Ево данас је једна особа која је без икакве сумње дала највише изјава и интервјуа у последњих годину дана. Свакодневно на свим телевизијама.

Данашње питање је било " Шта је Путин рекао у свом интервјуу Такеру Карсону". Његов одговор је био " Никога не интересује шта је он рекао".

Помиње се цифра од две милијарде прегледа тог интервјуа. И он каже, кога интересује.

Заиста у каквом стању треба да буде нечији мозак који би поверовао таквим медијима и таквим у медијима присутним људима.

Ево седим и листам програме на тв. За тренутак сам се задржао на једном програму вести да чујем најаву. И водитељ каже отприлике овако, имаћемо госте аналитичаре који ће анализирати...А ја помислим, можете ви да доведете кога хоћете и да питате шта хоћжете, можете да анализирате шта хоћете, а може и анализа за вас да значи шта год хоћете, али закључци ће бити и већ јесу познати и увек исти.

У римском сенату је био сенатор који је свако своје обраћање завршавао речима " Картагину треба разорити", а може односно могао је да говори о било чему.

Тако да уопште није битно да ли је тачна информација, да ли има икакве везе са стварношћу, једино што је битно је да се привуче пажња. Ничим заслужена пажња. И познати и увек исти закључци.

Ту је и одговор на питање зашто се не верује. Напротив верује се.

Проблем је у предвидивости.

Мисли на ћевапе, скупе ципеле или ташну ако је жена и говори како Картагену треба разорити. И тако тридесет година и више.

Медијима се верује јер су део концепта "неопходних илузија" које се становништву непрекидно сервирају (владавина права, фер и поштени избори, објективни и истинољубиви медији итд.) да би елита могла на миру да се посвети реализацији својих намера.
Тих илузија се није лако ослободити, потребан је напор да се превлада когнитивна дисонанца, као и време и упорност да се читањем (самообразовањем) дође до подлоге која предствља "вакцину" против пропаганде.
Код мене је то почело с књигом Хермана и Чомског из 1989. год. ("Manufacturing Consent: The Political Economy of the Mass Media"), наставило се са "Necessary Illusions: Thought Control in Democratic Societies" (Чомски), а онда је дошло ослобођење.

Радује ме да је Улкотеова књига преведена на српски. Интересантно је да нико од у њој поменутих (корумпираних) новинара још од 2014. (немачко издање) није тужио аутора за клевету. Договорили су се да ћуте јер би судски процеси само повећали интересовање за књигу.

Medijski mrak u Srbiji je poceo 2012. i traje do danas. Sada je gusci nego ikada.

Медији и новинари - то више не постоји - то је одавно изумрло, као диноросауруси - остали су само пропагандисти - који се лажно представљају као "новинари", То су плаћеници одређених интересних група који добошају унаоколо и вичу у мегафоне у скалду са интересима газде који их плаћа.