Тај Калвин изгледа да никада није прочитао Свето писмо. Рад је Божија воља… Зар је Адам у рају нешто радио? Рад је настао изван раја као последица човекове воље за знањем и за изменом Божије творевине. Предодређеност и неизмењивост човекове судбине је потпуно паганска и незнабожачка идеја. Шта онда радимо читавог живота, ако непрестано не мењамо коначни исход свог овоземаљског живљења? Успех на послу као лично спасење! Да, али спас од материјалног сиромаштва, а не спасење као вечни живот у Царству Божијем.
Ако су ово заиста идејне премисе капитализма није ни чудо што њиме стижемо до потпуне пропасти. Рад треба посматрати одвојено од запослења и материјалног успеха. Ако би радом требало задовољити само основне потребе, без стварања вишка вредности, не би било капитализма. Суштина капитализма је усисавање вишка вредности створеног непрекидним људским радом, непрекидно стварање и наметање нових људских потреба да би се човек натерао на непрекидан рад, и најзад, усисисавање слободног времена кроз потрошњу да радни човек не би случајно застао и упитао се о чему се ту ради и шта му се заиста дешава.
Једна заиста демонска идеја!

Ocigledno je da mnogi od nas, nismo ni svesni dejstva Kalvinovog ucenja i ucinka protestantizma.
Rad i uspeh (lako pretvoren u novcanu meru)- temelj
kapitalizma, gde je "cedjenje do poslednje kapi krvi" (eksploatacija) radnika i "bogougodno delo".
Samo je svest britanskih kapitalista o potrebi
ocuvanaja radne sposobnosti "robova" ( a i potrosaca) dovelo do postepenog ogranicenja radnog vremena, penzija i skolovanja.
Da bi samo malo "zavirili" u "plodove" protestantske ideje, pogledajmo koje su drzave
danas privredno najjace, koje su zapocinjale sve
ratove i jos ih vode. Pogledjmo stanje drustava-
razlicitih religija u svetu i jos vaznije- u drzavama sa prisutnim raznim religijama.
Latinska Amerika - prevashodno katolicka.
SAD - protestantska (ex Englezi, Nemci, Skandinavci), katolicka ( ex Irci,Italijani, Poljaci, Latino-amerikanci, ...), jevrejska, ...
Nemacka, Holandija, Svedska, Svajcarska, -
Nije na odmet "zaviriti" u Japan (njima svojstven
amalgam budizma i shinto religije praotaca) i njihov odnos prema radu.
U SAD, radnici su odavno prinudjeni da mnogo rade.
Jedni prodaju misice na lokalnoj "pijaci" (kao
kod Vukovog spomenikau BGD)-daj sta das.
Drugi-zaposleni moraju da demonstriraju da su naj,
na poslu koji rade i da posle redovnog radnog vremena rade jos 2-3 dodatna redovna posla.
Podrazumeva se da se poslovi po kuci i oko kuce i kola radi "amaterski", pa zato svaka kuca ima alata i opreme za osrednju radionicu. Zato i udate zene (uglavnom nezaposlene) uzimaju alat u ruke. Medjutim, oni nisu "radoholicari". Kako se ne zna sta ce biti sutra, danas se mora obezbediti, ovog meseca za sledeci, ...Nije sala, kad je granica
zivota i smrti jos pre 20 godina bila 800$ mesecno.
Sadasnja "prica" je pokusaj krupnih kompanija i drzava da smire radni narod i ubede ga da treba da prihvati manja primanaja (placa se samo rad) jer sistem nije u stanju da obezbedi vecu zaposlenost. Ne brinu oni ni za zdravlje-fizicko i mentalno "radoholicara". S. Savic

РАД - НЕМИР ИЛИ КОНТРОЛИСАНО КРЕТАЊЕ? Велика заслуга протестантизма је извлачење појединца из хришћанског тоталитаризма. Велики пораз је у жртвовању појединца индустријском тоталитаризму. Тоталитаризам је изгубио битку да би добио рат. Ипак, кретања и промена друштва не би било да није било рада - појединачног немира. Такође, друштво би завршило у анархизму да није појединачне намере и радове ставило под контролу. Нема друштва, бројних асоцијација од породице до планетарног села, без рада тј. кретаивног немира који покреће сваког појединца да дела и на тај начин испуњава себе. Али, када рад постане контролисано кретање од ''траке'' или ''закона'' престаје свака креативност и прераста у ринтачење. Рад руку и ногу, рад мисли и тежњи - све је то креативни немир уколико није подређено ''врховном арбитру'' који егзистира на плодовима рада. Распад рода и породице почиње тамо где не постоје заједнички циљеви и рад. Брачне кризе почињу у ''потрошачкој креацији'' коју не испуњава заједничко стремљење(и радни смисао). Коначно, распад државе и слабљење суверенитета почињу тамо где смисао рада одређује ''врховни арбитар'' а не воља већине у држави. Калвинисти су одлично схватили улогу рада у претварању човека од мајмуна у људско биће, али нису под тим мислили на јудејско испољавање него на такмичење појединаца у креативном немиру. Уосталом, протестантизам је реакција на хришћанско пасивно чекање на појаву Господа Бога и црквену бирократију која је кочила светску трговину, занатство и кретање људи. Државе у кризи (као Србија) морају под хитно да пронађу заједничке циљеве и да стреме ка њима. То могу постићи једино радом. Отуда се и садашња криза мора посматрати у светлу НСП да прикивањем малих и несуверених држава и региона за нерад оставе исте везане за достигнућа мултинационалних корпорација. Ове су пак пред достигнућем свог максимума а тиме пред обесмишљавањем, тоталитаризмом који нема разлога да се такмичи или да се мења. (М.С.Стојнић)