Neverovatan mazohizam srpskog naroda je da uopšte trpi ovo sadističko iživljavanje sedih glava iz zamislite SRPSKE Akademije Nauka. Ko bi uopšte danas, posle 20 godina od raspada Jugoslavije, poželeo da kupi i jednu svesku "Rečnika srspkohrvatskog jezika". "Srpskohrvatski jezik" je promašen i nakaradan projekat od samog početka, a kamoli u svetlu događanja u prethodnih 20 godina.

Sta je poruka ovog teksta? Da srpski jezik zivi u granicama Socijalističke republike Srbije? A drugde se govori hrvatski, bosanski, crnogorski... Da srpski jezik nije osnov svih tih jezika? Da su jezikotvorci u bivsim repulikama u svojim nastojanjima da stvore svoj jezik drkciji od drugih, kao element nacije i drzave, isli do bizarnog, ali da i mi konja za trku imamo? Sada cemo se odreci onog sto je nase, pa da vide sta mi znamo.

Prof. Ivan Klajn je predavao italijanski jezik i knjizevnost na Filoloskom fakultetu u Beogradu nekih 70-ih godina. Posto je moja sestra studirala taj jezik, ponekad sam isla sa njom da slusam predavanja prof. Klajna. Bila impresionirana.

Bilo bi bolje da je prof. Klajn ostao na lingvistici i nastavio da se bavi italijanskim jezikom umesto "srpsko-hrvatskim". Prihvatam da se srpski govori u krajevima bivse Jugoslavije i van Srbije, ali se taj jezik zove SRPSKI. Zbog cega bi SANU dalje radila na recniku "srpsko-hrvatskog" jezika (jezika kojeg ni Hrvati ni Srbi nece i jezika koji vise ne postoji..)- stvarno ne razumem?
Nadam se da ce se na sledecoj sednici odelenja SANU koji se bavi ovim problemom, pametne glave urazumiti i konacno resiti da nastave rad na recniku SRPSKOG jezika!!!

Za Jasnu:

Ne bih da se pravim pametnim (nisam lingvista niti se bavim bilo čime srodno lingvistici) ali mislim da ne traba nipodaštavati tuđi rad i vrijeme koje zahtijeva da se on obavi. Neke stvari moraju da dugo traju i nisu moguće skratiti (ne mogu da nađem pogodnu riječ za "efektiviziranje"/"optimizaciju") pogotovu sa ograničenim materijalnim i ljudskim resursima (molim i ovdije za pogodniju zamjenu umjesto ove tuđice).

Naziv "srpskohrvatski jezik", uveden iz političkih razloga u vreme zajedničke države, nestankom te države i tih političkih razloga bi po automatizmu trebao da bude stavljen u istoriju, i teško je zamisliti da bi iko dobronameran mogao da ima bilo šta protiv toga, kao i bilo kakve argumente koji bi podržali suprotno mišljenje.
Ova dugogodišnja besmislena diskusija je zaista poražavajuća, pogotovu s obzirom da se vodi u Akademiji, instituciji čija je najvažnija svrha postojanja očuvanje srpskog nacionalnog identiteta, jezika i kulture. "Rečnik srpskohrvatskog jezika" je sramna slika naše sadašnjice, strahovitog sunovrata jednog naroda i njegove izrođene elite.

Da sve bude još gore, a što ovaj tekst nije ni spomenuo, rečnik se u ovo doba radi pomoću kartica. I kad za nekoliko decenija bude gotov, neće postojati u elektronskom obliku i biće potpuno neuoptrebljiv. Jedino pitanje je da li se tako radi zbog neznanja ili zbog zlonamernosti?

Koliko sam pratio rad prof. Klajna (ponajvise kroz kolumnu u NIN-u), on smatra da je hrvatski jezik iskljucivo politicki projekat izdavajanja jednog dela zajednicke stokavske osnove, zarad stvaranja obelezja nacionalne posebnosti (stara hrvatska bojlka, dokazivanje da nisu Srbi :) premda ih niko niti pita za to niti preterano zali za njima).

Isto tako, Klajn smatra (korektno) da se iz srpskog jezika NE SMEJU odbacivati ijekavska narecja kojima govore Srbi zapadno od Drine, u CG i u nekim delovima Srbije.

