Господине Марко, скоро да знам, а не знам вероваттно ни близу, кроз које сте све невоље прошли Ви лично, као и целокупни српски народ на Косову и Метохији. Сигурно, међутим, знам да је ово кроз шта сада пролазите, а и сви ми заједно са Вама, нешто најтеже што нам се могло десити.
Боли, боли све, а немоћан сам... Не умем ни реч утехе да понудим... Као ошамућен живим и крећем се ових дана у овој својој немоћи која ствара тугу, моју животну пратиљу. Да кажем: "Издржите", или "Уз вас смо" или оно срамотно ружно: "Биће боље", не умем, не могу, а и стидим се...
Знам само једно: Достојанство појединца, његова непоколебљива истрајност и вера у исправност личног пута, чини Вас, као и многе друге, достојним сваког дивљења. Мало је то у односу на количину зла и нељудскости са којом се суочавате, али то је све што имам, нажалост.
А други, они остали, нека свако себе запита: "Зар је вредело све дати за само ОВО!?"
Дуго Ви нама живите. Треба нам Ваша вера. Хвала!