се упуштате у дубоку анализу Слободана Милошевића која захтева, по Вама, хиљаде речи.
Али, схватите: 1244 је јасна: Косово је део Србије, све земље чланице УН то морају поштовати и то је то.

Синоћ је на ТВ Авала у емисији “Ћирилица” гост био академик Михајло Марковић. Јесте ли приметили како је он са мало речи рекао толико више од Вас? Тај човек је филозофирао, резоновао и мудровао са Маркузеом, Фромом, Жан Пол Сартром, Чомским и жива је легенда друштвеног живота Србије пошто се мало ко може похвалити да је срео, а камоли причао са тим људима. А све то је академик Марковић. Ви сигурно не можете бити изнад тога ма колико се трудили.

Између осталог, било је речи и о теми о којој се овде ради. На питање водитеља Миломира Марића зашто је Слободан “попустио” Ахтисарију, академик Марковић је изјавио да не зна, али можда је то било
зато што је “Мира хистерисала за време бомбардовања”. Ја пак мислим, са свим поштовањем академика Марковића, да је то било зато што је Слободану понуђен територијални интегритет Србије. При томе, у дну екрана је ишла анкета: јел било боље под Слобом (93%) или сада (7%). Садашња власт није могла доживети гори пораз, пораз неповерења, а не оданости Слоби.

Вуче, трошите много речи. Држите се права и суштине. А када се то Слободан Милошевић бавио Вашим животом као Ви његовим? Сем тога када схватите да је идеолог СПС-а Михајло Марковић филозофирао, резоновао и дискутовао са свим људима које сам поменуо, биће то за Вас откровљење! Питаћете се: да ли је то могуће? Јесте. Зна то г. Антонић.

ponavljamo se .. ja sam skrenuo u autizam cim se citiram ali je istina tu negde
Ipak sama dilema kazuje da je bilo sanse da se uradi drugacije ...u ime neke buducnosti
**********************************************
četvrtak, 02 april 2009 14:47
hiperborejac

Sklop okolnosti

Niko normalan nije hteo da gine pod vodjstvom Miloshevica koji je prethodno izmrcvario Srbiju.
1991 i `95 smo jos imali kakvu-takvu obavezu da poginemo i.. pokushali smo.
Narod je sumanuto drzao Miloshevica na vlasti tih godina i nije bilo smisla ginuti sa onakvim vodjstvom
Da je bilo nekog normalnog i chovechnog na vlasti.. izginuli bi smo .. bar mi stariji ( 1950... 1960)
Decu je trebalo sacuvati ..njihove bitke tek dolaze .
Imali bi smo otvorenu istorijsku opciju da nismo potpisali kapitulaciju u Kumanovu.. da je Kosovo klasicno okupirano ( nema sumnje da ga ne bi smo odbranili ) .
Ovako mi stariji smo " sklonili zadnjicu u ustranu " i ostavili deci da ginu u njihovo vreme .. tipichno srpski.. " da sacuvam sebe a za njih .. kako im Bog da" . Optet ce kad-tad morati da "oslobadjaju" Srbiju.. koju smo mi procerdali od Kralja Ujedinitelja do Miloshevica.. pa i danas , dobrim delom.
Imali bi smo kao nacija buducnost.
Ovako je kriticno .. mislim ta nasha buducnost
Clanak je korektan , bas korektan

S jedne strane bio je u pitanju kredibilitet Nato-a i najmocnije zemlje sveta a s druge strane nasi zivoti. Ako takva jedna sila ne moze da slomi otpor jedne male zemlje, cemu onda novac stotina miliona poreskih obveznika zapadnoga sveta, cemu ta organizacija, cemu hiljade dobro placenih radnih mesta, vojna industrija itd. I tu kompromisa nije bilo. Krajem maja nase vojne inzenjerijske jedinice vec su radile na pripremi terena u blizini velikih gradova za slucaj smestaja civilnog stanovnistva zahvacenog dejstvima po gradu i projektovalo se ciframa za vise hiljada. Zamislite sada srusene delove grada, a na periferijama ili po okolnim brdima i sumama hiljade u nekim satorima, pod najlonima i sve sto ide uz to. Da li bi vi voleli da ste medju njima? Ako mislite da je to nerealno, evo vrlo svezeg primera: Izrael - Gaza. Da li je imalo Izrael zazirao da raspali po civilnim delovima grada znajuci za civilne zrtve. Konsekvenci nema. Ili da ste bili u onom vozu u Grdelici ili u onim kucama u Nisu zasutim kasetnim bombama, da li bi mislili da je rat davno trebao da se zavrsi. A tek onda pravo pitanje. Cak i u slucaju da smo jos izdrzali, a mogli smo i nijedna generacija srpske vojske u direktnom sukobu duze nije, i da je time necija ruka iza broja zrtava dopisala jos nekoliko nula, da li bi sve te tekovine zasta bi se mi izborili oni posle 5. oktobra sacuvali? E tu je catch.
Moje misljenje je da je ova generacija Srba dostojanstveno i na dobrano iznenadjenje neprijatelja a posebno domacih, jer oni i nisu bili tada s nama, uspela da se odupre, ostane na svojoj teritoriji i ne kapitulira odnosno ne prihvati strane trupe na svojoj teritoriji cak ni kao prijateljske. Znate, nije mala stvar izaci na megdan najacem na svetu i ne biti nokautiran, biti casno porazen i ostaviti dobar utisak. Na Kosovo je Nato morao doci i to je bio njihov strategijski cilj, a dosovska vlast je bombardovanje Srbije dozivljavala kao nesporazum a ne kao agresiju, pa cemu onda izdrzavanje jos malo?