Takodje, Klajn je (sto neki srpski lingvisti uporno izbegavaju) stao na rep i bosnjackim sovinistima, sa zdravorazumskim stavom da sopstveni jezik (fakat) mogu da smatraju posebnim, ali da ga onda moraju zvati "bosnjacki" (jer se odnosi na NJIHOVU etnonacionalnu grupu) a nikako "bosanski" (sto je jezicka podlost, podmetacina kojom se negira i Srbima i Hrvatima u BiH pravo na jezicki identitet).

Ovo sa srpskhrvatskim jeste zastarelo, ali, znajuci kako izgleda i deluje SANU, plasim se da tamo neki od uglednika verovatno nisu ni culi da se Jugoslavija raspala u medjuvremenu. I inace je taj SANu (zao mi je sto ovo moram da kazem) relikt pluskvamperfekta, koji je ponajvise stete naneo upravo onome sto je "branio". Njihovo Srpstvo je bilo anahronizam vec onomad, a i njihovo distanciranje od nacionalne politike danas je podjednako mlitavo i neuverljivo. I konacno - koga zanima? Akademija nauka je mesto PROFESIONALNE pocasti za ljude iz nauka i umetnosti a NIKAKO mesto na kojem se resava nacionalna sudbina.

Ti nasi akademici se ponasaju kao da je ovo XVIII vek a oni enciklopedisti koji treba da opismene neuki narod. Ni u Francuskoj (koja je izmislila instituciju Akadmije) ta ustanova vise odavno nema nikakvu ulogu osim pocasne. Sto je sasvim u redu.

Elem, ni ova Mihailoviceva uskosrbijanizacija nacionalne kulture nije dobra. Potpuno suludo je svoditi citavu pojam srpskog jezika na sopstveni atar.

Pošto vidim da se većina komentatora "lože" na Mihajlovićeve mikro-nano-srpske stavove da se podsetimo na neke:
"neprijatna i nadrealna situacija u kojoj se, iako im je Ustavom zagarantovano pravo ali i obaveza službene upotrebe srpskog jezika, građanima Srbije zavlači ruka u džep za finansiranje rečnika bivšeg, nepostojećeg jezika proklamovanog za potrebe bivše, nepostojeće zemlje"

nepostojeći jezik? pa još proklamovan?

"On zato primećuje da je srpska nauka „prisvojila sebi pravo da takoreći standardizuje jedan drugi jezik, jezik drugog naroda ,za šta nije nadležna“."

znači štokavski "hrvatski" je "drugi" jezik?! Koja je razllika između štokavskog "hrvatskog i ijekavskog srpskog. Na kom jeziku pišu Ivo Ćipiko i Vladan Desnica a na kom August Šenoa i Krleža? "Ja razlike"

"S druge strane, autori srpske književnosti poreklom iz Srbije..Ivo Andrić,... Miloš Crnjanski,...Milorad Pavić,..Jovan Radulović,..Bora Ćosić.."

Čudno geografsko određenje Srbije .. i austrougarska Vojvodina (u doba rođenja Crnjanskog) i Bosna i hrvatsko zagorje i Dalmatinska zagora i Slavonija..ali Crna Gora i fantomski "Dinarski predeli" nikako.. a Bosna po potrebi

Elektronska verzija (dopunjena od slova O sa RMS) se može naći na internetu.

http://rapidserbia.com/viewtopic.php?f=26&t=52932

Iako je šumadinstvujušči akademik Mihailović često neprijatan u svom srbijanizmu, ima potpuno pravo u ovoj stvari, Potpuno je bezumno nastavljati ovaj projekat pod dosadašnjim imenom. Bezumno, ali tipično srpski. Ko smo, šta smo, kojim jezikom govorimo... Ah.
A to što naši akademici u ovo doba još uvek slažu kartice - i to je tipično srpski, tipično akademijski. Ni mom dedi niko nije mogao dokazati da je bolje i jeftinije da se od onih para što imamo povremeno kupi neka mašina, a ne da nam je vrhunac švapski krunjač iz dvajes osme.

Mihajlović i ne spori da ijekavska narečja pripadaju srpskom jeziku. On tvrdi da je sporno to što su ta narečja preterano zastupljena u Rečniku u odnosu na većinsko, ekavsko narečje.

