Bilo bi lepo da neko sa emotivno-sociološkog stanovišta prouči zašto mnoge žene ne vole fudbal..
Da ga baš mnogo ne vole to sam odavno znala, ali da ga i mrze, ovoliko koliko je opisano u ovom članku, to nisam mogla ni da pretpostavim...
Ne znam šta je cilj ovog članka...Budjenje savesti i čije (Maradonine? Nereligioznih ljudi?)...Ili apel da fudbal treba zanemariti(zbog elite? zbog fizičke rekreacije?)
Možda nisam dobro shvatila...Možda će muški komentatori pomoći da bolje shvatim...Ili autorka u nekom narednom "loptastom" članku...
Препоруке:
0
0
2
понедељак, 02 август 2010 13:48
Zaraki Kenpachi
Slažem se Jasna, ovaj tekst je napisao neko ko mrzi fudbal, a sad da li mrzi i sport uopšteno to je pitanje, može biti elitistički pristup sportu,ili čista mržnja prema sportu iz razloga poznatih autoru
Sad što se tiče profesionalnog sporta, to je biznis kao i svaki drugi vid zabave, oni igraju mi navijamo(uživamo...) i to je to,kao i filmska,muzička i bilo koja industrija, čak sport(naročito kolektini) zbog ''reprezantivnog'' dela ima i ulogu više od puke zabave koju pružaju druge vrste industrija(retki su filmovi i pesme koje će oduševiti celu naciju),jer nacionalna(posebno kolektivni sportovi) takmičenja ne pružaju samo ventil od pritiska običnog života,nego daju i snagu da se problemi reše i prevaziđu(primer sporta kod nas 90-tih,a kako je krenulo 2010-tih)
Препоруке:
0
0
3
понедељак, 02 август 2010 13:52
Џон Шепард
Огорчени сам противник "спорта", као облика професионализма. Рекреацију не рачунам у то.
И сам сам некада учествово у том злоделу, опорављајући и враћајући у "арену" посустале спортисте, после тешких повреда или посрнућа услед лоших резултата. Да сам само знао у коју их машину за млевење меса враћам, не бих никада! Но, опаметио сам се касније, и на време.
Сви они су данас, практично, (полу)анонимни инвалиди, (о)средња генерација лузера и медиокритета, којима је једино преостало да причају потомцима "шта би било кад би било", тј. да се нису уништили на почетку или средини каријере.
Њихови ментори и спонзори нису истрпели ни делић тих одрицања ни напора, а и даље некажњено муче и профитирају на новој деци.
Покушајте само, ви који "волите фудбал", да упишете своје рођено, талентовано дете у неки клуб и постанете нови "ђоковићи", пуни надмености и похлепе! Ако не платите одмах на мосту (спортским радницима кешом на руке), платићете касније на ћуприји (ваше дете ће бити нарушеног физичког и менталног здравља до краја живота, а све вашом заслугом)
Слажем се у потпуности са ауторком текста, и додајем да, нажалост, није у овом осврту "закачила" Министарство спорта и омладине Србије, као својеврстан "биро" за замагљивање истине о "спорту", те поткусуривање и подвођење тих особа дневној политици. Очекујем такав текст, када је овај већ овако добар.
Када је ЗАИСТА то министарство помогло? Понеки појединац је привремено осетио корист (свака част!), али армија надобудних НИКАДА! Театрални дочеци успешних спортиста у Београду су аналогни комунистичким слетовима, са измењеним ликовима напред, али са једнако гадним њушкама одозад.
Препоруке:
0
0
4
понедељак, 02 август 2010 14:01
ip man
bravo za tekst.
suština fudbala je vidljiva oduvijek, čak ni fifa, uefa i ostali se ne trude da to sakriju. oni zaista prave religiju od svog biznisa i svako malo djeluju kao politička organizacija. drago mi je da se neko odlucio analizirati bas fudbal, a duci simonovic je to majstorski objasnio.
usput, ne znam kako je u Srbiji, ali ovde u RS se svi klubovi finansiraju iz gradskih budžeta, kada se saberu te cifre na godisnjem nivou, dođe se do cifre kojom se u zemlji sa milion i kusur stanovnika može sedam puta pokrenuti proizvodnja i da svako ima posao, a ne da imamo 200.000 bez posla, da se zadužujemo ko grci i kolektivne centre 20 godina poslije rata.. posebna priča je što su aktuelni ''sportski radnici'', ljudi koji po 50 godina ne rade nista osim sto cekaju budžet, namještaju utakmice, lažiraju skupštine i trpaju pare u džepove, a sport nam nikad gori nije bio. sluzi samo tome da od tih para žive ljudi koji nisu sposobni ni za šta osim da parazitiraju, direktori, predsjednici, sudije, delegati i savezi - od glavnog, do opštiniskih. u isto vrijeme svi pricaju istu pricu, fudbal moj zivot, mladi sa ulice i sl. a ako je ista ocigledno, to je da zamlacuju tu djecu po 10-15 godina, koja uopšte ne nauče da žive, da bilo šta rade i koji se vremenom pretvaraju u svoje uzore - pijane propale lokalne zvijezde, koji nisu uspejli doci do milionskog ugovora o kome svi sanjaju i koji nisu sposobni da egzistiraju poslije 20 godina karijere. i onda se klub smiluje, da mu da trenira djecu i krug se zatvara. ja bih to ukinuo na 5.10 godina minimum. nema pomoći države i opštine, ko hoć, zna i može, neka izvoli, posao kao i svaki drugi.
Препоруке:
0
0
5
понедељак, 02 август 2010 14:06
zivko.curcic
meni se clanak pak svideo.
fudbal ne volim previse. naravno kao klinci non stop smo ga pikali, ali kada imate samo jedan kos u selu, i kada dodje malo vise decaka koji bi da igraju fudbal, bas na tom jedinom terenu za basket, kako biste mogli da ga volite. zbog svega toga, moja zena ni ne mora da ga mrzi, jer ga retko i gledam. pozdrav.
