Доиста, ево одштете за Крајишника кога су годинама држали без оптужбе, а тек што ће Шешељ да се офајди (ако га икад пусте).

Пре него што су отворени силни мегаултрагигасупервау универзитети на којима се потпуно законито за неколико хиљада евра може добити диплома без скоро икаквог учења, најгори свршени ученици средњих школа су уписивали правне факултете по Србији. Не само они, али велики број њих, од којих многи не само да ништа нису учили нити научили у средњој школи, него су правили и озбиљне дисциплинске проблеме. Један добар део њих је завршавао студије, јер је факултет бубачки (знам једну студенткињу која је одустала од студија права због тог бубања; читала је сву литературу, а на испиту није било ни времена, нити се очекивало ишта друго до да напамет и што брже исповрне одговоре на испитна питања). Ето, мноштво таквих су после постајали правници, адвокати, тужиоци, судије запослени преко рођачких, пријатељских, пословних или страначких веза. Они НЕ ЗНАЈУ резон у правима, а често ни законе. Отуда је, на пример, до пре неколико година по судовима харала латиница, супротно Уставу, а и сад је шаролико у том погледу. Отуда је текућа Министарка правде могла без икаквог зазора незаконито да буде запослена на два државна радна места и прима две плате, и да прихвати министарско место! Да је јефтиније и да грађани знају поступак, пред судом у Стразбуру би било стотине хиљада тужби! Ето, баш у вези с кршењем права на службени језик и писмо - на потрошачким производима, телевизији, образовању, у полицији, судству, општинама ...

Судија Клара Такач Галфи, која је водила првостепени процес у случају "Давидовић" у Новом Саду, и одбила његове захтеве да му се судски списи достављају на српском језику и ћириличком писму у складу с Уставом Србије, изабрана је за судију основног суда у Новом Саду... Без коментара!

Уз дужно поштовање према колеги Цветићу, не прихватам у целости његово мишљење о Европском суду за људска права (ЕСЉП). Не могу се прихватити као аргументовани, барем са становишта правне анализе, нити предњи коментари.
Важно је уочити да постоје две равни посматрања спорног питања - питања потребности и ефикасности ЕСЉП-а. Са становишта интереса грађанина као јединке са једне стране, и са становишта државног интереса са друге стране. Неки аналитичари су склони да чињеницу да се данас у Србији сваки друштвени проблем може посматрати са напред наведених равни, објашњавају сукобом "руског колективизма" и "атлантског индивидуалзима". Важно је наћи ону фину нијансу, равнотежу ова два, условно речено, принципа.
Тачно је да интерес грађанина може бити оштећен несавршенством правосуђа. Такође је тачно да он у том случају заштиту може затражити од ЕСЉП-а. У крајњем, заштиту ће највероватније и добити. Али овакву "ефикасност" ЕСЉП-а би требало прихватати са резервом. Јер као што је Р. Италија "добила" пресуду којом је утврђено да се Распећем у школама крше људска права грађана Италије, тако би и Р. Србија олако могла "добити" пресуду којом се, рецимо, утврђује да се веронауком крше људска права грађана Србије, или да поред СПЦ и друге православне цркве могу равноправно постојати у Србији (таква је пресуда донета против Бугарске). Где је граница?!
Нема јаке државе без стабилног и независног правосуђа. Нема напредног друштва без јаке државе. Нема просперитета јединке без напредног друштва. Мања је штета да појединачни интереси неких грађана РС буду оштећени несавршенством правосуђа, уколико су такви случајеви статистички сведени на прихватљиву меру, од штете коју би сви грађани РС трпели урушавањем правосуђа као једног стуба модерне државе која почива на принципу поделе власти! За сада из ЕСПЉ "стижу" пресуде које одговарају појединцима који су тужили. Коме ћемо тужити када почну "стизати" пресуде које не одговарају друштву као целини?!

- Problemi leze u tome sto su mnóge stvari u Srbiji nelegalne. Mnogo toga funkcionise na partizanskim principima"kolta i pistolja". Mnogo toga je oteto, opljackano, naknaddno lazno uknjizeno,lazno i na prevaru steceno, mnogo toga je oteto, i svi zakoni su takvi. Ako jednom presudite pravicno onda pod udar dolaze i ostali....A to je onda ponovo vracanje na 1944-45 kada je sve pocelo. Zato mnogima danas "sudijama, advokatima" i obicnim gradjanima koji su imetak stekli na ovakav nacin, nije u interesu pravda i pravicnost. Jer mnogi bih morali da dodju pod sumnju neistine, lazi, prevare. Mnigo toga je nezakonito pocinjeno od 1944-45 do danas. A to bih rekoh znacilo ispravkje koje nisu u interesu vecine na vlasti.....Zamislite da sada moraju da vrate kuce, stanove, prodavnice, zemlju itd. sto je u vlasnistvu njihovih dedova partizana, sinova komunista i unuka socijalista,, demokrata, radikala itd.
- Kome je to u interesu u Srbiji pravda????
- Sigurno ne onima koji sede po Dedinjskim vilama, Beorada ali i po ostatku Srbije....

