Uz dužno poštovanje prema pokojnom akademiku Markoviću, želela bih da uputim primedbu autoru ovog teksta. Naime, možda je ovaj tekst najbolji dokaz da živimo u izuzetnom političkom, ideološkom, moralnom i pojmovnom haosu. Patrijarsima je mesto u crkvi, a politička levica vazdan je bila u opoziciji svakoj crkvi. Nemojte pogrešno da me shvatite, nemam ja ništa protiv pravoslavne ili bilo koje crkve, samo želim da ukažem na konfuziju kojoj ovakvi tekstovi doprinose. Ako bi u odbranu autora neko rekao da je ovde u pitanju tek metafora, onda bih morala da dodam da izbor metafora i drugih stilskih figura uopšte nije tako nevin i naivan; u konkretnom slučaju on svedoči o neizlečivo patrijarhalnom pogledu na politiku - pogledu koji, opet, nema ama baš nikakve veze sa levicom.

Мени се некако највише свиђају " Јесен пуковника "
и " Патријарху нема ко да пише ".

Дали се писци оде о г. другу, професору Марковићу, сећају његове "високоумне" изјаве: "Југославије
ће бити, макар са Београдом и околином". Политиком југословенства, растакана је национална, културна, и свака друга супстанца српског народа, где је друг професор - слободно се може рећи - био перјаница. Инспиратор, идеолог и писац Статута Социјалистичке партије Србије, не може се у том погледу посматрати изван његовог дела примењеног у пракси. "Дело конац краси" (народна) а о концу (крају) живи смо сведоци. Јовиша Видић од Рудина.

"Očigledno, ne vidi se da se Milošević suštinski ne razlikuje od Hrva­ta Franje Tuđmana, Bosanca Izetbegovića, Rusa Borisa Jeljcina. Konač­no, ni od šefa neke druge države. Kao i njegove kolege posle pada evrop­skih „socijalističkih" partijskih država, on je uredno izabran, kao i oni (i, pravo rekavši, kao svaki šef države), on je imao poverenje samo u svoju neposrednu okolinu, naime, u svoju porodicu (tako je bilo sa Miteranom, Niksonom, starim Maoom, tako je sa Klintonom, Širakom), kao oni, i on steže medije, i kao i oni, pošto se odrekao svakog unutrašnjeg političkog cilja, zahvaćen potresom prethodnog državnog sistema, poku­šava da se barem dobro predstavi iz ugla nacionalizma."

Alen Badju, O ratu protiv Srbije

Naš glavni junak zatekao se upravo na mestu tog samoizmicanja, na paradoksalnom mestu uvida da predstava koja se može imati o sebi nikada ne može da bude potpuna, i da je taj manjak uzrok nesvodljivog viška sebe u odnosu na sebe, i da je ta "unutrašnja" rascepljenost i nesaglasnost konstitutivna ne samo za svako jedinstvo i saglasnost sa sobom, nego i za svako razlikovanje "spoljašnjosti" i "unutrašnjosti", "drugosti" i "sopstvenosti", "razlike" i "identiteta". On je uhvaćen u paradoksalni proces labilne simetrije sopstva i drugosti, u tačku prevrata jednog u drugo, u prevratničku, odlučnu tačku tog uzajamnog strateškog kolebanja, u tačku odlučnog kolebanja.

Nakon citanja ovog nekrologa, namece se samo jedno pitanje: da li je za savremenu srpsku politicku misao veci udarac to sto je M. Markovic umro, ili to sto je M. Kozomara jos ziv i pise ovako kako pise. Jer M. Markovic je patrijarh srpske levice tacno onoliko koliko je patrijarh Pavle bio Lenjin SPC-a.

U povodu opravdanih pitanja od "Zašto" kojima poneke čudne duhove uzburkao čitalac @ Zasto? Ako bilo ko ima obraza da ružno, ironično ili podsmešljivo govori o časnom akademiku Mihajlou Markoviću, ne samo iz pieteta, nego čak zlobno i pakosno, negirajući mu njegovo lijevo ideološko i humano opredeljenje, koje licu Mihajla Markovića pristajalo sve do poslednjeg njegovog životnog daha - onda takvim čitalačkim komentatorima manje dolići da donose sud o Mihajlu Markoviću, a više da budu svrstani u onaj red plejade citirane od gospodina ili gospođe Zašto i dijele društvo sa Draškovićem, Đinđićem, a posebno sa Tadićem. Titu, koji je mnogo puta za života zasluživao mržnju, a kada ga voz u mrtvačkom kovčegu vračao na mjesto vjećnog počivlišta - zaslužio prolivenu suzu od stotina hiljada koji se od njega opraštali u špaliru s obe strane puta u vjećnost a oni sa suzama u očima u neizvjesnost. Jer ljudi osjećali da poslije pokojnika dolaze neka drugačija vremena, u kojima su svako drugo zlo mogli da zamisle, samo ne da će tamo nekakav jeftini i od prirode skromnog inteligentnog kvocijenta podareni Boris Tadić da bude građanima Srbije od njihovih neposrednih zapadnih i NATO ubica nametnut a od jedne mase i unutar nje čak i od Srba prihvaćen na koliko toliko slobodnim izborima!? Ja lično niti Srbijanac niti pristalica Miloševića. Pa ipak, kada me zadaci kojima posvećen za vrijeme našeg srpskog otadžbinskog rata zapadno od Drine, put neizostavno nosio ne samo preko, nego i u samom Beogradu, i tom prilikom bio čest gost u kući gospođe Flotau, jedne od ratnih korespodentkinja zapadnih uglednih i uticajnih nedeljnika, Der Špigela i tema bila Milošević i ko bi mogao da ga zamjeni, sama gospođa Flotau, uvažena novinarka i Srbima ne baš mnogo naklonjena, meni uzvraćala kontra pitanjem - ako onda? Već tada se Đinđić u zapadnim prestonicama nudio kao "čovjek Zapada". A Zapad je u istom Miloševiću već imao svog čovjeka u Beogradu. To se kod vas tamo rado zaboravlja.

