Одлична историјска анализа, са, чини ми се, сувишним питањем о изостанку достојног обележавања округле годишњице Светоандрејске скупштине.
Па све је јасно.
Власт, која је измештена из Народне скупштине, неће, ваљда, славити датум процвата уставне демократије и парламентаризма, када је већ највише народно представништво срозала на ниво пуког инструмента своје марионетске, ауторитарне и репресивне владавине.
За њих је најприкладнији и најпожељнији датум за свечано прослављање 4. јули (1776. и 1941), али би таква прослава, за сада, бола очи народу.
Зато се на тај датум тискају у зноју лица свога по башти једне резиденције, заштићене дебелим зидовима, и наздрављају правом газди вискијем и кока колом (зеро).
Живео им 4. јули!
Са најгорим жељама,
Велизар
Препоруке:
0
0
2
четвртак, 30 јул 2009 23:46
Дејан Павић
То је била једна јакобинска, револуционарна скупштина. Није проблем подсетити на основне чињенице, и овај текст је добар, али не мислим да постоји нарочити разлог да се овај историјски догађај посебно обележава.
Препоруке:
0
0
3
четвртак, 13 август 2009 19:06
koekude
Питао са старе паметаре за знамените људе из њихова доба,
па сам од њих често добијао одговоре непуне, нејасне, и, некад,
толико супротне да, по самим тим одговорима, не бих могао саставити
ни најблеђе слике покојника ког сам тражио ;
Прелиставао сам записе сувременика, не бих ли нашао штогод о
заслужним нашим сународницима, па и ту нисам био много боље
среће; јер је таквих записа врло мален број, а и од тога малешнога
броја, у тешке дане наше, пропало је много ;
Обраћао сам се потомцима да ми јаве што се зна у породицама о
заслужним прецима, па сам од њих , некад, примао одговоре : да
унуци '' баш ништа не знају о дедима својим '' ма да су деди били
војводе, а унуци су пуковници ;
Молио сам наследнике за ближе извештаје о онима о чијој тековини
можда и данас живе, па ми и они, с великих својих послова, нису имали
кад дати тражених обавештења.
Најпосле, упутио сам се ка гробовима, и почео сам куцкати и од маховине
и наноса чистити њихове плоче, крстове, и друге покојничке белеге. Душа ваља,
и тамо сам сретао протојереје који крстове заслужних покојника чупају, божем,
да прошире простор око цркве ; виђао сам потомке који плоче својих предака
остављају дунђерима да их лупају и новој звонари у темеље бацају ; налазио сам
школоване унуке који на туђем гробљу жале да расплачу, а својих дедова и стричева
споменике малодушно крећу, остављајући гробове шуте, само за то што су записи
на њима за неке данашње очи оштри....
Књига Милана Ђ. Милићевића ' Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба ' из 1888. године.
.jpg)
Па све је јасно.
Власт, која је измештена из Народне скупштине, неће, ваљда, славити датум процвата уставне демократије и парламентаризма, када је већ највише народно представништво срозала на ниво пуког инструмента своје марионетске, ауторитарне и репресивне владавине.
За њих је најприкладнији и најпожељнији датум за свечано прослављање 4. јули (1776. и 1941), али би таква прослава, за сада, бола очи народу.
Зато се на тај датум тискају у зноју лица свога по башти једне резиденције, заштићене дебелим зидовима, и наздрављају правом газди вискијем и кока колом (зеро).
Живео им 4. јули!
Са најгорим жељама,
Велизар
па сам од њих често добијао одговоре непуне, нејасне, и, некад,
толико супротне да, по самим тим одговорима, не бих могао саставити
ни најблеђе слике покојника ког сам тражио ;
Прелиставао сам записе сувременика, не бих ли нашао штогод о
заслужним нашим сународницима, па и ту нисам био много боље
среће; јер је таквих записа врло мален број, а и од тога малешнога
броја, у тешке дане наше, пропало је много ;
Обраћао сам се потомцима да ми јаве што се зна у породицама о
заслужним прецима, па сам од њих , некад, примао одговоре : да
унуци '' баш ништа не знају о дедима својим '' ма да су деди били
војводе, а унуци су пуковници ;
Молио сам наследнике за ближе извештаје о онима о чијој тековини
можда и данас живе, па ми и они, с великих својих послова, нису имали
кад дати тражених обавештења.
Најпосле, упутио сам се ка гробовима, и почео сам куцкати и од маховине
и наноса чистити њихове плоче, крстове, и друге покојничке белеге. Душа ваља,
и тамо сам сретао протојереје који крстове заслужних покојника чупају, божем,
да прошире простор око цркве ; виђао сам потомке који плоче својих предака
остављају дунђерима да их лупају и новој звонари у темеље бацају ; налазио сам
школоване унуке који на туђем гробљу жале да расплачу, а својих дедова и стричева
споменике малодушно крећу, остављајући гробове шуте, само за то што су записи
на њима за неке данашње очи оштри....
Књига Милана Ђ. Милићевића ' Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба ' из 1888. године.
Адреса : http://www.scribd.com/doc/17523495/-1888-