Срби у БРЦГ скупо плаћају недостатак знања, политичког умијећа, непостојања дугорочне стратегије и могу рећи «позитивне уличарске дрскости» својих страначких лидера. Њихов једини циљ је рушење режима, што је морамо признати, на дугом штапу. Наиме, у ову причу све мање вјерују и најогорченији српски опозиционари који како вријеме пролази сагледавају дубину нашег пораза у уклањању трагова српске културе, кршења основних људских и колективних права, брисања српског језика као званичног и све чешћих напада на Српску Православну Цркву. Све се ово дешавало и дешава под окриљем позиционо-опозиционе борбе, јер опозиција нема право на сразмјерно учешће у државној управи и против ње се може и "треба" дјеловати како би се трајно онеспособила. Срби, као заједница, имају права. Наиме, Црногорци су у прошлом периоду заузели преко 90 одсто функција у јавном сектору, цијели безбједоносни апарат, информативни сектор али они су и једини бизнисмени који посједују крупни капитал.

Које су то претпоставке на којима почива нада просрпских и југословенских странака (истински српских нема) да ће срушити режим? Крајње је вријеме рећи да те претпоставке не постоје, а да просрпски лидери обмањују своје гласаче. Просто речено просрпска опозициона борба је промашена стратегија. Данас, једноставно, више нема никаквог смисла чекати да се смијени актуелни режим, а у међувремену не радити ништа на одбрани свог идентитета. У одличним политичким односима са САД-ом и ЕУ јер слиједи њихове смјернице, веома близак са Русијом (која му је пружила подршку при осамостаљењу) услед пословних веза и близак пословни партнер владајућег режима у Србији, којима као да је у националном интересу асимилација Срба у БРЦГ, режим Мила Ђукаоновића не изгледа баш рањив.

Народ који не жели да се избори за своја права нема шансе да освоји власт. Тачније (самопрокламовани) лидери народа који још увек није остварио једнакост са другим народима нема своје место у било каквој политичкој трци јер је иза осталих конкурената (па и оних десет пута мањих) у подређеној позицији.

Толико о целом тексту. Аутору је, сигуран сам, све било јасно, и пре писања истог.

Једном ми је један пријатељ, коментаришући поступке појединих актера политичке сцене у БЈРЦГ, казао да су бивши чланови Народне странке и Либералног савеза, посебни типови људи. Тада нијесам баш схватао о чему ми говори. Сада све више постајем свјестан да је био у праву. Јер, када неки народњак напусти Народну странку или некадашњи ЛСЦГ, он сву своју енергију усмјери на уништење тих партија. Такође, по правилу мијења идеологију и заузима дијаметрално супротне ставове од својих бивших странака. Да ли је у питању Едипов комплекс или нешто друго, заиста не знам. Али, готово да нећете наћи ни у једној ситуацији лијепу ријеч за своје бивше страначке колеге. Напротив.

Зар овај дио који сам издвојио из текста Г-ђе Катарине Брајовић не иде у прилог овој тези. "Народна странка, коју предводи Предраг Поповић, има само два посланичка мандата, освојена на основу коалиционог учешћа на листи са СНП-ом. Иако сва истраживања јавног мњења показују да је ова странка годинама испод цензуса, не треба заборавити да они за собом имају искуство врло ефикасне сарадње са ДПС-ом, у чијој су влади учествовали од 1998. до 5. октобра, када су напустили Ђукановићево и прешли у Коштуничино окриље".

Why?!