Hoćete da kažete da su za sve krivi Izraelci i biciklisti?

патријарх - први међу једнакима: Добрисом Ћосићем, Соњом Лихт, Миланом Николићем, Драгославом Мићуновићем и осталим функционерима СКОЈа и КаПеЈот барем од 1968. и црвеног им универзитета Карл Маркс

мама миа докле ће више тај њихов патријархат?

Цитрам: „...Критичка култура је увек изум, увек нешто изборено у јединственом сусрету мишљења и живота, задобијено у судару реда и пустоловине. За њу није довољна образованост и обавештеност, владање интелектуалним техникама и познавање тајни мислилачког заната, комбинација амбиције и кондиције. Потребно је ту још заложити своју кожу, своје снове и хтења, своју страст и одважност, своју истрајност. Потребно је ставити на коцку целокупну своју егзистенцију. Истинске критичке културе нема без ове крајње одлучности која ставља на искушење саму нашу људскост, која нас ставља на искушење наше слободе. У истинској критичкој култури се увек на одлучан начин сусрећу мисао и хтење, ум и слобода. Животна и мисаона судбина Михаила Марковића јединствено су сведочанство патоса сусрета мисли и хтења, јединствен пример спремности да се одлучно издрже и највеће напетости ума и слободе“. Похвала аутору овог текста за написано и посебно за ово што сам цитирао. Слава и хвала Проф. Михајлу Марковићу!

Насловом вређа преминулог.

...гласи да обично редакција листа или новина које објављују неки текст је тај која даје наслов - а не сам аутор као што се овде то пречесто сугерише. Такође, добро би било да више људи коментарише сам текст а не наслов или лик великог филозофа којем је текст посвећен.

Pa ti, Dodiče, ne shvataš svu spekulativnu složenost dijalektičkoga tkanja ovoga teksta što ga je pred nas Autor podastro! Bogougodna levica nikada nije bez patera svojega mogla glavu dignuti, niti bez matere svoje - patrije, o udesu bivstovanja svojega mudrovati.

Ne razumem! Da li hoćete da kažete da autor naslovom vređa preminulog Patrijarha ili preminulog Patrijarha?

Pošto se ovih dana govori o nekim skupštinskim deklaracijama, mislim da bi bilo dobro ako bi Skupština donela neki akt kojim bi precizno odredila ko se ima smatrati levicom. Ja mislim da nije u redu da samo Nj.S. bude levičar a da drugim članovim Svetog Arhijerejskog Sinoda bude oduzeto takvo pravo! Patrijarh je ipak samo prvi među jednakima!

ako je pok. markovic bio patrijarh ko onda cini sveti sinod levice u srbiji? i koja je uloga mladena kozomare? da li je kozomara onda takoreci amfiholije sroske levice? primus inter pares takoreci?

ili je ovo vise neki invertirani lamaizam gde te se vrhovnim poglavarom postaje trenutkom smrti a ne rodjenja.

Budućnost srpske levice je u mislima i delima Mihaila Markovića i njegovih sledbenika. Ako zaista želimo da budemo levičari, ne smemo da skrenemo sa ovoga puta! Neke retrogradne snage čak i na ovom mestu pokušavaju da relativizuju revolucinarnu teoriju i praksu koju je svoj konkretan izraz našla u SPS-u. SPS je barem u prvih deset godina svoga postojanja bio zaista levičarska i možda jedina istinski revolucionarna snaga na globalnom planu. Zbog toga su imperijalisti i petokolonaši godinama podrivali i na karju uspeli da nas sklone sa vlasti - ali naše vreme tek dolazi!

@ Svetislav Kostić

Очекивао сам од Светислава да коментарише однос Покојника према иницијативи интеграције Србије и Р Српске.