Препоруке:
0
0
6
понедељак, 02 август 2010 14:28
gerber anker
heheh kao da sam slusao svoju mamu i djevojku:-)...zajedno. pitam se samo zasto ljudima ne dopustiti da rade ono sto ih opusta, nebitno da li se radi o fudbalu, F1 ili citanje kakve beletristike, ma koliko to nekome besmisleno izgledalo rezultat je isti, opustanje i odmor koje je dobro za tijelo. ako bismo izbacili sve stvari iz zivota po opisanom principu ne bi nam mnogo ostalo: kretali bismo na more pjeske u decembru da stignemo do najblize obale do juna da ne kupimo neko prevozno sredstvo jer auto-industrija mnogo zaradjuje, ne bismo gledali slike lady gage u novinama i tabloidima jer zaradjuje a sto kaze moja baba "nije u skolu isla" a i gledanje TV-a bi postalo smijesno jer vise manje svi zaradjuju vise od samog gledaoca. gospodjice ne radi se o fudbalu, radi se o necemu sto pokrece testosteron, za nekog je to seks, za nekog drugog fudbal, a za sve ostale sex and the city.
Препоруке:
0
0
7
понедељак, 02 август 2010 14:46
Симић Манојло
Ова запажања стварно су нанебитнија и најневажнија.
Како би ауторка описала следећу сцену :да се нашла
на неком крају Свијета(било којем),и затекла једну
групу дјеце (рецимо њих 6), како на пољанчету,боси
и без дресова, са головима обиљеженим са 4 камена,
играју " утакмицу ",толико занесени игром, да нису
ни примијетили ауторкино присуство .
Да ли би јој прорадила сујета ?
Препоруке:
0
0
8
понедељак, 02 август 2010 15:00
ip man
Gerber,
sta vise pokrece testosteron, kad mesi prodje citavu odbranu i zakuca golmanu kroz noge a ti u kladionici skocis do plafona, ili kad najveci sonja iz tvoje ekipe slucajno zabije gol za pobjedu sa pola terena, negdje na rostilju, na livadi ili pred zgradom?
to je sustina.
u tesktu nije rijec o fudbalu kao sportu, nego o njegovoj ulozi u drustvu danas i posljedicama nacina na koji se koristi.
Препоруке:
0
0
9
понедељак, 02 август 2010 16:09
Фудбал
Живим у земљи где и жене обиожавају фудбал и иду на стадионе у истом броју као и мушкарци. Текст је лош, "мрзитељски", са закључком који је апсолутно погрешан и никако не стоји.
Препоруке:
0
0
10
понедељак, 02 август 2010 16:30
gerber anker ad ip man
Znas kako, ja sam uspio da zavrsim medicinski fakultet na stranom jeziku a volim fudbal a vecina bi se slozila da nisam idiot, i da... nisam nikada bio u kladionici,a ni vecina mojih kolega skoro svi visokoobrazovani ljudi. tacno je da svijetom danas vladaju lopovi,(nista novo uvijek je tako bilo) kako drzavom tako i fudbalom, ali zasto da ne uzivam u tih 90 min, ako jos uvijek mogu da uzivam. kazu ljudi "zasto da se nerviram, kad neko zaradjuje na utakmicama", pa naravno da zaradjuje, i treba, neko tako zaradjuje a neko studira 8 godina kao ja, u cemu je problem? nego sta je sa sistematskim metodama ispiranja mozga grand paradom, velikim i "malim" bratom, nekakvim farmama i spanskim serijama. vjeruj mi radije zivim sa cinjenicom da mi dijete nekad gleda fudbal na tv-u i da ga koliko toliko puta zaigra na livad, nego da sjedi u kuci i gleda farmu. niti je fudbal niti je mogucnost kladjenja stvorila debile. iako fudbal nije kao sto je bio nekad, jos uvijek je edukativniji od 90% ostalih stvari koje ispiraju mozak svako vece na TV-u, za razliku od recimo 2 utakmice mjesecno vrijedne gledanja. jedan od razloga zasto smo tu gdje jesmo je cinjenica da kada trazimo uzroke problema, pocinjemo da evaluiramo od sredine otprilike a ne od pocetka
Препоруке:
0
0
11
понедељак, 02 август 2010 16:36
брм
- опис фудбала истинит је колико и опис секса као смешних покрета...нешто "небитно" фали...
- врви од оригиналнх запажања:"спектакл за масу и чврста рука оних који владају"
"спорт радничке класе"(
"Играчи тако постају телесни објекти којима управљају професионални експерти"
"Стадион је за фудбалске навијаче свето место"
и ничим изазван закључак "Фудбал је најнебитнија икада појава која је завладала светом, на радост и корист искључиво елите!"
нисам знао да сам елита
Препоруке:
0
0
12
понедељак, 02 август 2010 18:19
МП
Фудбал је социолошки феномен.У Србији сваке неделје кад је сезона 120.000 игра такмичарски фудбал а 500.000 хилјада гледалаца (ван прве три лиге) то посматра.Постати председник Фудбалског савеза Србије теже је него постати председник Владе Србије речи су једног од кандидата који у томе нису успели.
Препоруке:
0
0
13
понедељак, 02 август 2010 19:51
Џон Шепард
nebitno da li se radi o fudbalu, F1 ili citanje kakve beletristike, ma koliko to nekome besmisleno izgledalo
Г.Гербер, Ф1 не плаћате из свог џепа, осим ако не одете на тркалиште или експлицитно не плаћате ТВ-канал који то преноси.
Домаћи фудбал ("спорт" уопште) финансирају сви који живе овде и плаћају порез. Немате могућност избора, велим.
Поздрав.
Препоруке:
0
0
14
понедељак, 02 август 2010 22:40
горштак
Од кад постоје људи постоје и игре. У природи је људи да се међусобно надмећу у снази, вештини, брзини, довитљивости. Зато су још од прадавних времена и почели да се утркују, рву, бацају камена с рамена, играју шах, мице и слично. Изум лопте омогућио је читав низ нових игара попут фудбала, кошарке, рукомета што је додатно увећало склоност ка играма и надметању. И у томе нема ничега лошег. С једне стране постоји насушна потреба за забавом и пражњењем енергије кроз игру, са друге јака жудња за доказивањем и испољавањем неке своје способности.
