Нема сумње да тренутни маневарски потези српске дипломатије иду у смеру поделе Косова . То се за сада вешто крије , али ипак се да наслутити из спорадичних изјава државних званичника о томе како је то крајња опција . Овим наводним дипломатским победама у УН се само купује време , ствара се нека привидна слика националног мира , јер је Тадићу итекако потребан јак параван за даље јачање своје партије . Јасно је њихов већински став , неколико пута и од неких званичника понављан , како је то само питање осећања , и да грађани Србије не требају да због Косова и ситуације каква таква је жртвују своју будућност .
Зато Тадић прави следећу тактику . Вешто припрема медијски терен за коначно питање Косова у коме створити од себе слику миротворца и дипломате , великог државника који се силно заузима за Косово и тражи преговоре . Долази до тих преговора у коме Србија има крајње неповољну позицију , и у коме значајно губи на самој подели . У медијима се то приказује као историјско помирење Срба и Албанаца , слави се повратак српске војске у крњо Косово , велича се победа српске дипломатије која је издржала притисцима и није признала Косово . Тадић наравно уз помоћ својих политичких медиокритета на Западу добија подршку и још се може десити што нимало није искључиво , да буде номинован за Нобелову награду за Мир .
Наравно да је ово само један могући сценарио , можда јесте и најизвеснији , можда јесте боља позиција од оне у којој би Србија остала без ичега , али како објаснити потомству то као победу кад смо колевку српства , свој лични идентитет продали зарад квази еуропског , од којег ће користи имати само домаћа бирократија и тајкуни , када нам је то исто Ким на силу и на превару отето .
У потпуности је у праву господин Самарџић , нема државног јединства по овом важном питању .

Samo se nadaj. Još je i crnje.