Страни улагачи које ми треба да привучемо долазе углавном из развијених западноевропских земаља које имају „растуће и велико тржиште, друштвену стабилност, поуздану инфраструктуру, конкурентне локалне добављаче и образовану, креативну и продуктивну радну снагу.“ Па зашто онда ти страни улагачи беже из тих својих земаља где имају све те услове да би дошли у Србију, Румунију, Хрватску....или у неке неразвијене азијске и афричке земље? При том у својим земљама затварају погоне и гасе радна места тако да читави крајеви у Западној Европи делују застрашујуће са аветињски празним халама док су милиони (тачно 23 милиона) образованих и квалификованих радника практично на улици у потрази за послом кога је све мање јер домаћи инвеститори постају инострани улагачи у неким источноевропским или азијским земљама. Одговор на то питање и тумачење те појаве је својевремено дао један филозоф кога није упутно цитирати, али се и на сајту НСПМ тренутно налази врло просветљујући текст Божидара Маслаћа управо на ту тему.

А што се тиче Швајцарске, њена основна предност је што је порески рај, односно највећа перионица прљавог новца усред Европе.

Ono što je po meni najvažnije u ovom tekstu jeste još jedno kompetentno ukazivanje na pogubnost postpetooktobarske ekonomske politike koju je uglavnom vodio g-17 (Labus-Dinkić), a svi ostali, uključujući DS i DSS, samo sprovodili. Sada se očigledno ta politika pokazala u svoj pogubnosti, ali zbog toga niko neće odgovarati, pa se čak i želi nastaviti sa tom poltikom.

Па, сад, и јесте и није. Јесте то да ова влада ништа не ради да би стварно привукла инвестиције. Напротив, странцима се поклања и продаје будзашто, а домаћима се цеди и последња кап за субвенције за странце, који ће се покупити и отићи преко ноћи, чим субвенције пресуше. Али, није то да је образовање аутоматско решење, у смислу у коме липова садница није решење некоме ко се пече на сунцу. Тај који се пече на сунцу хоће хлад сада. Липова садница ће бити хлад, за 20 година, ако се пажљиво негује, залива, и наравно, не посече и не изломи. Образовање је луксуз, а средстава за луксуз имају они који колико толико већ добро послују. Образовање долази када се друге ствари среде, порески и монетарни режим, криминал, па да људи добију некакву жељу да раде. Тек тада ће им пасти на памет да се циљ може лакше остварити с вишим образовањем. Нпр. Малезија има врхунске стручњаке за рачунарску микроелектронику, али се у Малезији прво годинама радило на склапању кутија од иверице за јапанске телевизоре, па на склапању телевизора, па кутијама за рачунаре, па на склапању рачунара, па тек онда на производњи чипова за рачунаре. Данас се чипови пројектују у Малезији. И зато данас највећи светски универзитети отварају своје огранке у Малезији, који послују као потпуно приватне школе. Малежанима није жао да папрено плате да стекну добро образовање, јер знају шта ће с тим образовањем радити. У Србији је високо образовање тек степеник ка животу преко гране. Није ни то да је Швајцарска бедна и сирота. Швајцарци можда немају бескрајне равнице, али имају планинске пашњаке, и праве већ вековима можда најбоље сиреве на свету. Али још важније је то да Швајцарци воле и цене и то мало земље што имају, да већ 700 година за то мало земље гину. Зато сви радо држе паре код Швајцараца, знајући да ће и земља и паре бити брањене крвљу. Све те индустрије, машинска, електро, хемијска, све је то направљено од депозита. Е, па кад Срби буду своје бранили крвљу, можда ће и Србија имати исто тако.