Али играма су се људи одувек бавили успутно, у слободне дане или по обављању дневних послова. И чини ми се да до модерног доба оне нису биле могуће као некакво посебно занимање и извор прихода, нешто чему се посвећује живот, па чак остварује вртоглава зарада о каквој они који се баве неупоредиво важнијим занимањима могу само да сањају.
Ту нешто дебело није у реду и зато је ауторка потпуно у праву у свему што је изнела у свом тексту. Од обичне игре фудбал је попримио некакав хипертрофиран облик, постао не само високопрофитна делатност, него и полуга моћи, оруђе политичких манипулација, анестетик за потлачене масе.
Има нешто бестијално и фанатично у суманутом трчању и дуелисању модерних гладијатора на терену, јер се види да то не раде из искрене посвећености игри, како добро уочава ауторка, већ због претходног жестоког дриловања и испирања мозга ( отприлике као у касарнама америчких маринаца), због љутог упињања да се не испадне из неке друге игре, која се одвија негде ван терена.
Ни трбуљати мушкарци с пивима пред екраном који се препиру око једних или других, нису призор вредан хвале, поготово што готово никоме од њих не пада на памет да се негде сами окупе и изиграју.
И фудбал, као и други популарни спортови, постали су ''више од игре'' али у негативном смислу, они служе нечему што са игром као таквом одавно нема никакве везе.
Препоруке:
0
0
15
уторак, 03 август 2010 01:09
Ђорђе Ивковић
Да се приметити да је напис Катарине Миленковић саткан од `општих места` и уз консултације у радовима г. Ивана Ергића, фудбалера-филозофа. Рекао бих да је исти (напис К.М.) екситација женског постраумацког фудбалског синдрома.
Исто бих констатовао да ме коментари г. Џона Шепарда овдашњег необично подсећају на коментаре једног старог пријатеља који фудбалске теме не пропушта да темељно исчита, уз напомену да га тематика у опште не интересује.
Са већином пратећих коментара бих се сложио. Уз то бих напоменуо да је знимање фудбалом у предадолесцентском , адолесценском и окаснелом адолесцентском добу у домену дубоке интристичке мотивације (ја лепог ли сурогата за банални српску алтернативу „унутрашња побуда“), недокучиве женској сензуалности.
Но, пошто је у питању штогод `више од игре`, ја ћу придодати дискусији један свој мал` не ауторски чланак, који се тиче нетом завршеног светског првенства, али из истортијско-политичког дискурса. Наравно у скраћеној верзији, јер не бих да правим конкуренцију овде. Циљ је да се обогати идеолошки тлоцрт написа. Наравно, и ја сам се подупро са више ауторитета, међу којима бих истакао колимне пок. Богдана Тирнанића од пре десет година.
Препоруке:
0
0
16
уторак, 03 август 2010 01:19
Ђорђе Ивковић
1.
Сократ и Платон vs. ретролиберализам
Почетком Светског првенства у фудбалу у Јужноафричкој Републици преовладавала је нада.
Ишло се дотле да је развијена теорија да је Светско првенство антипод лиге шампиона. Такозвана Лига шампиона је такмичење мултинационалних компанија, а Светско првенство – националних репрезентација. Лига Шампиона може да се изрази само бројкама, Светско првенство једино речима. Жеља за победом клубова у Лиги мери се премијама за играче. На Светском првенству национални понос је изнад свега. Лига шампиона је резултат глобализације и једна од битних њених тековина. О глобализацији је све рекао Орвел.
Лига шампиона је еквивалент борби гладијатора а стадиони су претворени у арене. Фудбалери у некаквој змишљеној шоу-биз номрнклатури збиља заузимају ранг некадашњих гладијатора : њихово је да искрваре а победника ће одлучити неко сакривен у ВИП-ложи на врху централног дела трибина. Разлика у односу на Антику је у понашању масе која се постепено обучава да седи и не урла неконтролисано, већ да пристојно троши понуђени спектакл.
Светско првенство је завршено и шокирани аналитичари су констатовали:
Орвел нас је престигао, будућност је већ стигла! Анализама од ономад заоденуто је најцрње рухо.
Сада ће нас аналитичари подсетити да фудбал има социјалдемократске корене а да се ФИФА тек претвара да је још увек тако: наводно,сви могу учествовати, сви имају исте шансе и свако може победити.
Неолиберализам, који се побринуо за индустријализацију фудбала и који је социјалдемократску романтику фудбала претворио у античке рушевине, то разоткрива као лаж. Нико више не верује да сви имају исте шансе.
Још једном су богати насамарили сиромашне. Себи присвојили профит, локални политичари узели ушур, сиротињи остали дугови.
Да ли је баш сасвим тако или у социо-политичким виђењима феномена фудбал има вишка емоција и вишка пројекција?
Препоруке:
0
0
17
уторак, 03 август 2010 01:28
Ђорђе Ивковић
2.
Па, да се вратимо уназад, на сами почетак, у древну Олимпију.
Стари хроничари су мудро бележили оно што су видели око себе, те сада знамо да је подмићивања је било још у време античких олимписких игара. Филип, отац Александра Македонског, плаћао је организаторима олимпијских игара у Олимпији да Македонцима ( које су Грци сматрали варварима) дозволе да учествују. Филип је претио, притискао и најчешће подмићивао, да би дошао до циља.
Игре су изгубиле изворне принципе из времена Сократа, корупција је достигла врхунац у време Филипа и потом Александра Македонског.
Пример је кувар Коривос, који је 776 године пре нове ере за победу у ходању добио јабуку. Међутим, већ 600. година, градови су својим олимпијским шампионима даровали злато, сребро и имања.
Још 332. године, Атињани су доживели шок када су утврдили да је њихов петобојац Калипос, иначе олимпијски шампион, подмићивао противнике. Шест година касније, боксер Евполиос из Тесалије, и три његова земљака, ухваћени су у намештању борби...
