Kako napisati napredan i kulturan članak u Beogradu?
Citirati bar dva-tri puta nekog Hrvata ili eventualno Slovenca. Ostalo, po volji.

Inače, ono ruglo na Dedinju još uvek stoji.

Dopada mi se Jovan G.

Uostalom, ja mislim da Kartaginu treba razoriti.

Српски национални идентитет и име језика се не потискује од јуче, а Бога ми, ни од прекјуче. Одмах да кажем: ја нисам чистокрвни Србин, него мешавина Грка, Руса и Срба (мати ми је Српкиња). Срби су се, скоро несвесно добровољно почели одрицати свог идентитета, за љубав интегралног југословенства у времену Прве Југославије, односно „братства-јединства“ у времену Друге Југославије. После је било (мал` те не) касно, а и Југославије су се потрошиле. Живећи деценијама у Холандији имао сам примера;ево једног: Негде 1976г.у једној робној кући, возећи се на спрат ескалатором, разговарао сам са супругом (Српкињом)-наравно, на српском.Поред нас је стојала једна жена која одједном рече: „Чујем, говорите нашки“, и осмехнула се. Ја сам јој одговорио: „Ја не знам вашки језик, ми говоримо српски“. Побегла је „као ђаво од крста“. По говору судећи, била је Српкиња, а по изгледу и одећи – што` но рекли прави примерак „раднице на привременом раду у иностранству“. Вероватно је, као и већина, била повезана са неким Клубом Југословена (од чега смо,опет, ми бежали "као ђаво од крста"), где се под будним оком „оних који треба“ није смело националистички застрањивати. Била је индоктринирана: она је „Југословенка“, ми међусобно говоримо „по нашки“,славимо 8.Март,1.Мај, Дан Младости и 29. Новембар.Пуна капа! Ако је остала у Холандији, и имала децу,и ако та деца и знају њен језик – то је, вероватно „вашки“.Тако то иде.Други пример: у шетњи Амстердамом питао сам српског православног свештеника да ми да кратку дефиницију Светосавља. Застао је, строго ме погледао и казао.“Е, мој Василије, кад ме ти то питаш, ниси ти никакав Србин!“ Још горе сам прошао када сам га питао за мишљење да ли Србин може бити неко ко је римокатолик, муслиман, или атеиста (ја сматрам да може). Више није хтео да разговара самном, а то су, ипак, све питања од значаја за одређивање (и чување) српског националног идентитета и о њима би требало озбиљно размислити и одредити се.

Разумем Валислијеве муке око идентитета, разумем и зашто он мисли да и католик и муслиман могу бити Срби. И аутор има исту муку, шта је то што нас Србе чини другачијима, сви би хтели кратку дефиницију. А ње нема, нити је може бити. Живим у Америци, у повеликом стамбеном комплексу. Моја деца међу комшијама још нису нашла пријатеља. Одведем их на црквено имање, оставим по цео даn са децом и људима које они никад пре тога нису видели, играју се цео дан, пуни прича и утисака. Доведем их у Србију, иста прича првог дана. Да, можда не знам опишем тачно шта је то, али знам да има нешто што сви ми имамо и несвесно усађујемо и у нашу децу. Е то, то је српски идентитет. Разумем да они који нису Срби (макар себе и звали Србима) то никада неће разумети. Разумем да то не види неко ко живи у Србији, ко мисли да је нормално да ти комшија каже добар дан и то и мисли, и ко сматра да другачије не може ни бити. Али ако то не види неко ко је био у иностранству дуже време, онда то може да значи само једно: да је свештеник био у праву, да је та нит изгубљена. Зато Василије не размишљај пуно о Српству, оно се живи сваки дан, врати се у Србију, имања на селу по Шумадији будзашто, манастира на све стране, и живи тамо док те живот не направи Србином поново. А после можеш да живиш где хоћеш, никад то више нећеш изгубити.

@Влад какве везе има то што си испричао у вези своје деце са питањем да ли Србин може да буде католик или муслиман као што је био СВО ВРЕМЕ ИСТОРИЈЕ СВЕ ДО ДРУГЕ ПОЛОВИНЕ 20 ВЕКА...управо коментатори са грчким именима су поставили суштинска питања, вероватно због веза са нормалним народом који не да своје...и сам сам био у истом кругу лудила у ком су и даље већина Срба док нисам краће време живео у Грчкој и видео уживо шта би било кад би били оно што су били наши преци..

Одређене идентитете немогуће је помешати, и у мери којој прихваташ нови губиш стари. На крају, која је сврха очекивати од католика и муслимана да себе зову Србима, нека буду то што су, мени не сметају (а и то је зато што сам Србин).
Кад спомену Андрића, има једна прича од њега, заборавио сам наслов, давно је било, о неписменом босанском муслиману који је стицајем околности стављен да гради највећу џамију у царству. 'Ни већу ни мању од Аја Софије, јер ја нисам већи од Јустинијана, али ни Турска није мања од Византије' рекaо је султан. И несрећник је ишао сваки дан у цркву, премеравао, гледао лукове, некад само седео у њој и размишљао, и по њој градио џамију. Посао је чудом завршен успешно, исплаћен, и човек се вратио у своје село. Али је изгубио мир, нешто га је мучило а ни сам није знао шта. Причао је са хоџом, а овај је престрављеном човеку рекао "Постао си хришћанин. Да се излечиш иди и направи цркву по узору џамију".
Идентитет није у имену, бесмислено је питати да ли је Андрић Србин зато што је рођен католик. Дубоко, дубоко, скоро подсвесно прихватање основних вредности које нас чине Србима је мерило. Ми би можда могли постати другачији, као Холанђани, али њих на Балкану нема, али има Хрвата и Муслимана, треба ли ми да будемо више као они?
Уосталом, погледајмо део Срба који је прихватио католички идентитет (знам о чему причам, а можда и ви), првенствено мислим на Војводину. Видећете мржњу према Београду и свему српском: то није тренутно политичко питање већ отровно семе посејано у доба Аустрије које се не да искоренити и које живи свој живот. Нису се одрекли имена, јесу идентитета, па јесу ли срећнији или бар на истом? Добро знам какав бих био да ту моју Србију никад нисам упознао, зато проводи времена на Балкану колико год можеш, остало ће за тебе доћи само.