To je sasvim ubedljivo dokumentovao i brojkama. A ako brojke stavimo u perspektivu značaja navedenih pisaca (čast svakome), onda je situacija po mom mišljenju još i gora.

Druge teze za koje se Klajn zalaže nisu tema ove diskusije. Mihajlović se, čini se ipak opravdano, žali samo na dve stvari - naziv rečnika i zastupljenost pisaca iz ekavskog govornog područja.

Kraj svih nesreća koje nas kao narod prate, rasprave o jeziku, kad god naletim na njih, svagda me najviše rastuže. Kod nas, od Vuka naovamo, nikada nije bilo razložnog, strogo na naučnim osnovama zasnovanog razgovora o jeziku. Uvek je to bila borba na krv i nož, praćena najogavnijim blaćenjem neistomišljenika. Naučni argumenti su uvek ustupali ličnim i političkim razlozima.
Zato se samo Srbima i moglo desiti da ni od koga neovlašćeni predstavnici jezičke "elite" potpisuju nekakve "dogovore" o srpskom jeziku i trguju njime sa isto tako ni od koga neovlašćenim pripadnicima drugih naroda, koji sa srpskim jezikom do tog doba nisu imali ama baš nikakve veze; ili da samo pre 15-ak godina ondašnji dalaj-lama srpskog jezika, uz to još i akademik SANU, najozbiljnije izađe sa sumanutom idejom o čerečenju srpskog jezika, tako što bi u Republici Srpskoj i ostalim ijekavskim krajevima ekavicu priznali kao srpsku, eda bi ostala narečja prepustili Hrvatima i ostalim narodićima koji su u ono doba nicali kao pečurke posle kiše, te da bi se, je l te, i po jeziku od istih bolje razlikovali...
Tako smo danas svi dovedeni u situaciju da raspravljamo o nečem što niti postoji, niti je ikad u stvarnosti postojalo. Srpske jezikoslovne dalaj-lame su prosto rešile da je zemlja četvrtasta, a ako se to kosi sa činjenicama - tim gore po činjenice.
@jovan
To što se u tu "plodotvornu diskusiju" uključuju i "komentatori" koji očito u životu nisu otvorili ni Vukov Rječnik iz 1818. (da o nekim drugim rečnicima i ne govorimo) sa samouverenim tvrdnjama o tome da li je neka reč srpska ili nije - još je i najmanje zlo. Kad su nam ovako učeni stručnjaci - zašto bi kritičari bili učeniji?
Samo bodro, momci...

U članku i komentarima nije bilo reči ni o reformi pisma ni o "bečkim" i "novosadskim" "dogovorima"... Hteo sam ukratko, koliko prostor za komentar dozvoljava, da ukažem na srž celog problema: dvovekovni naopaki rad srpskih jezikoslova (onih koji su, svaki u svoje doba, predstavljali najviši autoritet u nauci) na polju srpskog jezika. Koji su, slično političarima, trgovali nečim čime se ne trguje,nečim što u celom svetu predstavlja neotuđivo dobro naroda. Iako je srpsko jezikoslovlje u određenim svojim granama (fonetika, morfologija...) dosta napredovalo, promašaj je napravljen u onome što je osnovno, mešanjem politike i prostim preimenovanjem jezika i prepuštanjem da o pravilima istog odlučuju predstavnici naroda (hrvatskog) kojem taj jezik nikad nije ni bio maternji. To je jedan od glavnih (ne i jedini) uzroka komadanja i prisvajanja srpskog jezika, kome smo danas svedoci. Jednostavno, naši naučnici se nisu držali nauke "kao pijan plota".
Krajnje uprošteno rečeno, posle Vuka glavne "dalaj-lame", neosporni autoriteti u srpskom jezikoslovlju, nizali su se ovim redom: Đura Daničić-Aleksandar Belić-Pavle Ivić i sledbenici potonjeg u današnjoj Akademiji i Matici srpskoj. Primedbe stavovima ovih Vukovih "naslednika" i njihovih sledbenika - jednostavno nisu bile dozvoljene, pa bile one utemeljene ili ne. Kako nekad, tako i danas.
Polemika između D. Mihailovića i I. Klajna je samo POSLEDICA svega napred rečenog, i ona mi se, sama po sebi, ne čini vredna bilo kakvog komentara. Kuća se ne gradi od krova, nego od temelja.