"Ко високо лети, ниско пада"
Можда је за друге ово прејака реч, али ја ћу ипак да наставим да браним тезу, да Николић није напао Шешеља, него Коштуницу. Наиме за њега Шешељ није био претња, јер је пасивизиран својим тренутним статусом. Уз "прекомерно употребљену силу" кренуо је у преузимање сопствене странке, очигледно понесен обећањима и својом будућом улогом.
Не може се заборавити његова изјава изречена за скупштинском говорницом, парафразирам; политичко небо Србије ће се поделити на два блока, мање странке ће нестати, а и Коштуница нека размишља шта ће. Не би то било посебно чудно, да није било изречено недељу дана пре чудноватог заокрета и најаве подршке ССП-у, против кога је ДСС био експлицитно против. То је управо био момент разграничења, ССП или "рат". ССП знамо које подржавао, али коме је био потребан "рат"? То Николић, нити је могао сам да смисли, нити да изведе без подршке целе СРС. Зашто се онда одрекао СРС и кренуо у самосталну авантуру? Управо због оних који су подржавали ССП. Њима је био потребан и "рат" у опозицији. Мислили су да ће тако једноставно срушити сваки отпор и суверено завладати ситуацијом на терену. А онда, безусловно и без икаквих препрека ка "обећаној земљи".
Тако би и било, да се у међувремену није одиграла већа игра од ове наше паланачке и променила улоге. Мини-рат у Грузији, потом диригована светска криза "блокирају" примену ССП-а од стране ЕУ на неодређено време. Светски фондови нису тако дарежљиви и власт улази у замку, коју је сама поставила.
Како сам гласао за Николића, имам и морално право да тумачим његове поступке. Нико неможе да оспори да је он свој мандат заслужио, али као члан СРС. Он је основао своју странку, која није била на изборима, па као таква не може имати мандате у скупштини. Морални чин би био да их врати странци. У супротном, шаље веома лошу поруку народу. Она гласи: "Избори нам нису потребни". Тиме би ојачао, исто тако усмерену поруку, коју је послала коалиција СПС-ПУПС-ССЈ када је улазила у Владу.
Препоруке:
0
0
2
недеља, 26 октобар 2008 23:47
Д. Р.
У овом тренутку није јасно шта су тачно мотиви Николића јер је очигледно да подела СРС одговара једино власти. Ипак, мало је тешко појмити да је поткупљено или заведено толико његових следбеника. Свако ће имати своју теорију док то не постане потпуно неважно. Цепање СРС и настанак СНС зато треба искористити у праве сврхе. То је пре свега редефинисање изборног система.
Или ћемо имати квази скупштину коју чине по један или два представника политички релевантних странака (оних са више од 5% гласова) или ћемо се вратити на већински изборни систем. У првом сценарију глас представника неке "парламентарне" странке би вредео онолико колико је та странка процентуално завредила на изборима. Замислите колико бисмо пара уштедели, а не би ни бринули о пребезима и формирању нових странака.
Ја ипак сматрам да је Николић као личност заслужио бар свој мандат и да би исти добио и да је наступао као СНС. Да имамо већинске изборе, шансу би имали и независни кандидати, а знало би се и коме мандати припадају, а и ко коме одговара. Само, квазидемократкија двопартијских система попут ове у Америци није никакво решење. Двопартијски систем је као и двочлана федерација или столица са само две ноге. Мислим да су најудобније и стога најпопуларније столице са четири ноге иако је, учи нас механика, довољно и три. Најмање четири ослонца су потребна Српском политтичком систему. То би били условна левица и десница, и центар који би се организовали у политичке странке или блокове. Четврти ослонац су независни канидидати. Нови изборни закони би кроз форму финансирања изборних кампања и политичких партија морали то да омогуће. Залагање Николића и Тадића за удобан двопартијски ситем који је у ствари једнопартијски (погледајте Америку), можда и боље од распада СРС показује праве мотиве председника СНС.
Србија нема времена да чека. Потребно је увести ред у политички живот и ускладити тужну праксу са циљевима дефинисаним у Уставу.
.jpg)
Можда је за друге ово прејака реч, али ја ћу ипак да наставим да браним тезу, да Николић није напао Шешеља, него Коштуницу. Наиме за њега Шешељ није био претња, јер је пасивизиран својим тренутним статусом. Уз "прекомерно употребљену силу" кренуо је у преузимање сопствене странке, очигледно понесен обећањима и својом будућом улогом.
Не може се заборавити његова изјава изречена за скупштинском говорницом, парафразирам; политичко небо Србије ће се поделити на два блока, мање странке ће нестати, а и Коштуница нека размишља шта ће. Не би то било посебно чудно, да није било изречено недељу дана пре чудноватог заокрета и најаве подршке ССП-у, против кога је ДСС био експлицитно против. То је управо био момент разграничења, ССП или "рат". ССП знамо које подржавао, али коме је био потребан "рат"? То Николић, нити је могао сам да смисли, нити да изведе без подршке целе СРС. Зашто се онда одрекао СРС и кренуо у самосталну авантуру? Управо због оних који су подржавали ССП. Њима је био потребан и "рат" у опозицији. Мислили су да ће тако једноставно срушити сваки отпор и суверено завладати ситуацијом на терену. А онда, безусловно и без икаквих препрека ка "обећаној земљи".
Тако би и било, да се у међувремену није одиграла већа игра од ове наше паланачке и променила улоге. Мини-рат у Грузији, потом диригована светска криза "блокирају" примену ССП-а од стране ЕУ на неодређено време. Светски фондови нису тако дарежљиви и власт улази у замку, коју је сама поставила.
Како сам гласао за Николића, имам и морално право да тумачим његове поступке. Нико неможе да оспори да је он свој мандат заслужио, али као члан СРС. Он је основао своју странку, која није била на изборима, па као таква не може имати мандате у скупштини. Морални чин би био да их врати странци. У супротном, шаље веома лошу поруку народу. Она гласи: "Избори нам нису потребни". Тиме би ојачао, исто тако усмерену поруку, коју је послала коалиција СПС-ПУПС-ССЈ када је улазила у Владу.
Или ћемо имати квази скупштину коју чине по један или два представника политички релевантних странака (оних са више од 5% гласова) или ћемо се вратити на већински изборни систем. У првом сценарију глас представника неке "парламентарне" странке би вредео онолико колико је та странка процентуално завредила на изборима. Замислите колико бисмо пара уштедели, а не би ни бринули о пребезима и формирању нових странака.
Ја ипак сматрам да је Николић као личност заслужио бар свој мандат и да би исти добио и да је наступао као СНС. Да имамо већинске изборе, шансу би имали и независни кандидати, а знало би се и коме мандати припадају, а и ко коме одговара. Само, квазидемократкија двопартијских система попут ове у Америци није никакво решење. Двопартијски систем је као и двочлана федерација или столица са само две ноге. Мислим да су најудобније и стога најпопуларније столице са четири ноге иако је, учи нас механика, довољно и три. Најмање четири ослонца су потребна Српском политтичком систему. То би били условна левица и десница, и центар који би се организовали у политичке странке или блокове. Четврти ослонац су независни канидидати. Нови изборни закони би кроз форму финансирања изборних кампања и политичких партија морали то да омогуће. Залагање Николића и Тадића за удобан двопартијски ситем који је у ствари једнопартијски (погледајте Америку), можда и боље од распада СРС показује праве мотиве председника СНС.
Србија нема времена да чека. Потребно је увести ред у политички живот и ускладити тужну праксу са циљевима дефинисаним у Уставу.