У Олимпији борци су се борили не за титуле, него за новац и позиције у друштву. Подмићивали су и судије, који су такође учествовали у такмичењима и често давали титуле људима који у опште нису учествовали!? У Олимпији није било олимпијског духа. То је мит. Остало су чињенице: Спорт у то време је био суров, често опасан по живот. У најсуровијим дисциплинама, боксу, рвању и касније тркама двоколица, у случају смрти ривала, победник је био ослобођен кривице за убиство. Олимпијски победници о којима су песници певали оде као о боговима, често су били глупи, подмитљиви и уображени. Филозоф Платон, оптуживао их је за недостатак образовања и незаинтересованост за свакодневне проблеме обичних људи. Његов ментор Сократ противио се правилу по коме град или земља мора свог олимпијског шампиона доживотно да издржава и да га храни.
Препоруке:
0
0
18
уторак, 03 август 2010 01:36
Ђорђе Ивковић
3.
Као што видимо, Сократ и Платон су били велики борци против тада надирућег ретролиберализма и свих његових појавних облика.
Како се развијало наше чедо фудбал у своје младалачко, невино доба?
Први велики скандал избио је на видело 1905 године. Прави шок је био у томе што је у лажирању одлучујућег меча против Астон Виле учествовао капитен Били Мередит, који је у то доба, у својој 31. години, био такав идол да га упоређују са звездама какве су касније били Метјус, Бест, Марадона... По истеку казне корпулентни Велшанин је дао изјаву из које се јасно могло закључити да купопродаја бодовима на Острву „цвета“. За овакве случајеве Мередит је рекао: - Клубови нису кажњени због кршења прописа. Они су кажњени зато што су откривени. Ово би практично значило да се са мешетарењем почело са првим ударцем по кожној лопти.
Без обзира на прописе први велики трансфер остварен је 1905. године када је Милдсброу срушио „границу снова“ плативши Сандерледу за Алфа Ромона 1.000 фунти, што је било три пута више од дотадашњег рекорда.
Лако се да извући закључак по временској вертикали да ничег новог под капом небеском нема последњих цирка 8000 година, од времена када је прва шкољка добила својство платежног средства. Принцип је исти, остало су нијансе. Тај принцип је једноставан и опште познат: Ко има новац има и све остало. Што више новца, више свега осталог. Спортском неолиберализму и глобализму је темеље ударио Филип Македонски својим раним радовима. Поента је у томе да су спортске асоцијације , приграбивши право контроле и расподеле прихода, своју функцију прошириле далеко с ону страну спортске границе, поставши тако политичке организације и део естабилишмента господара света. Између УЕФА и НАТО нема никакве разлике. Осим ако не мислите да је НАТО поштенији. Стицајем околности стекли смо о томе завидно искуство;...
Препоруке:
0
0
19
уторак, 03 август 2010 01:51
Ђорђе Ивковић
4.
...оно што је, протеклих година, ево и деценија, УЕФА урадила нашим фудбалским клубовима и репрезентацији је потпуно у функцији НАТО стратегије, уз дозу садизма која је пилотима што су полетали из Авијана непојамна.
Зато је романтична нада непоправљивог хомо-луденса, тј детета у нама, да ће игра бити спашена у Африци, грубо згажена од хомо-гладијатора.
Кад је, одлуком ФИФА, судија који је разбијену банду звану репрезентација Француске, руком угурао у завршно такмичење, делегиран да `дели правду` на такмичењу које јесте фудбалска Олимпија, ваљало је рециклирати сваку илузију.
Стил данашњег суђења дефинисан је негде између 776-600 године п.н.е. Појавне облике одредиле су потребе и околности.
Тренутак коначне истине, тај трен који све сажима је онај када набријани холандски булдог, зашиљеним крампонима као каквим старовековним трозубцем, стартује да ин виво ишчупа срце непријатељу и баци плен као понуду гомили напирлитаних крунисаних глава у свечаној ложи.
Да смо ми „играли“ као Холандези, били би опртужени за геноцид, у тежој варијанти, или би утакмицу завршили са шест играча на терену, у блажој варијанти. За следеће године и следеће генерације остала би нам тема за самооптуживање и непобитни доказ нашег `балканског` канибалног фашизма.
Холандски фудбалски касапи , чија је тактика у нападу била боди-пљуј-штипај-и уједај, а у одбрани удри-туци-ломи, су међутим у домовини дочекани као највећи национални хероји, френетично поздрављени од пола милиона навијача егзалтираних од/до патриотског патоса.
Можемо констатовати да је такав дочек оличење хипокризије „Западне цивилизације“ . Они, „западњаци“, ` умиру од финоће` док им финоћа не засмета у остварењу интереса. После без икакве гриже савести газе преко лешева.
Они се, заправо, понашају природно. У осталом, није њихова кривица што су Сократ и Платон, несумљиво неупоредиво мудрији од свих нас тренутно бивствујућих, лако изгубили битку против ретролиберализма.
Препоруке:
0
0
20
уторак, 03 август 2010 10:28
Џон Шепард
Одлично, г.Ивковићу!
Драго ми је да Вас подсећам на некога вама познатог. Ко год да је тај, очигледно је да слично размишљамо.
У фудбал (тимове, трансфере) се не разумем, што ме не спречава да коментаришем социолошки аспект тог "спорта". Рекох на почетку да прецизно раздвајам РЕКРЕАЦИЈУ од професионализма, г.Ивковићу.
Овде неки коментатори одоше још и даље, те сведоше несвесно сами ту "игру" у оно што је коментаторка и изрекла. То су они који скачу до неба у кладионици. Не могу да им замерим, коцка је најгори порок.
Ето, не сетих се одмах и тог аспекта "спорта" - коцке! Да није кладионица (као у Грчкој), фудбалом у Србији би се углавном бавила криминалистичка полиција.
Пикање фудбала на ливади од стране мусавих клинаца је светлосну годину од "спорта". О томе је ауторка и писала, на неки начин. То је лоша асоцијација у одбрани овог планетарног ултрабизиса.
Озбиљни, матори коментатори јој се (ауторки) испријављиваше овде као на некаквој благајни или шалтеру. Изазвани смо, ко нам је крив што једно суптилно женско очас испровоцира гомилу фудбалских махера.
Препоруке:
0
0
21
уторак, 03 август 2010 23:06
Ђорђе Ивковић
Има ту разне ствари.
