Imao sam nameru da zatražim rehabilitaciju jednog čoveka, koga sam poznavao još dok sam bio dete. Postoje nesporni dokazi da su ga „oslobodioci“ streljali bez suda i presude na Banjici. Nije bio ratni zločinac – bio je lirski pesnik (nedavno mu je u Moskvi izašla zbirka poezije u ediciji „mali Srebrni Vek“ – bio je ruski izbeglica u Beogradu). Međutim, navedeno autoritativno mišljenje profesora Pravnog fakulteta Jovice Trkulje mi ne dozvoljava da pomenem njegovo ime i podatke, jer je to „protivno pravu na privatnost“, a ionako zasad ne smem zatražiti rehabilitaciju, jer je to – po profesoru „protiv volje žrtve, što je apsurdno jer je rehabilitacija pravo“. Preostaje mi jedino da potražim nekog dobrog medija, nađem okrugli drveni sto bez eksera (i takve stolice) i u spiritističkoj seansi (naravno – u prisustvu sudskog zapisničara, ili tako nekog) priupitam pokojnika o njegovoj volji za rehabilitaciju? Intencija autora(ice?) sa naslovom (Četnikom po kvislingu) mi je, čini mi se, jasna. Ona smera da „četnike“ (JVuO), strpa na istu gomilu sa kvislinzima i manje-više onako đuture ih baci „na smetlište historije“? Neće ići. Citirana (h)istoričarka Branka Prpa je protiv toga „da se kroz ovakav Zakon "na mala vrata" uvede rehabilitacija kolaboracionista, odnosno Nedića i Ljotića...“ Kao (h)istoričarka, ona bi trebalo da zna da se ni njih dvojica ne mogu onako đuture svrstati u istu kategoriju. Ali – dobro, to je njena slobodna interpretacija. Međutim, intencija poslednje rečenice: „Kome još nije jasno, neka se sjeti Pavelića i Artukovića s početka ove priče“ mi nije sasvim jasna. Da li autor(ica) preporučuje da se umesto primene ovakvog – po njoj, defektnog zakona, svi jednom skupštinskom deklaracijom oslobode krivice – ili šta? Uostalom, šta se nas tiče šta Hrvati rade sa svojim Pavelićem, Artukovićem, Stepincem i sličnima. Mi, hvala Bogu, likove takvog kalibra nismo imali.