Okruženje Obame, dosta je slično okruženju Bila Klitona. Većina važnih igrača tog vremena, ponovo su tu. Fali još jedan igrač, bolje reči igračica i da kažemo „sve je isto, samo Bila nema“. Fali Monika Levinski.
Ali i bez nje, može se dosta tačno pretpostaviti u kom smeru će Obama voditi Ameriku. Ovo „voditi“, treba shvatiti figurativno, jer zaista je teško zamisliti, da će, ova, već uigrana ekipa, mnogo mariti za mišljenje, žutokljunog predsednika. Naročito što, da kažemo, od npr. Linkolna, ovako vrela situacija nije bila na tlu SAD-a. A biće još mnogo vrelija. Bilo je velikih izazova, ali su oni uglavnom bili negde van i geografski udaljeni.
Drugo, postoji mišljenje, da Buš, još uvek predsednik, trajanjem svog mandata, bukvalno, stoji na putu, zahuktalog i željnog, hvatanja ukoštac sa problemima, Obame. Zahuktalog, ali još uvek u jednom mestu.
Buš će ostati zapamćen kao jedan od najgorih predsednika. Koliko je pošteno da ponese tu titulu, teško je saznati, jer su mnogi problemi, koji sada kulminiraju i sažimaju se u „savršenoj oluji“, nastajali i sazrevali decenijama pre. Teško je zamisliti da bi Buš na bilo koji, a pogotovo formalni način, sabotirao Obamu. Bušu je dobrodošla svaka pomoć, makar bila i iz pakla, a kamoli od mlađanog naslednika.
Pre će biti, da ideja nema, ni u Obaminom „orkestru“ i već se kupuje vreme, a problemi guraju ka budućnosti. Neizvesnost i tako neće dugo trajati, jer će prvim danom primopredaje predsedničke dužnosti, spregnuti Obama, „šprintom“ krenuti u trku sa lošim izgledima SAD-a.
Na kraće staze, zna se, šprinteri mogu i da pobeđuju. Problem je ako treba, a izgleda da treba, trčati maratone.