Ко прати фудбал јасно му је да су на СП у Јужноафричкој Републици игру појели губари.
Ако говоримо о "неолибералистичкој хидри" која гута свет, онда би се иста `матрица` могла применити на било коју другу област живота; фармацеутску индустрију или корпус атомске енергије, на пример. Само, ја се у тим доменима не бих лако `хватао пера`, мада сам чуо да постоје лекови и атомске централе...
Озбиљни, матори коментатори јој се (ауторки) испријављиваше овде као на некаквој благајни или шалтеру. Изазвани смо, ко нам је крив што једно суптилно женско очас испровоцира гомилу фудбалских махера.
...И тако је Адам из Лиге шампиона испао у Подсавез...
И, никако да се разјаснимо: вероватно наш први и сигурно најжешћи противник садашњег професионализма у спорту је Дуци Симоновић. Његове критике се тешко могу оспорити. Међутим, када се постави питање шта је алтернатива, онда, пратећи Дуцијеву филозофију, долазимо до пол-потовских слетова и синдикалних уранака.
Исти је случај са рекреацијом: рекреативна игра ће једним својим делом мутирати у рекреативно такмичење, такмичења ће наметнути тренинг и селекцију, те публику и ривалитет, и даље све опет знамо куда би ишло.
Тотална рекреација је класична утопија.
Решење је у раздвајању професионалног спорта од базичног спорта, а једног и другог од физичког васпитања. Да знате какво је физичко-здравствено стање наше деце и омладине, разумели би о чему пишем. Но то је, молићемо, већ ван теме и досадно је. Зато ћемо се фудбалом бавити у најбољем маниру "папарацо потере". То се више чита.
Препоруке:
0
0
22
четвртак, 05 август 2010 15:04
nenovinar
To što ćete u tekst umetnuti mnogo citata značajnih autora i mislilaca ne znači da ćete biti više u pravu.
U vašem slučaju desilo se upravo suprotno, pošto iza Fukoa krijete nedostatak znanja o temi.
U jednom delu kažete, trijumfalno, da je prenos meča od strane medija konstruisan za nas a ne prenet, kako mi pogrešno mislimo.
Pitaću vas samo jedno: A koja to tema koja se prenosi medijima ili bilo kako ne predstavlja lični konstrukt autora? Evo, posmatrajmo taj problem u domenu konstruktivizma, istog onog koji vam je pomogao u nekim prethodnim zaključcima?
Jedini zaključak iz analize vašeg diskursa, je prećutna teza da da iza aranžiranja prenosa stoje neke mračne sile i tajna društva?
Način na koji pišete o stadionima govori da verovatno ni na jedan nista nikada kročili, već ste sve to gledali preko televizije?
One konstruisane?
Stoga, moj zaključak je da je ovde po sredi propagandni tekst, a ne prava sociološka analiza.
I još jedno pitanje za autora: A šta ćemo sa košarkom, odbojkom, rukometom?
Je li su oni okej, ili i to da ne gledamo?
Препоруке:
0
0
23
уторак, 10 август 2010 09:48
Тозовац
Не зна се шта је горе када неко пише о нечему што не воли или о нечему што не разуме. Али када пише о нечему што нити воли нити разуме онда то испадне најгоре и добијемо овакав лаички текст на иначе цењеном порталу. У том неправедном глобалном корпоративном феномену је могуће да судија оштети Немачку против Србије искључивши јој престрого играча или Француску против Србије досудивши нам непостојећи пенал при том искључивши њиховог голмана. За разлику од стварног живота у фудбалу ће вам се кад тад примљени гол вратити датим у последњем минуту надокнаде, али ћете исто тако гол који сте дали из непостојећег пенала платити на исти начин, само мало касније. Десетине, ако не и стотине милиони људи се рекреира играјући мали фудбал, а опет огроман проценат љих је "инфициран" врхунским фудбалом. Уз то, сам сам био на три светска првенства, обишао целу Европу управо захваљујући фудбалу: видео Лувр, Орсеј, Ван Гогов музеј, Рајкс музеј, Рубенсову кућу... а све у ишчекивању неке "јефтине представе у гладијаторској арени". Фудбал је страст, и зато га треба доживети.
.jpg)
Da ga baš mnogo ne vole to sam odavno znala, ali da ga i mrze, ovoliko koliko je opisano u ovom članku, to nisam mogla ni da pretpostavim...
Ne znam šta je cilj ovog članka...Budjenje savesti i čije (Maradonine? Nereligioznih ljudi?)...Ili apel da fudbal treba zanemariti(zbog elite? zbog fizičke rekreacije?)
Možda nisam dobro shvatila...Možda će muški komentatori pomoći da bolje shvatim...Ili autorka u nekom narednom "loptastom" članku...
Sad što se tiče profesionalnog sporta, to je biznis kao i svaki drugi vid zabave, oni igraju mi navijamo(uživamo...) i to je to,kao i filmska,muzička i bilo koja industrija, čak sport(naročito kolektini) zbog ''reprezantivnog'' dela ima i ulogu više od puke zabave koju pružaju druge vrste industrija(retki su filmovi i pesme koje će oduševiti celu naciju),jer nacionalna(posebno kolektivni sportovi) takmičenja ne pružaju samo ventil od pritiska običnog života,nego daju i snagu da se problemi reše i prevaziđu(primer sporta kod nas 90-tih,a kako je krenulo 2010-tih)
И сам сам некада учествово у том злоделу, опорављајући и враћајући у "арену" посустале спортисте, после тешких повреда или посрнућа услед лоших резултата. Да сам само знао у коју их машину за млевење меса враћам, не бих никада! Но, опаметио сам се касније, и на време.
Сви они су данас, практично, (полу)анонимни инвалиди, (о)средња генерација лузера и медиокритета, којима је једино преостало да причају потомцима "шта би било кад би било", тј. да се нису уништили на почетку или средини каријере.
Њихови ментори и спонзори нису истрпели ни делић тих одрицања ни напора, а и даље некажњено муче и профитирају на новој деци.
