Срећом, код нас у Србији хомосексуалци... тј. "особе са посебним сексуалним потребама", да будем ироничан, НЕ МОГУ (још увек) да усвајају децу или да ступају у брак. Искрено се надам да ће тако и остати, мада овим призивам себи беду на врат.
За дебеле људе нисам меродаван и објективан, јер и сам имам вишак килограма. Ипак, дебели људи су обично позитивнији или се труде да буду такви, па самим тим то ограничење нема превише смисла. Као и уосталом сви ти "девијантни принципи" наведени у тексту гђе. Папан.
Поздрав!
Препоруке:
0
0
2
среда, 14 јануар 2009 08:43
Растислав Динић
Прво једно кратко питање. Ако Папанова теорије да је хомосексуалност болест назива „монструозним“ под знацима навода, да ли то значи да су ове теорије само наводно монструозне, т.ј. да их Папанова уопште не сматра таквим (него ваљда баш слатким и љупким)?
Друго, Папанова каже како „данас... хомосексуалци важе за брижне родитеље пуне љубави.“ Ово је просто неистина. Хомосексуалци не важе a priori за брижне родитеље пуне љубави ишта више него што за такве важе хетеросексуалци, поштари, голубари или бициклисти. Једина промена је у томе што се данас сматра да хомосексуалност није a priori никаква препрека да се буде добар родитељ, баш као што то није ни хетеросексуалност, поштарство, голубарство или бициклизам. Нико хомосексуалцима не даје децу на усвајање ЗАТО што су хомосексуалци, само им ту могућност не ускраћује на основу сексуалног опредељења. То је све.
А да ли има разлога да се људима у конкретним случајевима не дозволи усвајање деце, односно да се неке њихове навике и особине сматрају дисквалификативним? Наравно да има и то је потпуно неспорно. Наркомани, алкохоличари, коцкари, али и људи са извесним хроничним здравственим проблемима често се дисквалификују за усвајање. Разлог је баналан – није живот што и поље прећи, а подизање деце то поготову није. Добре намере, и када су несумњиве, просто нису довољне.
Е, сад, да ли дебљина и пушење спадају у валидне разлоге за дисквалификацију, легитимно је питање, али стварно није ништа шокантно што их неко може таквим сматрати. У конкретном случају о коме пише ЈП, чини се штавише, да је образложење сасвим на месту. Човек има 156 кила!!! Еееј, другари! Не треба никаква посебна „наука“ (о којој ЈП тако поспрдно говори, супротстављајући јој... шта заправо?), да се види да је тај човек у озбиљној здравственој опасности. Потребно је само мало здравог разума.
Препоруке:
0
0
3
среда, 14 јануар 2009 08:45
Растислав Динић
Уз то, господин Хол (јер тако је буцково име) није трајно одбијен као кандидат за усвајање, него му је речено да скине килажу и да дође на здравствени преглед у року од 6 месеци. С обзиром да треба са дође са индекса 42, на индекс 40, а телесна тежина му је тренутно 156 кила, простом математиком (ИТМ= тежина/ висина на квадрат) да се израчунати да Хол треба да се стеше на тежину од 149 килограма, то јест да изгуби 7 кила за 6 месеци. Мени се чини да је ово врло скроман и савршено разуман захтев. Ако неко ко жели да усвоји дете не може да покаже овај минимум упорности и самодисциплине, онда с правом има разлога да се сумња у његову спремоност да изађе на крај са много озбиљнијим и тежим одрицањима које захтева родитељство.
И још: ЈП нас плаши како је ово само први корак и како је само питање времена када ће се потенцијални родитељи са погрешним политичким ставовима, working mothers и они који би деци да купују играчке митраљезе, такође наћи на листи неподобних родитеља. Јака логика, нема шта, отприлике на нивоу оне: ако данас забраните људима да носе пиштоље по улици, само је питање тренутка када ћете забранити деци да се играју воденим пиштољима по улици. Клизава косина у свој својој урнебесној претраности.
