Проблеми наплате гаса од Украјине ће увек постојати, без обзира на њене платежне (не)могућности, јер украјински вастодршци својим примарним задатком сматрају (а то су им њихове газде и задале) да одржавају сталну тензију у односима са Русијом. Србима би требало објаснити да је данашња Украјина један аморфни хибрид (народносно, верски, језички, економски и политички). Њен западни део, (мањи) који је дуго био под Аустро-Угарском је делом покатоличен, а највећим делом поунијаћен са Римом, вирулентно антируски, и такав какав је - ићи ће са сваким ко је потив Русије (слично Хрватима и Хрватској у односу на Србе и Србију). Њен велики (средњи) део је православан (нажалост, више јурисдикција), језички измешан и колебљив у односу на Русију (али у принципу не анти-руски). Њен (највећи) јужни (црноморски, са Кримом) и источни део су не проруски, него чисто руски и ти људи уопште не осећају Украјину као своју државу. Да су слободни, најрадије би се још данас прикључили Русији. Будућност Украјине као друштва и државе још ни издалека није коначно искристалисана и зависиће не толико од ових и будућих избора, од ове или од будућих криза у плаћању гаса, него од геостратешких интереса и односа великих сила, али је сумњиво да ће се Украјина одржати у садашњем облику и обиму.