Пројект поништавања савести и националне свести и свођења свега и свих на бесловесну масу индивидуа није успео, али србо-сорошевцима то још из централе није јављено. Садашња финансијско-економска криза то јасно открива. Ево једног цитата коментара на ту тему из најновијег броја једног утицајног западног недељника:
“Европско уједињавање је током последњих двадесет година стајало и све више у знаку илузије о некој врсти федералне паневропске мултикултурне вишенационалне државе, која мора заборавити заједничку историју ратова и диктатура. И тај експеримент се примиче свом крају.
Нова фаза европског уједињавања, која ће вероватно бити више у облику сарадње, мораће да полази од стварности – укључујући историјске линије разграничавања, културу, [различите]фискалне и социјалне политике. Исто тако – и да полази од стварности да националне државе нису прошлост, него да су јаче но што су се идеалисти уједињавања надали.“
Мада, о томе колико су идеалистични ти “идеалисти“ (а у српском случају њихови епигони/измећари: “Druga Srbija/Eurofiličari“ ), мишљења су, с правом, подељена.
А тај експеримент се, ипак, неумитно примиче свом крају. Да сам на њиховом месту, био бих забринут. Засад се још исплати, али – шта после? И када? И како? Неће им бити лако.

jos niko nije krenuo u odbranu drzave zbog jedne knjige a svi dobro znamo da se knjigama zemlja nebrani.

@Sokenekos @Један пажљиви читалац Хвала! Ваша савест лечи да мање пеку сузе због људи у надземним безданима и јамама у Београду.

Сада мој случај:Нисам професионално везан за књижевност, али пишем поезију, сатиру итд, а овде се мало појављивах са неким текстовима, рецидивом мог студентског новинарског заноса.

Поезија коју пишем, најдоследније прати траг наших класика. Напросто, не умем да напишем слободан стих. А строфе су ми тако скоцкане, под црту, најчешће катрени са укрштеном римом.

Добијах неких похвала, награда, метну ме у неке зборнике, антологије и сл.

Међутим, све примедбе и замерке на моје писаније се своде опседнутост римом.
„То није модерно!“
„Ако већ фураш риму, бар мало изломи строфу, бар колико Добрица у „Пркосној песми“!
„Да ти чоевк дадне Народни кувар, ти би га уримовао после једног читања!.
„Ти си највећи лар-пур-ларист!!! Твоје строфе су нападно накинђурене и мелодичне!“
Итд, итд.

Наравно, свестан сам да по мисаоности не могу ни прићи неким величинама. Могу да прихватим и то да некада та форма надомести суштину.

Али, ако већ имам таленат и версификаторску лакоћу зашто бих се тога одрицао?
Покажем некима једну мисаону и аутобиографску песму, где се поредим са ивером који је пао далеко од кладе.У смислу да сам отишао са неке планине, да нешто проширим своје видике, али сам при том изгубио идентитет.

И неки се згране: „Знаш ли ти да мисаона песма мора бити херметичка, тешка за разумевање. Пожељно слободан стих! А ти написо мисаону песму у осмерцу,питку попут Змајева „Три хајдука“., да се бифла, уместо да се размишља...“

И тако, све покуде на конто моје поезије, иду искључиво на конто класичне риме, метрике и мелодике.

Шта ми остаје: да откуцам неку своју песму, исецкам речи, промешам и насумице опет спојим. За оне који не знају, има „песника“ који тако пишу „песме“ не од својих, него од било каквих текстова.

Или, узму једну реч и куцају је тако да текст има облик пирамиде, ромба, или чега другог, и то је песма..
ПС
Нисам упознат са тим конкурсом. Па се питам: Да ли бих имао какве шансе да тамо нешто пошаљем?

Трагикомично.