НАСТАВАК

Додао бих и још један важан елеменат за поређење: Када смо олако испустили тих 2:0 против Немаца, 76-е у Београду, причало се о раздору у екипи. па се причало и 1982-е, и ко зна када још.
И, увек се тај раздор итекако осетио у игри.

Међутим, код Немаца се то не осећа. Брујали су медији о тоталној завади Руменигеа и још неких са остатком екипе, 86-е, али се то није примећивало у игри. Није било онога.: „Е, не дам ти лопту кад си у најбољој позицији, због тог и тог“.
Очигледно, кад изађу на терен, забораве све несугалсице...

Тако испозавађана репрезентација је играла финале, у коме је имала и 2:2 да би на крају једва изгубила, и то од једног Дијега на врхунцу моћи.

Ђорђе
исувише мало лепих речи за Уругвај...он се није продао "европској рационалности"..и био је једино заиста истинско освежење...а изгубио је голом из офсајда... а њему су суђена два изнишљена... шта ћете "објективан" сам - кад видим Робена добијем рогове одмах

а ово
"тога, нажалост, код нас и осталих „јужњака“ има и превише – за разлику од оних са севера који су много пажљивији у чувању и уздизању својих, често измишљених традиција и пренадуваних и величина."
је антоллогијски

хвала Богу да нас неко коначно назове јужњацима..после гурања међу хладне северне народе из пустих степа..

Нисам 100% сигуран да сам схватио да ли је и кога аутор конкретно имао на уму, тј на шта је тачно циљао реченицом:

Мада, јасно је да је то општи принцип код нас. Мени се некако чини да то има везе са Антићем. Разумем критичан став према неким његовим потезима, који логично произилази из незадовољства услед резултата који су испод очекивања. (посебно је питање да ли су очекивања била оправдана) Изненађује ме, ипак прекомерност негативног односа јавности па и друштва у целини према селектору Антићу са толиком жељом да исти буде смењен.
Олако људи заборављају ситуацију од пре две године у нашој репрезентацији, када ју је Антић преузео. Заборављамо понижење на СП у Немачкој, потом сраман неуспех у квалификацијама за ЕП.
Заборављамо утакмицу са Пољском, када је на "Маракани" било више пољских, него српских навијача.
Заборављамо позитивну промену која је дошла са Антићем; сјајне победе против Аустрије у Бечу, Литваније, Румуније и тамо и код нас. Заборављамо да смо сви били пријатно изненађени променом у стилу игре нашег тима, повезаношћу пас игре, офанзивношћу, ефикасношћу. Поврх свега били смо изненађени ентузијазмом и позитивном атмосфером у репрезентацији која се после проширила и на све љубитеље фудбала у земљи. Једноставно заборављамо да је са Антићем дошла једна позитивна промена у наш фудбал. Слажем се да смо на крају можда управо селекторовим грешкама прошли лошије него што смо објективно могли, али гледајући у целини Антић је показао су овде неке позитивне промене могуће и да не морамо увек бити предодређени за пораз.

Ви сте господине Ђорђе ,запали у контрадикцију .
У једном од прошлих наставака ,рекли сте да се у
фудбал разумијете, као и преостала 2-3 милиона
фанова .А Богами , из овог текста се види ,да сте
Ви уствари велики стручњак за фудбал .
Изванредно сте уочили разлику између савремене
европске фудбалске " геометрије "(Њемачка,Холандија
и латиноамеричког (Бразил, Аргентина)индивидуализма
шармантног на малом простору ,а скромног у постизању крајњег циља .
А такођер сте запазили, да Шпанци Ћави и Иниеста ,
дјелују као тренери , али не на клупи ,него на терену .Обојица имају убитачан "последњи" пас ка
егзекутору .Правовремен ,без сувишног оног још
једног корака , за који ће егзекутор да " улети "
у офсајд позицију .
Ја мислим да Фудбалски Савез Србије , не би пуно
погријешио да Вас ангажује за Антићевог Савјетника.
Па да и ми кренемо у побједе .

Као што већ рекох, можда због тога што ми то није фах, или што су теме наизглед "аполитичне", ови текстови и коментари ми се чине можда чак и кориснијим од оних уобичајених. У том смислу, не бих могао да се сложим са коментаром под именом "хиперборејац", да то "нису теме за нспм". Могу да схватим да је некоме фудбал досадан и да га не прати, али не мислим да су овај и други текстови на тему СП више за "Спорт" него НСПМ. (Односно, мислим да је то једно погрешно, сужено и самокастрирајуће виђење нспм, ако га схватите само као место за "секирацију" због општенационалних невоља.) Пре свега, ако сте пажљиво читали, онда сте сигурно могли видети да је у тим текстовима понајмање реч о спорту и фудбалу, и да је мени то светско првенство послужило као згодан повод и пример да или поновим или по први пут изложим разне ствари и идеје о којима и иначе пишем и за које се залажем. (На страну што сам, колатерално, као што чине и неки коментатори мојих текстова, користио прилику да изнесем и нека своја размишљања на фудбалске теме. Али, наравно, без претензије на то да сам сада постао "фудбалски стручњак" - као што, узгред речено, неки људи чим проговоре о политици умисле да су "експерти" и "политички аналитичари".) Елем, мислим да је писање о и поводом светског првенства (погледајте, на пример, одличне текстове С. Владушића или Н. Танасића) добродошло проширење и освежење - па и више од тога - стандардне НСПМ понуде, а на истој, старој и, верујемо, исправној линији. ПС. Не ословљавају се аутори надимцима (ЂорђИје), чак и онда када су безазлени.
Што се тиче осталог, слажем се са г. Грбовићем у већини његових фудбалских разматрања (мада, уз сву част Елзнеру и Белодедићу, ипак не бих могао да их ставим уз раме Занетију). Захваљујем "Бразилу" и "одбрани..." на додатним разјашњењима. "Брм-у" и "Саши Р." на похвалама и уочавању онога што и ја мислим да је кључно у тексту. Такође и г. Манојлу Симићу, уз наду да је оно за "Антићевог помоћника" ипак била само шала.