Покушајте само, ви који "волите фудбал", да упишете своје рођено, талентовано дете у неки клуб и постанете нови "ђоковићи", пуни надмености и похлепе! Ако не платите одмах на мосту (спортским радницима кешом на руке), платићете касније на ћуприји (ваше дете ће бити нарушеног физичког и менталног здравља до краја живота, а све вашом заслугом)
Слажем се у потпуности са ауторком текста, и додајем да, нажалост, није у овом осврту "закачила" Министарство спорта и омладине Србије, као својеврстан "биро" за замагљивање истине о "спорту", те поткусуривање и подвођење тих особа дневној политици. Очекујем такав текст, када је овај већ овако добар.
Када је ЗАИСТА то министарство помогло? Понеки појединац је привремено осетио корист (свака част!), али армија надобудних НИКАДА! Театрални дочеци успешних спортиста у Београду су аналогни комунистичким слетовима, са измењеним ликовима напред, али са једнако гадним њушкама одозад.
suština fudbala je vidljiva oduvijek, čak ni fifa, uefa i ostali se ne trude da to sakriju. oni zaista prave religiju od svog biznisa i svako malo djeluju kao politička organizacija. drago mi je da se neko odlucio analizirati bas fudbal, a duci simonovic je to majstorski objasnio.
usput, ne znam kako je u Srbiji, ali ovde u RS se svi klubovi finansiraju iz gradskih budžeta, kada se saberu te cifre na godisnjem nivou, dođe se do cifre kojom se u zemlji sa milion i kusur stanovnika može sedam puta pokrenuti proizvodnja i da svako ima posao, a ne da imamo 200.000 bez posla, da se zadužujemo ko grci i kolektivne centre 20 godina poslije rata.. posebna priča je što su aktuelni ''sportski radnici'', ljudi koji po 50 godina ne rade nista osim sto cekaju budžet, namještaju utakmice, lažiraju skupštine i trpaju pare u džepove, a sport nam nikad gori nije bio. sluzi samo tome da od tih para žive ljudi koji nisu sposobni ni za šta osim da parazitiraju, direktori, predsjednici, sudije, delegati i savezi - od glavnog, do opštiniskih. u isto vrijeme svi pricaju istu pricu, fudbal moj zivot, mladi sa ulice i sl. a ako je ista ocigledno, to je da zamlacuju tu djecu po 10-15 godina, koja uopšte ne nauče da žive, da bilo šta rade i koji se vremenom pretvaraju u svoje uzore - pijane propale lokalne zvijezde, koji nisu uspejli doci do milionskog ugovora o kome svi sanjaju i koji nisu sposobni da egzistiraju poslije 20 godina karijere. i onda se klub smiluje, da mu da trenira djecu i krug se zatvara. ja bih to ukinuo na 5.10 godina minimum. nema pomoći države i opštine, ko hoć, zna i može, neka izvoli, posao kao i svaki drugi.
fudbal ne volim previse. naravno kao klinci non stop smo ga pikali, ali kada imate samo jedan kos u selu, i kada dodje malo vise decaka koji bi da igraju fudbal, bas na tom jedinom terenu za basket, kako biste mogli da ga volite. zbog svega toga, moja zena ni ne mora da ga mrzi, jer ga retko i gledam. pozdrav.
Како би ауторка описала следећу сцену :да се нашла
на неком крају Свијета(било којем),и затекла једну
групу дјеце (рецимо њих 6), како на пољанчету,боси
и без дресова, са головима обиљеженим са 4 камена,
играју " утакмицу ",толико занесени игром, да нису
ни примијетили ауторкино присуство .
Да ли би јој прорадила сујета ?
sta vise pokrece testosteron, kad mesi prodje citavu odbranu i zakuca golmanu kroz noge a ti u kladionici skocis do plafona, ili kad najveci sonja iz tvoje ekipe slucajno zabije gol za pobjedu sa pola terena, negdje na rostilju, na livadi ili pred zgradom?
to je sustina.
u tesktu nije rijec o fudbalu kao sportu, nego o njegovoj ulozi u drustvu danas i posljedicama nacina na koji se koristi.
- врви од оригиналнх запажања:"спектакл за масу и чврста рука оних који владају"
"спорт радничке класе"(
"Играчи тако постају телесни објекти којима управљају професионални експерти"
"Стадион је за фудбалске навијаче свето место"
и ничим изазван закључак "Фудбал је најнебитнија икада појава која је завладала светом, на радост и корист искључиво елите!"
нисам знао да сам елита
Г.Гербер, Ф1 не плаћате из свог џепа, осим ако не одете на тркалиште или експлицитно не плаћате ТВ-канал који то преноси.
Домаћи фудбал ("спорт" уопште) финансирају сви који живе овде и плаћају порез. Немате могућност избора, велим.
Поздрав.
Али играма су се људи одувек бавили успутно, у слободне дане или по обављању дневних послова. И чини ми се да до модерног доба оне нису биле могуће као некакво посебно занимање и извор прихода, нешто чему се посвећује живот, па чак остварује вртоглава зарада о каквој они који се баве неупоредиво важнијим занимањима могу само да сањају.
Ту нешто дебело није у реду и зато је ауторка потпуно у праву у свему што је изнела у свом тексту. Од обичне игре фудбал је попримио некакав хипертрофиран облик, постао не само високопрофитна делатност, него и полуга моћи, оруђе политичких манипулација, анестетик за потлачене масе.
Има нешто бестијално и фанатично у суманутом трчању и дуелисању модерних гладијатора на терену, јер се види да то не раде из искрене посвећености игри, како добро уочава ауторка, већ због претходног жестоког дриловања и испирања мозга ( отприлике као у касарнама америчких маринаца), због љутог упињања да се не испадне из неке друге игре, која се одвија негде ван терена.
Ни трбуљати мушкарци с пивима пред екраном који се препиру око једних или других, нису призор вредан хвале, поготово што готово никоме од њих не пада на памет да се негде сами окупе и изиграју.
И фудбал, као и други популарни спортови, постали су ''више од игре'' али у негативном смислу, они служе нечему што са игром као таквом одавно нема никакве везе.
Исто бих констатовао да ме коментари г. Џона Шепарда овдашњег необично подсећају на коментаре једног старог пријатеља који фудбалске теме не пропушта да темељно исчита, уз напомену да га тематика у опште не интересује.
