partizani vs četnici
đinđićevci vs miloševićevci
žuti vs radikali

su sa stanovišta čitave srpske istorije - vrlo plitke podjele kojima se daje preveliki značaj. Svi su oni u pravu i svi oni nisu u pravu.

Tek kad to ukapiraju krenućemo dalje.

Manihejski pristup mora biti zamijenjen dijalektičkim ili tragičkim (ne tragičnim), inače propadamo.

Mozda je trebalo ici do kraja i reci: "Obojica su ekstremno destruktivno delovala po srpsku drzavotvornost, i prema tome bili su jednaki."Znak sto ipak nismo spremni da to do kraja otvoreno kazemo je verujem taj, sto ni sada kao ni onda nismo sigurni to mozemo bez posledica po vlastitu bezbednost.Izgleda kao da su se mehanizmi kontrole promenili,ali je ona i dalje ista - vise manje potpuna.

Bilo bi dobro da ovim povodom objavite clanak iz danasnjeg Glasa javnosti koji je obracanje Slobe Milosevica srpskoj javnosti u drugom krugu izbora za presednika Srbije 2000. Mnogo je interesantnije sada to procitati sa 9-togodisnje distance i dogadjanja u medjuvremenu. Ono sto je zvucalo kao demagogija tada sada vise izgleda kao vizionarstvo (meni, otisao u inostranstvo iznedju ostalog i zbog SPS-a).

слоба, дража. зоран, милан. и кнез павле.
једног дана дана, биће то њихова србија.
србија презрених.

Милошевићев култ сасвим извесно бледи, имајући у виду старосну структуру обожавалаца, као и потписано "помирење" са ДС. Ђинђићев култ се шири и јача. Лако се примећује да већину носилаца тог култа не представљају представници ДС, већ евроатлантски интегратори, "чувари ватре", "пешчаници", "другосрбијанци" и ини "освеститељи" Србије. Овај култ је, као и сваки, заснован на комбинацији реалног и мита, при чему мит, временом, јача и преузима примат над реалним. У том смислу је добро подсећање на Ђинђићево шуровање са Милошевићем (баш као што је добродошло и свако друго подсећање које ће нам указати на право стање ствари).
Овако посматрано, Милошевић има све шансе да буде реалније сагледаван са историјског аспекта, али Ђинђић има све шансе да буде део историјске преваре, јер ко ће смети да се супротстави култу кад једног дана уђе у читанке. Њих двојицу спаја много тога.

Odlicno napisano,u Vukadinovicevom stilu.Bravo majstore! Iznecu svoj sud s obzirom da smo svi svedoci tog vremena.Ima jedan detalj koji govori mnogo o tome ko su i sta su bili.Kad je Djindjic ubijen,bukvalno niko nije iskreno zaplakao. I na njegovoj sahrani takodje.Bila je to jedna neukusna(izvinjavam se na izrazu)demonstracija vlasti.Nekako hladno i neiskreno.Sto se tice Miloseviceve smrti i sahrane samo onoj ko je izgubio svu ljudskost u sebi nije zaplakao.Nikad nisam bio Milosevicev glasac ali to vreme preziveo sam sa knedlom u grlu i osecajem tuge,ocaja,bede...Ja nikad necu zaboraviti one nesretnike koji su tumarali po kalemegdanu sa balonima u ruci na dan sahrane Milosevica,onaj krajnje pokvareni odnos razno raznih cinovnika koji su odlucivali da li da se pusti Milosevica u muzej 25 maj,da li ce biti sahranjen u aleji velikana...Ima toga mnogo.Ali je istina da je Srbija iskreno u dubini duse oplakala svog predsednika Milosevica...To moze nekom da se ne svidja,ali to je istina.Posle Miloseviceve smrti i sahrane ja sam precrtao takozvane Djindjiceve naslednike zauvek,jer ljudi koji u sebi nose toliko mrznje ne zasluzuju ni postovanje ni poverenje.Posten covek takvima ni ruku ne bi pruzio(to je ruska poslovica).Ali svejedno,proslo je vremena, ja ni dan danas ne mogu da se otmem osecaju da me je tih dana(Miloseviceva smrt i sahrana)uzasno bilo sramota sto imamo takve ljude na vlasti(i Djindjica bi isto tako sramota bilo),sto se sve to desava u Srbiji ciji sam i ja gradjanin.Mozda kad pogledamo onaj krst pored lipe i uporedimo sa onom crnom plocom u aleji velikana mnogo vise duse ima u tom krstu.I ljudi koji dolaze da se poklone tom krstu iskreniji su.Licno ja nemam nikakvu zelju da stanem pored one crne ploce u aleji velikana,a sto se krsta i lipe tice jednom cu otici i stati...Samo iz razloga da zlo ne uzme vrh nad dobrim,kao covek stacu...

Postovani gospodine Vukadinovicu hocu da vam se zahvalim na ucescu u emisiji"stanje nacije" i na normalnim komentarima u vezi zivota i smrti Zorana Djindjica.Svake godine mi presedne ovaj datum jer se toliko preuvelicava i neukusno preteruje.Da li je moguce da mediji toliko mogu da nas maltretiraju sa tim?Dok ovo pisem na RTS(javni setvis)ide emisija " Djindjic-politicki testament" gde se Ceda Jovanovic izuzetno istice u granicama svojih intelektualnih sposobnosti...To je stota po redu emisija na tu temu(sto je mnogo mnogo je)...I jedva cekam da prodje danasnji dan i da se sve to zavrsi.Hvala NSPM sto ne ucestvuje u toj histeriji i ne gubi od svog renomea.

Ако је о идолопоклонству реч, Ђинђић је увелико превазишао Милошевића. Он је "светло, нада, визија" ... Још мало па очекујем да кренемо са брајањем година од пре или после смрти Ђинђића. Лепо је тражити места компромису господине Вукадиновићу, али је веома тешко изједначавати на било који начин Милошевића и Ђинђића. Личи то мало на комунистички егалитаризам везан за улогу усташа и четника у другом светском рату. Ни по чему Ђинђић и Милошевић нису једнаки, чак ни по апсоултној вредности. Милошевић је био лош лидер, а Ђинђић је био једно велико ништа увијено у форму високог образовања. Да је Ђинђић био нешто, не би пропаганда морала од њега да прави хероја, него би сам народ у њему нашао величину достојну заузимања места у народном памћењу. Али добро, људи који цене Ђинђића махом о српском народу имају скоро културфашистичке ставове, тако да му се то и не рачуна као велики минус. У ствари, може и плус од тога да испадне, јер је код нас доста распрострањена заблуда да неразумљивост често значи и велику памет говорника.
Од Милошевића нико и никада није правио култ,него му је дато безгранично поверење. Сам Милошевић и његови медији, врло су га нерадо поименце помињали. Слоба је био "човек који уме да лупи руком о сто", илити ауторитет. Није био ни светло ни визија. На крају, да поновим, поштујем вашу жељу да промовишете помирење и компромис, али некако мислим да великим поштоваоцима култа Зорана Ђинђића то неће бити довољно.