Имао сам намеру да затражим рехабилитацију једног човека, кога сам познавао још док сам био дете. Постоје неспорни докази да су га „ослободиоци“ стрељали без суда и пресуде на Бањици. Није био ратни злочинац – био је лирски песник (недавно му је у Москви изашла збирка поезије у едицији „мали Сребрни Век“ – био је руски избеглица у Београду). Међутим, наведено ауторитативно мишљење професора Правног факултета Јовице Тркуље ми не дозвољава да поменем његово име и податке, јер је то „противно праву на приватност“, а ионако засад не смем затражити рехабилитацију, јер је то – по професору „против воље жртве, што је апсурдно јер је рехабилитација право“. Преостаје ми једино да потражим неког доброг медија, нађем округли дрвени сто без ексера (и такве столице) и у спиритистичкој сеанси (наравно – у присуству судског записничара, или тако неког) приупитам покојника о његовој вољи за рехабилитацију? Интенција аутора(ице?) са насловом (Четником по квислингу) ми је, чини ми се, јасна. Она смера да „четнике“ (ЈВуО), стрпа на исту гомилу са квислинзима и мање-више онако ђутуре их баци „на сметлиште хисторије“? Неће ићи. Цитирана (х)историчарка Бранка Прпа је против тога „да се кроз овакав Закон "на мала врата" уведе рехабилитација колаборациониста, односно Недића и Љотића...“ Као (х)историчарка, она би требало да зна да се ни њих двојица не могу онако ђутуре сврстати у исту категорију. Али – добро, то је њена слободна интерпретација. Међутим, интенција последње реченице: „Коме још није јасно, нека се сјети Павелића и Артуковића с почетка ове приче“ ми није сасвим јасна. Да ли аутор(ица) препоручује да се уместо примене оваквог – по њој, дефектног закона, сви једном скупштинском декларацијом ослободе кривице – или шта? Уосталом, шта се нас тиче шта Хрвати раде са својим Павелићем, Артуковићем, Степинцем и сличнима. Ми, хвала Богу, ликове таквог калибра нисмо имали.