Kako napisati napredan i kulturan članak u Beogradu?
Citirati bar dva-tri puta nekog Hrvata ili eventualno Slovenca. Ostalo, po volji.

Inače, ono ruglo na Dedinju još uvek stoji.

Dopada mi se Jovan G.

Uostalom, ja mislim da Kartaginu treba razoriti.

Srpski nacionalni identitet i ime jezika se ne potiskuje od juče, a Boga mi, ni od prekjuče. Odmah da kažem: ja nisam čistokrvni Srbin, nego mešavina Grka, Rusa i Srba (mati mi je Srpkinja). Srbi su se, skoro nesvesno dobrovoljno počeli odricati svog identiteta, za ljubav integralnog jugoslovenstva u vremenu Prve Jugoslavije, odnosno „bratstva-jedinstva“ u vremenu Druge Jugoslavije. Posle je bilo (mal` te ne) kasno, a i Jugoslavije su se potrošile. Živeći decenijama u Holandiji imao sam primera;evo jednog: Negde 1976g.u jednoj robnoj kući, vozeći se na sprat eskalatorom, razgovarao sam sa suprugom (Srpkinjom)-naravno, na srpskom.Pored nas je stojala jedna žena koja odjednom reče: „Čujem, govorite naški“, i osmehnula se. Ja sam joj odgovorio: „Ja ne znam vaški jezik, mi govorimo srpski“. Pobegla je „kao đavo od krsta“. Po govoru sudeći, bila je Srpkinja, a po izgledu i odeći – što` no rekli pravi primerak „radnice na privremenom radu u inostranstvu“. Verovatno je, kao i većina, bila povezana sa nekim Klubom Jugoslovena (od čega smo,opet, mi bežali "kao đavo od krsta"), gde se pod budnim okom „onih koji treba“ nije smelo nacionalistički zastranjivati. Bila je indoktrinirana: ona je „Jugoslovenka“, mi međusobno govorimo „po naški“,slavimo 8.Mart,1.Maj, Dan Mladosti i 29. Novembar.Puna kapa! Ako je ostala u Holandiji, i imala decu,i ako ta deca i znaju njen jezik – to je, verovatno „vaški“.Tako to ide.Drugi primer: u šetnji Amsterdamom pitao sam srpskog pravoslavnog sveštenika da mi da kratku definiciju Svetosavlja. Zastao je, strogo me pogledao i kazao.“E, moj Vasilije, kad me ti to pitaš, nisi ti nikakav Srbin!“ Još gore sam prošao kada sam ga pitao za mišljenje da li Srbin može biti neko ko je rimokatolik, musliman, ili ateista (ja smatram da može). Više nije hteo da razgovara samnom, a to su, ipak, sve pitanja od značaja za određivanje (i čuvanje) srpskog nacionalnog identiteta i o njima bi trebalo ozbiljno razmisliti i odrediti se.

Razumem Valislijeve muke oko identiteta, razumem i zašto on misli da i katolik i musliman mogu biti Srbi. I autor ima istu muku, šta je to što nas Srbe čini drugačijima, svi bi hteli kratku definiciju. A nje nema, niti je može biti. Živim u Americi, u povelikom stambenom kompleksu. Moja deca među komšijama još nisu našla prijatelja. Odvedem ih na crkveno imanje, ostavim po ceo dan sa decom i ljudima koje oni nikad pre toga nisu videli, igraju se ceo dan, puni priča i utisaka. Dovedem ih u Srbiju, ista priča prvog dana. Da, možda ne znam opišem tačno šta je to, ali znam da ima nešto što svi mi imamo i nesvesno usađujemo i u našu decu. E to, to je srpski identitet. Razumem da oni koji nisu Srbi (makar sebe i zvali Srbima) to nikada neće razumeti. Razumem da to ne vidi neko ko živi u Srbiji, ko misli da je normalno da ti komšija kaže dobar dan i to i misli, i ko smatra da drugačije ne može ni biti. Ali ako to ne vidi neko ko je bio u inostranstvu duže vreme, onda to može da znači samo jedno: da je sveštenik bio u pravu, da je ta nit izgubljena. Zato Vasilije ne razmišljaj puno o Srpstvu, ono se živi svaki dan, vrati se u Srbiju, imanja na selu po Šumadiji budzašto, manastira na sve strane, i živi tamo dok te život ne napravi Srbinom ponovo. A posle možeš da živiš gde hoćeš, nikad to više nećeš izgubiti.

@Vlad kakve veze ima to što si ispričao u vezi svoje dece sa pitanjem da li Srbin može da bude katolik ili musliman kao što je bio SVO VREME ISTORIJE SVE DO DRUGE POLOVINE 20 VEKA...upravo komentatori sa grčkim imenima su postavili suštinska pitanja, verovatno zbog veza sa normalnim narodom koji ne da svoje...i sam sam bio u istom krugu ludila u kom su i dalje većina Srba dok nisam kraće vreme živeo u Grčkoj i video uživo šta bi bilo kad bi bili ono što su bili naši preci..

Određene identitete nemoguće je pomešati, i u meri kojoj prihvataš novi gubiš stari. Na kraju, koja je svrha očekivati od katolika i muslimana da sebe zovu Srbima, neka budu to što su, meni ne smetaju (a i to je zato što sam Srbin).
Kad spomenu Andrića, ima jedna priča od njega, zaboravio sam naslov, davno je bilo, o nepismenom bosanskom muslimanu koji je sticajem okolnosti stavljen da gradi najveću džamiju u carstvu. 'Ni veću ni manju od Aja Sofije, jer ja nisam veći od Justinijana, ali ni Turska nije manja od Vizantije' rekao je sultan. I nesrećnik je išao svaki dan u crkvu, premeravao, gledao lukove, nekad samo sedeo u njoj i razmišljao, i po njoj gradio džamiju. Posao je čudom završen uspešno, isplaćen, i čovek se vratio u svoje selo. Ali je izgubio mir, nešto ga je mučilo a ni sam nije znao šta. Pričao je sa hodžom, a ovaj je prestravljenom čoveku rekao "Postao si hrišćanin. Da se izlečiš idi i napravi crkvu po uzoru džamiju".
Identitet nije u imenu, besmisleno je pitati da li je Andrić Srbin zato što je rođen katolik. Duboko, duboko, skoro podsvesno prihvatanje osnovnih vrednosti koje nas čine Srbima je merilo. Mi bi možda mogli postati drugačiji, kao Holanđani, ali njih na Balkanu nema, ali ima Hrvata i Muslimana, treba li mi da budemo više kao oni?
Uostalom, pogledajmo deo Srba koji je prihvatio katolički identitet (znam o čemu pričam, a možda i vi), prvenstveno mislim na Vojvodinu. Videćete mržnju prema Beogradu i svemu srpskom: to nije trenutno političko pitanje već otrovno seme posejano u doba Austrije koje se ne da iskoreniti i koje živi svoj život. Nisu se odrekli imena, jesu identiteta, pa jesu li srećniji ili bar na istom? Dobro znam kakav bih bio da tu moju Srbiju nikad nisam upoznao, zato provodi vremena na Balkanu koliko god možeš, ostalo će za tebe doći samo.