Umereno "neoduševljenje" g. Žarkovića potpuno je na mestu. Oni koji pominju 2014, nikom ne odgovaraju za svoje mišljenje, i ne bi trebalo da odgovaraju. Mišljenje je slobodno, čak i kad nije pametno. Od dana kad je postala zvanični kandidat, rekao je to prošle godine mađarski ministar spoljnih poslova, Mađarska je čekala 12 godina da postane član EU. Danas je dužna kao stara i nova Grčka. Bugari i Rumuni žive na visokoj nozi, zaista. Zašto ljudi misle da je EU brzometni spas za Srbiju? Bilo bi lepo i korisno da nas prime što pre, ali da li su ova zemlja, njena nacija, njeni građani, njeni političari... spremni da sami nešto korisno urade, ili su sposobniji da sve upropaste. Primer privatizacije. Ili, Troje, kojoj su dozvolili da ode iz Vinče.

Žarković, naš večiti EU-optimista. Setih se onog aforizma, ''polovina naših građana su optimisti, srećom ona druga polovina je normalna''.

„...Nije postojala ni do sada nijedna prepreka da se `sprovode duboke i ponekad bolne reforme` kao što nam ni proglašenje memoranduma o kandidaturi nije baš neka garancija da će se to preduzimati od utorka.“ Da. Nije postojala prepreka, osim onoga : da se „sprovode duboke i ponekad bolne reforme”, što nijednom političaru ne prija jer mu smanjuje popularnost. Ovako – sa izgledima i obećanjima o sjajnoj budućnosti, možda će se lakše progutati? Ali, evo turskog primera na “putu u EU“. Turska (otprilike 15-a po snazi svetska ekonomija) : 1987 g. podnosi kandidaturu za prijem u EU, kao što će i Srbija sutra u Štokholmu. Posle 12 godina čekanja, tek 1999g. postaje zvanični kandidat. 2004g. počinju pregovori za sporazum o 35 zvaničnih poglavlja dokumenta usklađivanja kriterijuma za ulaz u EU. Do sada je 16 poglavlja započeto (1 uspešno završeno), za 8 poglavlja pregovori su zamrznuti (nerešivo zaglavljeni uglavnom zbog zamrznutog konflikta - problema “Severnog Kipra“ – alarm: KiM! ), a za 11 poglavlja tek treba da započnu. Čak i ako ikada bude primljena u punopravno članstvo (dosta sumnjivo s obzirom na stanovišta Francuske, Austrije i Nemačke), od podnošenja kandidature do sada: 22 godine čekanja; od prihvatanja kandidature do sada 10 godina, a od početka pregovora do sada 5 godina. Ostaje, dakle, posle 5 godina pregovora da se dogovori o još 34 poglavlja, od kojih su najmanje 8 teško rešiva (za preostalih 26 još ne znamo – a i među njima će sigurno biti teško rešivih). Srbija....? Pri tom, ne treba uzimati kao povoljan primer slučajeve kratke i površne procedure prijema baltičkih zemlja, kao i Rumunije i Bugarske, jer one su – nemojmo se zavaravati - “navratnanos“ primljene u okviru izgradnje cordon sanitaire protiv Rusije (ekonomskog i vojnog). Srbija, čak i u potpuno neverovatnom slučaju njenog naprasnog svesrdnog pristajanja na članstvo u NATO, nema takav značaj. A na horizontu se jasno nazire nesavladiva prepreka: priznavanje KiM. 2020g. je, dakle, prilično neostvariva ambicija.

Još jedna PREKRETNICA...samo što nema Herkula da malčice skrene bujicu na Srpske Augijeve štale...

Dakle sve se vrti oko novca kako to iskreno Žarković iskazuje. "Država" koja popunjava budžetski deficit kreditima iz MMF-a može samo da se prijavi "na kanal". Dok srbikus ordinare gladuje, dotle neki koji vole o sebi da misle da su "elita" nalaze nove i nove sise da se prikače i vuku pristupne fondove, za sebe naravno. Otužno izgledaju, na žalost, i Tadić i Cvetković dok daju ovakve izjave. Nikad manje pameti i nikad manje dostojanstva. Da odmorimo reč "kvislinzi" ovaj put.

Žarkovićevi tesktovi imaju neku magičnu moć na jedan broj čitalaca, iako im je nivo diskutabilan. Zaknjučci su naivni.Tragično je što spisatelj umišlja da ga je teško odgonetnuti.

U najnovijoj potrazi za simbolima na osnovu kojih bi sebi, em olakšao stanje zbunjenosti, jer ne zna šta se dešava, em došao do gotovog rešenja koje je neko negde smislio i doneo, D.Žarković pokušava da rastumači šta se htelo sa podnošenjem kandidature.
Nema ništa od simbola, evo da pokušam da u tom postupku nađem bitno i suštinsko. Suština tog postupka je da se pokaže rešenost i odlučnost da se ide tim "evropskim" putem i da se to pokaže nekome ovde, da se zapečati opredelenje i da se okupe oni koji to opredelenje podržavaju. Kad će to da bude nije u prvom planu. Bitno je da vlasti pokažu šta hoće i da nečim mahnu, a u cilju očuvanja pozicije.
Na pitanje kolika je stvarna težina "podnošenja zahteva za prijem" suvoparno je da odgovorim direkno, iako znam, vrlo mala, nego ću pokušati sa dva primera. Prvi primer je jedan dečak iz vrtića pored moje zgrade. Sva deca smeju da skoče i preskoče sa neke betonske kocke u pesak, a on ne sme. Ali se zato popenje na kocku i maše rukama kao da će da poleti. Maše maše, i na kraju sedne i spluzne se bez skoka. To mahanje rukama dečaka u starijoj grupi me podseća na "naše" podnošenje kandidature.

Srbija pre moze biti mlada, ali ni to buduci da je vise usedelica koja je previse birala pa je spala na otirac. Ko se jos pali na Evropu? Kako stvari stoje i to ce je skupo kostati jer ulazak u birokratsku uniju ima pozamasne troskove koje Srbija nema cime osim kreditima MMF-a. Ali bice, ima Djelic tamo veze da vas dodatno zaduzi.

Nikola Turajlić ...Baš ste lepo uočili...To može da bude i dobar znak da smo u nekoj prednosti, ali kakvoj pitanje je sad...ne bih volela da je ucena, ali prijateljski impuls iz našeg punkta nije na odmet...to je onaj koračić koji ponekad koristi u budućnosti a često ga nismo ni svesni...volela bih da je tako...da se nije tek omanulo...

Sumnjivo je sve što je nejasno i što se predstavlja površno. Evo, ja sumnjam da će Srbiji biti bolje u EU. Zašto sumnjam? Pa, gledam praktično sve zemlje bivšeg Istočnog bloka: dobile su po milijardu evra pre primanja u EU (koja se suma i nama obećava)- uzgred, glavninu te milijarde su političari en' kampani skrenuli u svoje džepove, a onda su, po prijemu u EU, od njihovih banaka u mnogo kraćem vremenu pozajmile od 20 do 100 milijardi evra, kako koja, da bi preživljavale. Nisam neki matematičar, ali, eto, tu mi je nejasna ta dugoročna korist od članstva u EU. Neka me neko prosvetli, molim!