@Goran Cvetić, autor teksta i ostali pravnici
Molim za komentar i vase misljenje.
Dana 04. Decembra 2009 citajuci Internet izdanje beogradskog lista "Politika" saznali smo, kako je u tekstu navedeno, da je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu 1. Decembra 2009 konstatovao da bi ustavna zalba trebalo da se smatra kao domace delotvorno pravno sredstvo a da to vazi za aplikacije podnete od 7. Avgusta 2008 sto je datum kada su prve odluke Ustavnog suda donete po ustavnim zalbama i objavljene u “Sluzbenom glasniku Srbije". To znaci da ce Ustavni sud Srbije ubuduce biti poslednja instanca u zemlji pre obracanja sudu u Strazburu i da taj sud nece biti nadlezan u slucajevima u kojima prethodno nije iskorisceno pravo na ustavnu zalbu. Nije sporno da Medjunarodni sud za ljdska prava moze da menja svoju sudsku praksu i proceduru stim da se to ne odnosi retroaktivno na predmete dostavljene tom sudu pre objavljivanja takve odluke odnosno na predmete koje je prihvatio da razmatra pre 1. Decembra 2009 a ne kako trijimfalno tvrdi Bosa Nenadic predsednica Ustavnog suda Srbije jer je retroaktivna primena u suprotnosti i sa pravnom logikom i sa pravnom naukom. Nije sporno ni da Ustavni sud Srbije od Vrhovnog suda Srbije moze da preuzme ulogu poslednje sudske instance u redovnom postupku svake vrste, bez obzira kako se taj postupak zvao i bez obzira sto je to cudno i pravno problematicno, ali je onda veoma sporno to sto u izrekama presuda Vrhovnog suda Srbije ne stoji uputstvo o pravnom leku da protiv te presude Vrhovnog suda Srbije moze biti podneta ustavna zalba Ustavnom sudu Srbije! Sporno je i to sto je ocigledna, iako mudro smisljena ali i moralno i pravno problematicna namera drzave Srbije da uvodjenjem instituta ustavne zalbe na ovaj nacin izvrsi pritisak na Medjunarodni sud za ljudska prava u cilju da retroaktivno ospori veliki broj opravdanih zalbi gradjana Srbije koje se uglavnom odnose na krsenje prava gradjana od strane pravosudnih organa.

@Pavle Orlović

Poštovani, pre nego Vas poseti Kosovka devojka sa "kondirom znanja", a ne 'ladne vode, hoću da znate da je Evropski sud za ljudska prava sud koga je osnovao Savet Evrope, kao najstarija panevropska organizacija, a ne Evroska unija, ili njena preteča Evropska ekonomska zajednica. Takođe molim NSPM da organizuje kratak kurs poznavanja institucija posleratne Evrope, makar da bi svojim čitaocima pomogao da razlikuju pojmove koji su slični, ali nikako jednaki...

Поштовани Зеко, хвала на питању у Вашем коментару. Као што знате, Европска конвенција за људска права се по чл. 18. Устава непосредно примењује у нашем законодавству, а Европски суд у крајњој инстанци надгледа њену примену. Дакле, Конвенција није некакав “инострани закон”, како то схватају неупућени, већ цивилизацијска тековина која се примењује у свим земљама Савета Европе, па и у Србији.

Уставни суд РС је постао функционалан у погледу одлучивања по уставним жалбама 6. децембра 2007. године када је ступио на снагу Закон о Уставном суду, а већи број грађана је поднео уставне жалбе и током те године. Свакако да у свом раду Уставни суд води рачуна о судској пракси Стразбура.

У пресуди Винчић Европски суд је навео да је појединац, у земљама у којима постоји уставна заштита основних људских права и слобода као у Србији, обавезан да прво ту провери обим те заштите, а уобичајено је да се питање исцрпљености домаћих правних средстава одређује према датуму подношења представке Стразбуру.

Не треба мешати питање ретроактивности једне одлуке и примене неког закона. У конкретном случају, не треба мешати датум одлуке Винчић са датумом ступања Закона о уставном суду, пошто се само закони не могу ретроактивно примењивати. Дакле, јавности је било је познато од ког датума се уставна жалба могла изјавити, а у пресуди Винчић Суд је само ставио до знања од којег датума се уставна жалба сматра делотворним правним средством. Верујем да ово разјашњава бит Вашег питања.