Наравно да су у питању потпуно различите ствари и да једна уопште не „отвара врата“ за другу. Политички, верски итд ставови не дисквалификују било кога да буде родитељ, баш као што га не дисквалификује ни избор играчака или однос према раду. Неиспуњавање неких елементарних здравствених стандарда, и још више неспремност да се уложи минимални труд да се они испуне, с друге стране, чини ми се сасвим валидним разлогом за овакву дисквалификацију. Штавише, неиспуњавање ових стандарда се одавно таквим сматра, питање је само да ли претерана дебљина такође спада у њих или не; мени се искрено чини да спада, али чак и да нисам у праву, опет није у питању било каква принципијелна промена у критеријумима за усвајање, него просто још један цлучај примене старог принципа.
Препоруке:
0
0
4
среда, 14 јануар 2009 08:46
Растислав Динић
И још каже ЈП: ако данас дебелима не дозвољавају усвајање деце, само је питање тренутка када ће почети да им одузимају биолошку децу. И ово је, наравно, претеривање и морално паничарење урнебесних размера. Ево простог примера: осуђенике у КП домовима нико при здравој памети не би разматрао за валидне кандидате за усвајање, па опет никоме не пада памет да им одузме право на родитељство биолошкој деци (наравно ако их не злостављају). Исто важи и за алкохоличаре, хроничне болеснике итд. Просто, за родитеље који усвајају децу важе много строжији критеријуми неко за биолошке родитеље. Да ли је то добро или не, друго је питање, али је просто тако. И страх ЈП је стога потпуно безразложан.
ЈП ваљда и сама види да је претерала, па каже: „Можда ови примери делују претераним, али ко би пре пар деценија уопште поверовао да ће дебели људи бити неподобни родитељи?“ Мој одговор је – а ко би пре пар деценија уопште претпоставио да ће се мужеви који бију жене сматрати неподобним родитељима? Или да недостатак елементарних хигијенских услова у домовима и болницама изазива застрашујућу стопу смртности норођенчади и да то уопште представља проблем? Ах, проклета наука, а некада је све било тако лако и природно...
Препоруке:
0
0
5
субота, 17 јануар 2009 13:38
Јован
Интересантан текст, као и други од исте ауторке. Садржи оригиналне мисли и занимљиве информације. Кад су сами текстови већ добри, понудио бих мало конструктивне критике, ради побољшање квалитета. Наиме, НСПМ се (и у свом заглављу) декларише као "Часопис за политичку теорију и друштвена истраживања". То подразумева одређену форму текста, коју поједини аутори, колико видим, поштују. Ово се, пре свега, односи на навођење референци.
Наиме, ако аутор напише: "Једном британском брачном пару пре неки дан одбијена је молба за усвајање, с образложењем да је човек предебео", потребно је навести референцу, да би читалац могао да стекне увид у веродостојност информације и изворни опис догађаја, без елемената пристрасности интерпретације онога ко референцу наводи. Мислим да то није тешко, претпостављам да је реч о неком новинском чланку који се може просто референцирати навођењем интернет-линка. Референца је потребна и за тврдње типа: "Од скора, ни пушачи у Британији не могу да усвајају децу" и сл.
Напомињем још једном, критика је добронамерна и конструктивна, а текстови ове ауторке су, по мојим критеријумима, добри. Критику упућујем јер сматрам да аутори који пишу за часопис који је стекао овакав утицај и респект као НСПМ морају да воде рачуна о стандардима квалитета друштвено-аналитичких текстова које намеравају да објаве.
.jpg)
За дебеле људе нисам меродаван и објективан, јер и сам имам вишак килограма. Ипак, дебели људи су обично позитивнији или се труде да буду такви, па самим тим то ограничење нема превише смисла. Као и уосталом сви ти "девијантни принципи" наведени у тексту гђе. Папан.
Поздрав!