Са већином пратећих коментара бих се сложио. Уз то бих напоменуо да је знимање фудбалом у предадолесцентском , адолесценском и окаснелом адолесцентском добу у домену дубоке интристичке мотивације (ја лепог ли сурогата за банални српску алтернативу „унутрашња побуда“), недокучиве женској сензуалности.
Но, пошто је у питању штогод `више од игре`, ја ћу придодати дискусији један свој мал` не ауторски чланак, који се тиче нетом завршеног светског првенства, али из истортијско-политичког дискурса. Наравно у скраћеној верзији, јер не бих да правим конкуренцију овде. Циљ је да се обогати идеолошки тлоцрт написа. Наравно, и ја сам се подупро са више ауторитета, међу којима бих истакао колимне пок. Богдана Тирнанића од пре десет година.
Сократ и Платон vs. ретролиберализам
Почетком Светског првенства у фудбалу у Јужноафричкој Републици преовладавала је нада.
Ишло се дотле да је развијена теорија да је Светско првенство антипод лиге шампиона. Такозвана Лига шампиона је такмичење мултинационалних компанија, а Светско првенство – националних репрезентација. Лига Шампиона може да се изрази само бројкама, Светско првенство једино речима. Жеља за победом клубова у Лиги мери се премијама за играче. На Светском првенству национални понос је изнад свега. Лига шампиона је резултат глобализације и једна од битних њених тековина. О глобализацији је све рекао Орвел.
Лига шампиона је еквивалент борби гладијатора а стадиони су претворени у арене. Фудбалери у некаквој змишљеној шоу-биз номрнклатури збиља заузимају ранг некадашњих гладијатора : њихово је да искрваре а победника ће одлучити неко сакривен у ВИП-ложи на врху централног дела трибина. Разлика у односу на Антику је у понашању масе која се постепено обучава да седи и не урла неконтролисано, већ да пристојно троши понуђени спектакл.
Светско првенство је завршено и шокирани аналитичари су констатовали:
Орвел нас је престигао, будућност је већ стигла! Анализама од ономад заоденуто је најцрње рухо.
Сада ће нас аналитичари подсетити да фудбал има социјалдемократске корене а да се ФИФА тек претвара да је још увек тако: наводно,сви могу учествовати, сви имају исте шансе и свако може победити.
Неолиберализам, који се побринуо за индустријализацију фудбала и који је социјалдемократску романтику фудбала претворио у античке рушевине, то разоткрива као лаж. Нико више не верује да сви имају исте шансе.
Још једном су богати насамарили сиромашне. Себи присвојили профит, локални политичари узели ушур, сиротињи остали дугови.
Да ли је баш сасвим тако или у социо-политичким виђењима феномена фудбал има вишка емоција и вишка пројекција?
Па, да се вратимо уназад, на сами почетак, у древну Олимпију.
Стари хроничари су мудро бележили оно што су видели око себе, те сада знамо да је подмићивања је било још у време античких олимписких игара. Филип, отац Александра Македонског, плаћао је организаторима олимпијских игара у Олимпији да Македонцима ( које су Грци сматрали варварима) дозволе да учествују. Филип је претио, притискао и најчешће подмићивао, да би дошао до циља.
Игре су изгубиле изворне принципе из времена Сократа, корупција је достигла врхунац у време Филипа и потом Александра Македонског.
Пример је кувар Коривос, који је 776 године пре нове ере за победу у ходању добио јабуку. Међутим, већ 600. година, градови су својим олимпијским шампионима даровали злато, сребро и имања.
Још 332. године, Атињани су доживели шок када су утврдили да је њихов петобојац Калипос, иначе олимпијски шампион, подмићивао противнике. Шест година касније, боксер Евполиос из Тесалије, и три његова земљака, ухваћени су у намештању борби...
У Олимпији борци су се борили не за титуле, него за новац и позиције у друштву. Подмићивали су и судије, који су такође учествовали у такмичењима и често давали титуле људима који у опште нису учествовали!? У Олимпији није било олимпијског духа. То је мит. Остало су чињенице: Спорт у то време је био суров, често опасан по живот.
У најсуровијим дисциплинама, боксу, рвању и касније тркама двоколица, у случају смрти ривала, победник је био ослобођен кривице за убиство. Олимпијски победници о којима су песници певали оде као о боговима, често су били глупи, подмитљиви и уображени.
Филозоф Платон, оптуживао их је за недостатак образовања и незаинтересованост за свакодневне проблеме обичних људи. Његов ментор Сократ противио се правилу по коме град или земља мора свог олимпијског шампиона доживотно да издржава и да га храни.
Као што видимо, Сократ и Платон су били велики борци против тада надирућег ретролиберализма и свих његових појавних облика.
Како се развијало наше чедо фудбал у своје младалачко, невино доба?
Први велики скандал избио је на видело 1905 године. Прави шок је био у томе што је у лажирању одлучујућег меча против Астон Виле учествовао капитен Били Мередит, који је у то доба, у својој 31. години, био такав идол да га упоређују са звездама какве су касније били Метјус, Бест, Марадона... По истеку казне корпулентни Велшанин је дао изјаву из које се јасно могло закључити да купопродаја бодовима на Острву „цвета“. За овакве случајеве Мередит је рекао: - Клубови нису кажњени због кршења прописа. Они су кажњени зато што су откривени.
Ово би практично значило да се са мешетарењем почело са првим ударцем по кожној лопти.
Без обзира на прописе први велики трансфер остварен је 1905. године када је Милдсброу срушио „границу снова“ плативши Сандерледу за Алфа Ромона 1.000 фунти, што је било три пута више од дотадашњег рекорда.
Лако се да извући закључак по временској вертикали да ничег новог под капом небеском нема последњих цирка 8000 година, од времена када је прва шкољка добила својство платежног средства. Принцип је исти, остало су нијансе. Тај принцип је једноставан и опште познат: Ко има новац има и све остало. Што више новца, више свега осталог. Спортском неолиберализму и глобализму је темеље ударио Филип Македонски својим раним радовима. Поента је у томе да су спортске асоцијације , приграбивши право контроле и расподеле прихода, своју функцију прошириле далеко с ону страну спортске границе, поставши тако политичке организације и део естабилишмента господара света. Између УЕФА и НАТО нема никакве разлике. Осим ако не мислите да је НАТО поштенији. Стицајем околности стекли смо о томе завидно искуство;...
