Доброје да дође достабилиѕације политичке сцене, али би она на жалост значила зацементирање положаја садашњих политичких елита и озваничила поделу на две Србије.
Препоруке:
0
0
2
среда, 29 април 2009 23:21
Тон_мајстор
Г. Вучинићу, а шта ћемо са онима који тек чекају да дођу на ред за тај комад власти, славе и користи?
Тешко ћемо свима удовољити. Има још људи у Србији који су способни да командују и комадају!
Ето, синдикалци Орбовић и Чанак отворено "прете" странкама... тј. спремају терен за сопствене странке, са све традиционалним стартним поделама... и све у духу "модерног" српског парламентаризма, ђаво да нас носи! :(
Поздрав!
Препоруке:
0
0
3
четвртак, 30 април 2009 02:02
drago.ca
Predlazem ukidanje mogucnosti stvaranja predizbornih koalicija jer ih vece stranke koriste samo radi sprecavanja "rasipanja" glasova, odnosno da bi se na osnovu veceg ukupnog procenta dobio veci broj mandata (naravno, na ustrb stabilnosti koalicije - parlamentarne vecine/Vlade). Sa postojecim cenzusom, politicka scena ce se rascistiti sama od sebe.
Препоруке:
0
0
4
четвртак, 30 април 2009 13:33
Димитрије Логданов
Темељном анализом наше политичке садашњице, закључујемо да је заиста велик број малих партија чији функционери одређују политички курс земље.
Анализа стања не значи да смо проблем решили. Не значи ни да смо близу решења.
Морамо себи поставити неколико разумних питања.
Међу њима би свакако било и питање о слободи удруживања, о ограничавању те слободе ради виших, државних интереса. А с друге стране, имамо и питање одговорности партија, или још прецизније, читавог ланца одговорности (како то кажу у хашком суду) од посланика, који је одговоран партији, до партије која није одговорна никоме. Од директора јавног предузећа који је одговоран партији, до партије која није одговорна никоме.
Проблем је, значи, у систему одговорности, а не у процентима које освоје партије на изборима.
Устав Србије, као и сви остали устави, гарантује слободу говора, удруживања итд. Тај устав такође гарантује грађанима право да бирају и да буду бирани.
Али овај и овакав устав, заједно са грбом, заставом и химном, гарантује постојање политичких партија, што представља плеоназам у односу на слободу удруживања. Штавише, овај устав онемогуђава грађанима да распусте партије (слобода удруживања подразумева право да се удружите и право да се раздружите), јер су партије уставна категорија. Ови чланови устава који гарантују партијама право на постојање су, практично, уговор о сталном запослењу за све страначке прваке. Благо њиховим породицама, преживеће кризу без одрицања.
А шта је са нашим правом да бирамо и да будемо бирани?
Е па, то право можемо само делимично да упражњавамо.
Чак иако претпоставимо да ми на нашим "изборима" заиста бирамо, другу компоненту бирачког права, да будемо бирани, у оваквом систему немогуће је остварити.
Будући да ми не бирамо посланике именом и презименом већ их странке делегирају, делегати су одговорни странкама, малим и великим, а странке и даље нису одговорне никоме.
Али како да се изборимо за непосредне изборе кад не желимо да се боримо ни за ћирилицу.
Препоруке:
0
0
5
четвртак, 30 април 2009 16:12
Планета
Какав народ таква и власт, односно такве партије. Ја не видим могућност да се промени садашња партократија у Србији, у ствари, то је и немогуће. Уосталом, то није случај само са Србијом. Партије су у ствари аномалија демократског политичког система, јер су узурпирале власт која је била предвиђена за скупштину. Ипак, да нема партија, свакак демократска држава би била олигархија 150-200 или више посланика. По мом мишљењу проблем је нерешив, јер је грешка у самом систему.
Препоруке:
0
0
6
четвртак, 30 април 2009 23:53
Димитрије Логданов
@Планета
Надам се да сте макар једном рекли: "Какав народ, такви тенисери." Или: "Какав народ, такви кошаркаши."
Никада се не бих усудио да своју малодушност кријем иза "народа". Јадни "народ" свашта мора да отрпи. Не знам да ли се ико сетио да се захвали свом народу за свој евентуални успех.
Како би било дивно да Ана Ивановић каже: "Мој успех је заслуга мог народа." Али то се неће десити. По инерцији свако ће радије да се баци каменом на народ.
Није ли то исувише незрело?
Препоруке:
0
0
7
петак, 01 мај 2009 11:27
Тон_мајстор
@Димитрије Логданов
Никада се не бих усудио да своју малодушност кријем иза "народа". Јадни "народ" свашта мора да отрпи.
