Ауторка превиђа једине успеле протесте, а то су били они испред републичке скупштине неколико дана после априлских избора 2016, када су сви сложно устали у одбрану изборне воље грађана и који су дали можда минималан, али свакако до сада једини политички пораз режима, који није успео у намери да обори поједине опозиционе листе испод цензуса и прекомпонује политичку сцену по свом нахођењу. Ђорђе је тада наивно усхићено био писао да то "можда није почетак краја, али делује да је крај почетка". Очито је да се дебело преварио, јер је стање политичке сцене сада далеко горе него 2016. године (а и тада је било далеко од доброг).

Све остале касније туре протеста очито су водили удбини манекени и манекенке, са основним циљем да је што је могуће више издувају народни револт, потенцијал за бунтом и на крају разочарају и слуде опозициони бирачки корпус.