Берлускони има стабилну већину, за разлику од Тадића, али му је Фини исто што би Тадићу могао бити Николић. Парадокс, рећи ћете, али, италијанска политика је таква, комплексна и флуктуирајућа, где се нико не прави изненађеним. Италија је од римско-етрурских краљева па на даље одувек била земља реалне политике. Можда ће "чистунци" у нас бити згрожени над реализмом земље једног Макјавелија, али се њени грађани уопште не потресају. Rаes pubblica, тј. јавна ствар, јавна чињеница, је основа речи политика. Грађани Републике су увек водили рачуна о приватним особинама својих владара, и тиме могли да предвиде последице њиховог владања, или да изнађу себи пречицу за преживљавање. Већина Италијана вреднује Берлусконија (три мандата), зато и влада, јер је мушко у архетипском смислу, јер се сам створио, јер не краде новац из јавних фондова - напротив, дели опросте и фискалне амнестије, јер познаје свој народ. Италијани имају пословицу: "за плаћање и умирање увек има времена". Берлускони познаје дух свог народа, амнестирао је све нелегалне изградње уз минималну доплату, опростио је све фискалне неправилности уз минималну доплату, направио је град Аквилу после катастрофалног земљотреса и то невеоватно брзо и ефикасно, очистио Напуљ од мафијашке градске чистоће, а истовремено изврдао и остао да буде друг (Путин и Обама)и лево и десно, и да се не замери ни Израелцима ни Палестинцима. Природно је и нормално да у Италији има јаку левичарску опозицију, која се спрда његовим вицевима, који су често приземни тј. "народски". Левица је, међутим, веома дуго владала Италијом, у скоро време од прогона Краксија 1992. до нове Силвијеве владе, и њихови резултати и скандали су познати. Истовремено је та иста италијанска левица постала толико богата и "буржоаска", као у Француској, да је изгубила додир са сопственим гласачима. Велике речи не подижу тргове! Берлускони дотиче срце и душу својим народским говором, и својим једноставним решењима. Остали могу да га мрзе, или да од њега уче!