Тешко је не сложити се са датом аргументацијом, па и не уживати у њој, али ми се чини да се пре свега ради о врло добром опису једног друштвеног феномена и згађености њиме, а потом о теоријској критици система квота за одређене друштвене групе које би им обезбедиле учешће у политичком животу земље. Више је него јасно да је поред права да бираш и будеш биран, излишан било какав систем који додатно "јача" демократичност друштва.

Али, у жељи да подстакнем расправу, навешћу пример последњих француских председничких избора. Све анкете давале су приближно једнаке шансе кандидатима Саркози и Роајал, али је први глатко тријумфовао. Уверљиво је тумачење по којем су Французи волели да о себи мисле као ослобођеним предрасуда те давали имагинарне гласове Сеголен Роајал, да би их на биралиштима, свесни озбиљности своје одлуке, доделили Саркозију.Напросто, врло је вероватно да је пресудан проценат бирача гласао за Саркозија само зато што је мушкарац.

Како су предрасуде ствар навике, онда је разумно навићи бираче на жене политичаре. Квоте јесу недемократско средство, али заиста воде бољој демократији, могло би се рећи. Њихова злоупотреба је одвојено питање.

У тексту се полемише са људима који политичке идеје користе за личне циљеве и са државом која такве људе сматра својим легитимним представницима и креаторима званичне политике.

Борба за "женске квоте" само је један изолован пример такве злоупотребе. Добра, али и контроверзна идеја, дискредитована је људима који јој намичу своје лицемерно лице за маску.