Не слажем се с аутором чланка, али не толико са суштином, колико с током закључивања.

Прво, онај навод на самом почетку је збиља сотонин. Бог никоме ништа не забрањује. Још боље, Бог увек нуди могућност да се буде срећан тамо где јеси, и с оним што имаш. Све вам је дато, али вам није све на корист. Напротив, сотона је измислио све те шарене лаже које се не могу ни пипнути ни окусити, чак ни прићи близу. Шта вам вреде обнажене лепотице на кунздрук хартији? Шта вам вреде рекламе за одморе на тропским острвима, за брзе а удобне аутомобиле, за нове простране станове? Када ћете све то моћи, не да имате, него само макар да пипнете. Само ћете душе своје тровати гледајући на све то.

И та припадност групама. Није циљ корпорација да људи припадну некој новој групи, него да људе одвоје од било какве групе. Све те групе, те не знам пепси пипл, те рибок ребел тандарамандара, не постоје. Нико није члан неке такве групе. Ако пијуцкате пепси у кафеу, мислите да ће вам прићи неко да каже, А ти пијеш пепси, ја сам из исте групе, како си? Најчешће кад гледате по кафеима, људи који седе заједно немају иста пића пред собом. Дакле, све те нове потрошачке групе не постоје. Слажем се да уништавање нације јесте циљ корпорација, али не у смислу прављења неких нових корпорацијских потрошачких група, него напротив у смислу крајње изолације сваког појединца понаособ.

Уз то, те корпорације су само параван. Иза свих тих безличних пословних машина стоје људи из врло присно везаних породица, породица које се баве пословима од старина. Живи људи, који се пре свега брину о својим најближима, а затим о својим ортацима, сарадницима, и на крају, брину се и одани су свом пословном роду. Тај род је нација за себе, која има свој језик, обичаје, законе, макар и да се не види, да нема своју земљу. И онако су те корпорације толико јаке да могу да управљају земљама и државама. Ми не знамо ко су они, можда наслућујемо, али они сами врло добро знају ко су, шта су, одакле су.

Домаћа првенства у споровима сам престао да пратим некако у време када су ИСПРЕД државних лига " накачили " имена тих спонзора. Да истакнем, ја сам од оних који верују ДА НИЈЕ СВЕ НА ПРОДАЈУ. Вређа ме да су они важнији од државе која би требало да се манифестује и да има значај и смисао, и на тај начин, кроз спортске лиге.
Оно што не разумем јесу превисоки хонорари при трансферима ( учинак фудбалера директно пропорционалан тим бригама ). Уствари разумем, али ме нервира што те паре морају да се створе кроз рекламу, на разне агресивне начине ( стотине албума и сличица, а првенстава колико желиш, мајци, заставица...) , права преноса и сл.
Оно што ме брине јесу клинци у сумраку са дволитаркам пива, који се завлаче у мрачна састајалишта. Њима слободно продају исто, а закон је јасан. А да, законима се баве у скупштини.