Забрана обележавања тужних тренутака у Јасеновцу је наставак антисрпске политике на миран начин. Најгоре је то што се код нас то дало повода да се предложи да се у Србији направи споменик жртвама Јасеновца... такав предлог је признавање пораза у наставку... Једини нови споменик који је могућ јесте међународна борба против оваквог хрватског става. Знм да ће то ићи тешко јер је Колинда на обележавању годишњице почетка друго светског рата казала д асу они, усташе дали највећи допринос у броби против фашизма. А ми на све то ћутимо, повлачимо се ....

Никакав споменик у Србији не може бити замена за српска стратишта (што не значи да га не трба подићи. И не само тај).

Ово је још једна ружна демонстрација хрватске бахатости, после свега што видесмо и овог лета. Ако већ до сада није, прави је тренутак да се покрене питање екстериторијалнсти српских стратишта под међународном контролом, у којој би Србија имала претежан надзор. Шта је још потребно да се догоди, после свега од 1941, са понављањем 1991, да би се схватило да нити је било решење зборавити своје убијене и живети као да хрватског нацизма нема, нити сукоби без краја и конца. Да би се мирно живело неопходна је екстериторијалност свих места на којима су Срби страдали од хрватске усташке руке. Пре него што све прекопају и дигну у ваздух. Што пре!