Ваши коментари делују врло разложно, отприлике како се и очекује са ове историјске дистанце од једног учесника, али ипак не излазе из оквира „шта би било, кад би било?“, чак и са овако мањим емотивним набојем. Ја, пак, размишљам нешто другачије од вас. И мислим да нису у питању емоције, него управо наметнути оквир у ком се сви ми крећемо илити „шта би било, кад би било?“ дискурс. Квака није у нашим жртвама! Него у њиховим. Ми који смо били доле јако добро знамо да се не би помакли ни по коју цену, јер цене за нас није било! А то значи да би жртава међу њиховим војницима било на хиљаде, да се не лажемо. Колика год била разлика у условима ратног издржавања наше и њихове јавности, јер наша је била под бомбама, а њихова под медијском пропагандом, зима би открила следеће чињенице: 1.да они, ипак, нису ушли, бар не довољно дубоко, 2.да имају страховите жртве, 3.да је, уместо медијске лаже, наступила права хуманитарна катастрофа за шиптарске избеглице и околне државе. Ставимо све то на кантар! Са једне стране страховите жртве међу нама, нарочито цивилима, као и хуманитарна катастрофа великих размера јер, како кажете, чак би нам и интернет зафалио и са друге стране ово што сам ја побројао. Где би се тада сви ми заједно нашли, рачунајући и НАТО војску и избеглице, и какви би услови за престанак рата тада били? Да вас потсетим, на крају бомбардовања западна алијанса је потрошила не само предвиђене залихе муниције и ракета, већ су остали и без оне минималне резерве за „евентуалију“! Замислимо сада, сви заједно, пад неких влада у земљама алијансе и „повампирење“ неких руских или кинеских „дисидената“ (говоримо, хипотетично, о зими 99.). И запитајмо се какви би услови за престанак рата тада били? Још нешто. Нашим генералима се може замерати којешта, почев од идеологије, али ко је био тамо зна колико су они познавали терен, буквално сваки камен или дрво, сваку и најмању стазицу, а о личној храбрости и да не говорим. Роптали смо, али и знали ко нас води.

14 април 2009 18:52 вук,
Dobri covece Hvala Vam na obracanju i objasnjenjima, dakle kako napisaste nisu korisceni diverzanti,dobrovoljci,"kamikaze", rakete...druga je to tema.U redu, samo skromno,dozvolite mi, za te odluke neko je apsolutno morao pred Vojni sud. Tacka.

Čestitam na odgovoru! Kao i vaš, i moj Voljeni Vođa je Vuk Drašković!

Sve cesci komentari advokata Druge Srbije i ponavljanje izandjalih fraza u koje vise niko ne veruje dokazuju samo dve stvari: Da je zaista dogorelo do nokata, i da Internet veze iz Moldavije dobro funkcionisu.

Ви се не слажете са мном, аутором овог текста et al. (“Ето!”), а најбоље коментаре је дао човек по именом “учесник”. Тотално јасан човек!

Ако желите да правите дубоке анализе комплексних историјских личности, можете сами написати текст. Ту можете да се бавите нечијим животом колико год хоћете, овде се ради о конкретној теми.

Ваша теза да је 1244 заслуга Русије је нетачна. То је заслуга свих нас који смо издржали НАТО камарилу, а тиме и Слободана. Ја сам само рекао да је Слободан вероватно пристао на прекид непријатељстава пошто 1244 гарантује територијални интегритет Србије. Ахтисаријева накнадна превара, или покушај преваре – то је нешто друго. Зашто допустити наставак бомбардовања и наставити рат када Косово по 1244 остаје део Србије? Логично, зар не?

Академика Марковића сам поменуо у погледу чињенице да се са мало речи може рећи толико тога и да, академик Марковић је изјавио да је било хистерисања, а моје мишљење да то није имало одлучујући утицај на Слободана је – моје. Поред тога, академик Марковић је рекао и да је било копнених упада из Албаније, па молим “учесника” да нам каже мало више о томе!

Моје помињање г. Антонића нисте схватили. Ја сам само рекао да сам сигуран да он зна са ким је све академик Марковић резоновао, ако Ви то случајно не знате. А анкета на дну екрана је била таква каква је била, шта ја ту могу. Нико није савршен па ни Слободан, али нисам нешто стекао утисак да се он играо са мојим животом. Вама и Драгославу Павкову кажем да Слободан није “мој омињени вођа”, нити сам имао његову слику на зиду, нити сам икада био члан и једне партије. Покушавам да будем реалан и избегнем замку десперадоса којима је за све у животу, па и то што их је жена преварила, крив Слободан. Иначе, ја слушам Bob Marley-a. Мудар човек.

Нити Слоба нити и један политичар може имати тако велики утицај на Ваш живот уколико Ви то нећете. Рецимо да сте откупили стан за 100 марака. Није лоше. Али, приватна срећа и задовољство се гради мимо политичког живота!

У Вашем коментару Бојане Ви помињете неки "помахнитали брачни пар". Сигуран сам да мислите на брачни пар Клинтон. Јел тако? Колико ја знам, они лажу како зину. Ево Бил на пример. Он никада не лаже. Он никада није имао секс са Моником Левински, закунуо се човек на Библију.

Nemojte, molim vas, da nam dirate omiljenog vođu Vuka Draškovića!