Ако нисам излапио, управо је Академик одбацио такву могућност ингениозним разлозима: Р. Српска кокетира са капитализмом и Династијом, док је трајни избор Србије социјализам!

А био је српски Суслов. Нека му је Богом просто.

Stvarno ne mogu da razumem zbog čega se kod nas, pa čak i na ovom sajtu, redovno objavljuju tekstovi nekih zapadnih "levičara", "lakanovaca" i sličnih, a naši najveći umovi, poput M. Markovića i M. Kozomare, bivaju zapostavljeni. Želim da kažem da mi je bilo pravo zadovoljstvo da čitam ovaj tekst i da takvo zadovoljstvo nikada nisam osetio čitajući na primer Žižeka. Naprotiv!

Niste dobro razumeli: Lenjin je bio patrijarh ruske levice, a Nikolaj II - politički komesar sovjetske desnice!

Kriza filozofije ispostavlja se kao simptom najdublje političke krize, tj. krize same epohalne mogućnosti slobodnog samoodređivanja kao istinskog, smislenog i univerzalno vežćeg ljudskog bivstvovanja. Iz ništavnosti istorijskih životnih oblika i uništavajuće dinamike maskarade volje za moć ispreda se efemerna arabeska "smisla" i "istine" istorijske egzistencije čoveka.

Текст треба читати у иронијском кључу. Дакле, пренадувати, прехвалити, преценити, ништа метафизички не дохватити, не изложити (идеолошки се тиме не експонирати). Поштовање проф. Козомара. Иронија овог текста нас доводи до самих темеља конституције левог и левичарског. На наше очи распадају се светско-историјски алибији и промашај постаје огољен. А ниједан аргумент није пласиран. (Аргументи и онако никога нису убедили - је`л то беше Нитше).Тиме је ово текст који бјелоданим (ладанизам) чини став, боље рећи филозофску веру проф. Козомаре, а поводом "лика и дела" Михајла Марковића.

Легенда о Михаилу Марковићу није тако стара како би могло да се обично мисли. Марковићеви савременици, и они највећи и они најбезначајнији, нијесу у њему видјели никакав тајанствени божји знак за читаву нацију (или, како би рекао Младен Козомара, понављајући Мартина Хајдегера и друге, "сведочанство патоса сусрета мисли и хтења"). Они су у њему видјели идеолога и савјетника српске власти њиховог времена, која је владала и морала да влада у необично тешким условима. Додуше, они нијесу били ни праксисовци ни хуманисти и нијесу потпуно ни могли схватити карактер његовог савјетничког ангажмана.

Marković čita Vicoa na latinskom, onako, uz ručak, nemre glavu dignut s Giambattiste i principa Sciezna Nuove, a ostatak profesorskog kora sad ima prijevod, pa se i oni mogu informirati o tome kako stoji sa smislom povijesnog. Naravno, sam se Michael pretvarao kao da uopće ne razumije doseg te kaustične fus-note, i meni, koji sam cijelo večer zbijao opake šale na račun svega što jest i uopće može biti, ova je opaska došla kao ozeblom sunce: znao sam ja da je Marković od iste vrste brašna, da ni on neće izdržati svečanu usiljenost trenutka, ma radilo se i o njegovoj promociji! Uostalom, to uopće nije bilo teško za pretpostaviti: Marković je već toliko puta dokazao da nema duha bez duhovitosti, ni šale bez malicije, da sam mirne duše mogao i započeti i nastaviti sa svojim prigušenim psinama.
Oni sporiji među nama, koji nisu razumjeli Markovića, ni na koji način, posebno ne kao revolucionara, uvijek su se mogli utješiti činjenicom da im je preostao, kao posljednji sud, Marković-logičar: Marković nikada nikoga nije srušio na ispitu, i svi su dobili barem dva - Marković je smatrao da ne smije biti vinovnik ničije životne nesreće, i to je bio razlog te blagonaklonosti, maksima njegove profesorske volje.

Mihailo Marković, naš profesor, vinovnik naše studentske sreće.

Odlaze naši profesori i tko zna jesmo li od njih dovoljno naučili da i mi ikoga išta naučimo.

Milošević Srbima uglavnom odgovara. U vrijeme njegove vladavine Srbi su ukinuli radno vrijeme. Nitko ništa ne radi. Dopustio je procvat crnog tržišta i šverca. Svatko se može pojaviti na državnoj televiziji i vrijeđati Blaira, Clintona ili bilo kojeg ‘svjetskog uglednika’... Osim toga, dao nam je pravo da nosimo oružje i probleme rješavamo oružjem. Dao nam je i pravo da se vozimo u ukradenim autima... Milošević je Srbima život promijenio u velike praznike i omogućio nam da se svi osjećamo kao na maturantskom izletu - što znači da ništa od toga što učiniš ne može biti kažnjivo...