Драго ми је да се доста слажем са г. Вукадинвићем, или обрнуто.
Још драже ми да се не слажемо баш у свему. Јер то би онда било једнoумље.
Кад се та реч почне мењати по падежима,пар покрета размакнице од генитива прави игру речи:
„Једноумљ је дно умља“

Заправо,то што сам овде написао, и нису били толико коментари, колико потрекљивање његових ставова неким новим примерима.
*

Нисам ни мислио да су му равни у свему,али елеганција..Наравно, са крхом конституцијом,Елзнер не би дуго издржао у јадној таквој лиги као што је талијанска, и у тако душмански згуснутом календару утакмица.
Ни у једном сегменту живота ништа ми се није чинило тако jедноставним, као што је одузимање лопте нападачу,али не када ја то радим да пољанчету са друштвом, него када видим како то ради Миле Белодедић.

Уз то, када причамо о њему, немојмо само имати у виду Звезду и после ње. Није му то прва титула КШ. Ббио командант одбране Стеауе, када је постала први тим и Источне Европе који је освојио Куп Шампиона. Играјући 1986-е у финалу против Барсе, и то на њеном терену,пошто се потрефило да тим из унапред одређеног града-домаћина догура до финала.Јесте Дудакан одбранио 4 пенала, а пети није ни морао да брани. Али, одбрана је одолела Барси на Ноукампму 120 минута. Само што тада нисмо имали појма да је њен командант, Белодедићи, наш човек.


И овде се слажемо. Јер, у овом друштву,ама баш ништа није имуно од политике. Спремам се да напишем пародију на Арсенову „Све било је музика“, са речју „политика“..
У земљи Србији,и комшинице када се поџапају око тога чија је кокош погазила чији цвећњак, та размена „аргумената“, ако не пре,оно већ у трећој реченици, пређе на терен политике. А завршна реч једне од страна обавезно буде „И ти, таква, хоћеш у Јевропу?! Управо због таквих нас и не примају!"

Гледао сам на ТВ изјаву једног младића, Шпанца, да навија за Партизан(!)још из дечачких дана, од те чувене утакмице са Хувентудом.

Onaj ko pobijedi Brazil zaslužuje da osvoji prvenstvo. Ali najvjerovatnije će i ovaj put osvojiti reprezentacija koja se nije susrela sa Brazilom.

Španija takođe nije imala loš raspored, igrala protiv dobrih ali ipak osrednjih ekipa sve do polufinala i tu dobila Njemačku koju smo i mi mogli da zaustavimo, slaba desna strana, slaba odbrana itd...

Holandija je, bez obzira na politiku, zaslužila da bude prvak. Holandija, možda ne u igri koju ne vjerujem da ćemo ikada dostići, već u mentalitetu mora da nam bude uzor.

Sjećam se kao dječak kada sam čitao priču o njihovim bedemima koje su gradili da bi pomjerili morsku obalu i dobili još koji ar obradive zemlje, gdje je mali holandski dječak vidio rupu na bedemu i stavio u nju prst, jer je znao da će voda uvećati rupu ako se odmah ne zatvori. I prst je držao satima u rupi, da bi spasio selo od poplave.

Takva posvećenost ne Kosovu, već samo jednoj maloj njivi zemlje, to mi nemamo. Ja ne znam kako, ali je nemamo. Zato je Holandija tu gdje jeste a mi opet... tu gdje jesmo.

Gospodine Vukadinovicu,
u prvoj recenici tvrdite da "Европска рационалност, тактика и дисциплина још једном су тријумфовали над јужноамеричком, помало анархичном техником и неорганизованошћу, a u trecoj kazete da "Наиме, обе велике јужноамеричке репрезентације...увелико су напустиле свој традиционални стил и заправо покушале да функционишу по европским фудбалским принципима.
Pitam Vas kako moze biti i jedno i drugo? Jesu li juznoamerikanci napustili tradicionalni stil igre sa arhaicnom tehnikom i neorganizovanoscu i prisvojili evropsku racionalnost, taktiku i disciplinu ili nisu?
Koliko ja razumem iz Vasih drugih politickih komentara Vi ste veoma kriticni prema ostvarivosti politike i Kosovo i Evropa ali izgleda da Vam takva vrsta dualizma nije nemoguca kada pisete o fudbalu.