Друго, Папанова каже како „данас... хомосексуалци важе за брижне родитеље пуне љубави.“ Ово је просто неистина. Хомосексуалци не важе a priori за брижне родитеље пуне љубави ишта више него што за такве важе хетеросексуалци, поштари, голубари или бициклисти. Једина промена је у томе што се данас сматра да хомосексуалност није a priori никаква препрека да се буде добар родитељ, баш као што то није ни хетеросексуалност, поштарство, голубарство или бициклизам. Нико хомосексуалцима не даје децу на усвајање ЗАТО што су хомосексуалци, само им ту могућност не ускраћује на основу сексуалног опредељења. То је све.
А да ли има разлога да се људима у конкретним случајевима не дозволи усвајање деце, односно да се неке њихове навике и особине сматрају дисквалификативним? Наравно да има и то је потпуно неспорно. Наркомани, алкохоличари, коцкари, али и људи са извесним хроничним здравственим проблемима често се дисквалификују за усвајање. Разлог је баналан – није живот што и поље прећи, а подизање деце то поготову није. Добре намере, и када су несумњиве, просто нису довољне.
Е, сад, да ли дебљина и пушење спадају у валидне разлоге за дисквалификацију, легитимно је питање, али стварно није ништа шокантно што их неко може таквим сматрати. У конкретном случају о коме пише ЈП, чини се штавише, да је образложење сасвим на месту. Човек има 156 кила!!! Еееј, другари! Не треба никаква посебна „наука“ (о којој ЈП тако поспрдно говори, супротстављајући јој... шта заправо?), да се види да је тај човек у озбиљној здравственој опасности. Потребно је само мало здравог разума.
И још: ЈП нас плаши како је ово само први корак и како је само питање времена када ће се потенцијални родитељи са погрешним политичким ставовима, working mothers и они који би деци да купују играчке митраљезе, такође наћи на листи неподобних родитеља. Јака логика, нема шта, отприлике на нивоу оне: ако данас забраните људима да носе пиштоље по улици, само је питање тренутка када ћете забранити деци да се играју воденим пиштољима по улици. Клизава косина у свој својој урнебесној претраности.
Наравно да су у питању потпуно различите ствари и да једна уопште не „отвара врата“ за другу. Политички, верски итд ставови не дисквалификују било кога да буде родитељ, баш као што га не дисквалификује ни избор играчака или однос према раду. Неиспуњавање неких елементарних здравствених стандарда, и још више неспремност да се уложи минимални труд да се они испуне, с друге стране, чини ми се сасвим валидним разлогом за овакву дисквалификацију. Штавише, неиспуњавање ових стандарда се одавно таквим сматра, питање је само да ли претерана дебљина такође спада у њих или не; мени се искрено чини да спада, али чак и да нисам у праву, опет није у питању било каква принципијелна промена у критеријумима за усвајање, него просто још један цлучај примене старог принципа.
ЈП ваљда и сама види да је претерала, па каже: „Можда ови примери делују претераним, али ко би пре пар деценија уопште поверовао да ће дебели људи бити неподобни родитељи?“ Мој одговор је – а ко би пре пар деценија уопште претпоставио да ће се мужеви који бију жене сматрати неподобним родитељима? Или да недостатак елементарних хигијенских услова у домовима и болницама изазива застрашујућу стопу смртности норођенчади и да то уопште представља проблем? Ах, проклета наука, а некада је све било тако лако и природно...
Наиме, ако аутор напише: "Једном британском брачном пару пре неки дан одбијена је молба за усвајање, с образложењем да је човек предебео", потребно је навести референцу, да би читалац могао да стекне увид у веродостојност информације и изворни опис догађаја, без елемената пристрасности интерпретације онога ко референцу наводи. Мислим да то није тешко, претпостављам да је реч о неком новинском чланку који се може просто референцирати навођењем интернет-линка. Референца је потребна и за тврдње типа: "Од скора, ни пушачи у Британији не могу да усвајају децу" и сл.
Напомињем још једном, критика је добронамерна и конструктивна, а текстови ове ауторке су, по мојим критеријумима, добри. Критику упућујем јер сматрам да аутори који пишу за часопис који је стекао овакав утицај и респект као НСПМ морају да воде рачуна о стандардима квалитета друштвено-аналитичких текстова које намеравају да објаве.