...оно што је, протеклих година, ево и деценија, УЕФА урадила нашим фудбалским клубовима и репрезентацији је потпуно у функцији НАТО стратегије, уз дозу садизма која је пилотима што су полетали из Авијана непојамна.
Зато је романтична нада непоправљивог хомо-луденса, тј детета у нама, да ће игра бити спашена у Африци, грубо згажена од хомо-гладијатора.
Кад је, одлуком ФИФА, судија који је разбијену банду звану репрезентација Француске, руком угурао у завршно такмичење, делегиран да `дели правду` на такмичењу које јесте фудбалска Олимпија, ваљало је рециклирати сваку илузију.
Стил данашњег суђења дефинисан је негде између 776-600 године п.н.е. Појавне облике одредиле су потребе и околности.
Тренутак коначне истине, тај трен који све сажима је онај када набријани холандски булдог, зашиљеним крампонима као каквим старовековним трозубцем, стартује да ин виво ишчупа срце непријатељу и баци плен као понуду гомили напирлитаних крунисаних глава у свечаној ложи.
Да смо ми „играли“ као Холандези, били би опртужени за геноцид, у тежој варијанти, или би утакмицу завршили са шест играча на терену, у блажој варијанти. За следеће године и следеће генерације остала би нам тема за самооптуживање и непобитни доказ нашег `балканског` канибалног фашизма.
Холандски фудбалски касапи , чија је тактика у нападу била боди-пљуј-штипај-и уједај, а у одбрани удри-туци-ломи, су међутим у домовини дочекани као највећи национални хероји, френетично поздрављени од пола милиона навијача егзалтираних од/до патриотског патоса.
Можемо констатовати да је такав дочек оличење хипокризије „Западне цивилизације“ . Они, „западњаци“, ` умиру од финоће` док им финоћа не засмета у остварењу интереса. После без икакве гриже савести газе преко лешева.
Они се, заправо, понашају природно. У осталом, није њихова кривица што су Сократ и Платон, несумљиво неупоредиво мудрији од свих нас тренутно бивствујућих, лако изгубили битку против ретролиберализма.
Драго ми је да Вас подсећам на некога вама познатог. Ко год да је тај, очигледно је да слично размишљамо.
У фудбал (тимове, трансфере) се не разумем, што ме не спречава да коментаришем социолошки аспект тог "спорта". Рекох на почетку да прецизно раздвајам РЕКРЕАЦИЈУ од професионализма, г.Ивковићу.
Овде неки коментатори одоше још и даље, те сведоше несвесно сами ту "игру" у оно што је коментаторка и изрекла. То су они који скачу до неба у кладионици. Не могу да им замерим, коцка је најгори порок.
Ето, не сетих се одмах и тог аспекта "спорта" - коцке! Да није кладионица (као у Грчкој), фудбалом у Србији би се углавном бавила криминалистичка полиција.
Пикање фудбала на ливади од стране мусавих клинаца је светлосну годину од "спорта". О томе је ауторка и писала, на неки начин. То је лоша асоцијација у одбрани овог планетарног ултрабизиса.
Озбиљни, матори коментатори јој се (ауторки) испријављиваше овде као на некаквој благајни или шалтеру. Изазвани смо, ко нам је крив што једно суптилно женско очас испровоцира гомилу фудбалских махера.
Ко прати фудбал јасно му је да су на СП у Јужноафричкој Републици игру појели губари.
Ако говоримо о "неолибералистичкој хидри" која гута свет, онда би се иста `матрица` могла применити на било коју другу област живота; фармацеутску индустрију или корпус атомске енергије, на пример. Само, ја се у тим доменима не бих лако `хватао пера`, мада сам чуо да постоје лекови и атомске централе...
...И тако је Адам из Лиге шампиона испао у Подсавез...
И, никако да се разјаснимо: вероватно наш први и сигурно најжешћи противник садашњег професионализма у спорту је Дуци Симоновић. Његове критике се тешко могу оспорити. Међутим, када се постави питање шта је алтернатива, онда, пратећи Дуцијеву филозофију, долазимо до пол-потовских слетова и синдикалних уранака.
Исти је случај са рекреацијом: рекреативна игра ће једним својим делом мутирати у рекреативно такмичење, такмичења ће наметнути тренинг и селекцију, те публику и ривалитет, и даље све опет знамо куда би ишло.
Тотална рекреација је класична утопија.
Решење је у раздвајању професионалног спорта од базичног спорта, а једног и другог од физичког васпитања. Да знате какво је физичко-здравствено стање наше деце и омладине, разумели би о чему пишем. Но то је, молићемо, већ ван теме и досадно је. Зато ћемо се фудбалом бавити у најбољем маниру "папарацо потере". То се више чита.
U vašem slučaju desilo se upravo suprotno, pošto iza Fukoa krijete nedostatak znanja o temi.
U jednom delu kažete, trijumfalno, da je prenos meča od strane medija konstruisan za nas a ne prenet, kako mi pogrešno mislimo.
Pitaću vas samo jedno: A koja to tema koja se prenosi medijima ili bilo kako ne predstavlja lični konstrukt autora? Evo, posmatrajmo taj problem u domenu konstruktivizma, istog onog koji vam je pomogao u nekim prethodnim zaključcima?
Jedini zaključak iz analize vašeg diskursa, je prećutna teza da da iza aranžiranja prenosa stoje neke mračne sile i tajna društva?
Način na koji pišete o stadionima govori da verovatno ni na jedan nista nikada kročili, već ste sve to gledali preko televizije?
One konstruisane?
Stoga, moj zaključak je da je ovde po sredi propagandni tekst, a ne prava sociološka analiza.
I još jedno pitanje za autora: A šta ćemo sa košarkom, odbojkom, rukometom?
Je li su oni okej, ili i to da ne gledamo?