Усудићу се да Вам само придодам мој коментар те фразе, која има много универзалнију намену од малодушности.
Пре неколико година сам се жалио једном старом, пензионисаном проти, да су његове млађе "колеге" постале сувише алаве, да су у већини обични трговци или пуки мајстори који наплаћују своје услуге, те да ме је то подоста удаљило од Цркве (не и од вере), итд.
На све то, тај добри човек ми је лаконски рекао:
"Какав народ, таква и Црква!"
...што ме је оставило у дубоком узнемирењу, иако сам се наизглед тада сложио са тим, тако честим оправдањем, када треба објаснити једноставним људима зашто им се дешава то што им се дешава.
Тај став је обично маскирање, тј. скривање поквареног појединца иза некаквог паравана, тог "народа", као безличне и малоумне масе. И не треба га никада прихватати ни у једној ситуацији, јер је дубоко неистинит или макар... ужасно паушалан.
.jpg)
Тешко ћемо свима удовољити. Има још људи у Србији који су способни да командују и комадају!
Ето, синдикалци Орбовић и Чанак отворено "прете" странкама... тј. спремају терен за сопствене странке, са све традиционалним стартним поделама... и све у духу "модерног" српског парламентаризма, ђаво да нас носи! :(
Поздрав!
Анализа стања не значи да смо проблем решили. Не значи ни да смо близу решења.
Морамо себи поставити неколико разумних питања.
Међу њима би свакако било и питање о слободи удруживања, о ограничавању те слободе ради виших, државних интереса. А с друге стране, имамо и питање одговорности партија, или још прецизније, читавог ланца одговорности (како то кажу у хашком суду) од посланика, који је одговоран партији, до партије која није одговорна никоме. Од директора јавног предузећа који је одговоран партији, до партије која није одговорна никоме.
Проблем је, значи, у систему одговорности, а не у процентима које освоје партије на изборима.
Устав Србије, као и сви остали устави, гарантује слободу говора, удруживања итд. Тај устав такође гарантује грађанима право да бирају и да буду бирани.
Али овај и овакав устав, заједно са грбом, заставом и химном, гарантује постојање политичких партија, што представља плеоназам у односу на слободу удруживања. Штавише, овај устав онемогуђава грађанима да распусте партије (слобода удруживања подразумева право да се удружите и право да се раздружите), јер су партије уставна категорија. Ови чланови устава који гарантују партијама право на постојање су, практично, уговор о сталном запослењу за све страначке прваке. Благо њиховим породицама, преживеће кризу без одрицања.
А шта је са нашим правом да бирамо и да будемо бирани?
Е па, то право можемо само делимично да упражњавамо.
Чак иако претпоставимо да ми на нашим "изборима" заиста бирамо, другу компоненту бирачког права, да будемо бирани, у оваквом систему немогуће је остварити.
Будући да ми не бирамо посланике именом и презименом већ их странке делегирају, делегати су одговорни странкама, малим и великим, а странке и даље нису одговорне никоме.
Али како да се изборимо за непосредне изборе кад не желимо да се боримо ни за ћирилицу.
Надам се да сте макар једном рекли: "Какав народ, такви тенисери." Или: "Какав народ, такви кошаркаши."
Никада се не бих усудио да своју малодушност кријем иза "народа". Јадни "народ" свашта мора да отрпи. Не знам да ли се ико сетио да се захвали свом народу за свој евентуални успех.
Како би било дивно да Ана Ивановић каже: "Мој успех је заслуга мог народа." Али то се неће десити. По инерцији свако ће радије да се баци каменом на народ.
Није ли то исувише незрело?
Усудићу се да Вам само придодам мој коментар те фразе, која има много универзалнију намену од малодушности.
Пре неколико година сам се жалио једном старом, пензионисаном проти, да су његове млађе "колеге" постале сувише алаве, да су у већини обични трговци или пуки мајстори који наплаћују своје услуге, те да ме је то подоста удаљило од Цркве (не и од вере), итд.
На све то, тај добри човек ми је лаконски рекао:
"Какав народ, таква и Црква!"
...што ме је оставило у дубоком узнемирењу, иако сам се наизглед тада сложио са тим, тако честим оправдањем, када треба објаснити једноставним људима зашто им се дешава то што им се дешава.
Тај став је обично маскирање, тј. скривање поквареног појединца иза некаквог паравана, тог "народа", као безличне и малоумне масе. И не треба га никада прихватати ни у једној ситуацији, јер је дубоко неистинит или макар... ужасно паушалан.
Поздрав!