Оно што се јасно види из текста је да Другосрбијанци, ма колико то одбијали да признају, ипак читају текстове и коментаре на НСПМ, што ми је веома драго, можда и схвате шта значи реч толеранција, то у е-новинама, на Б-92 и Пешчанику сигурно нису могли да науче, обзиром да сви аутори тамо дувају у исту тикву.

Потреса је збиља било алн не на политичкој десници. Ауторка текста се по свој прилици повела за режимском пропагандом по коме су другосрбијанци леви, а Срби десни. Дочим је нпр. ЛДП ултра либерална анти социјална странка, на граници фашизма, значи десно, нпр. Чанак је већ чисти фашиста и по сопственом признању, значи крајње десно, па и сама ДС је странка више окренута пословњацима него народу, значи десно од центра.
За добро ауторкиног разумевања, усуђујем се указати да политичка подела у Србији није лево-десно, него Срби-еуропејци, патриоте-глобалисти, часни-понизни... Ту је негде суштина, а нека сама ауторка нађе погодне речи, речи су јој занат.

Но потреса је било, и то с разлогом. Ауторка је разлоге и сама написала-навела из, мислим, Вучелићевог чланка. Разумни људи такве разлоге нити заборављају, нити праштају, нити пристају на релативизацију. Ко год је пустио Еулекс на Косово, а Косово у ММФ, ко год је повукао оне претходне тужбе, а није амбасадоре, итд. нека не очекује да ће му се овај наводно неочекивани неуспех опростити као чин више силе. Напротив, све изгледа као да је овај последњи неуспех Тадићеве политике унапред планиран и брижљиво изведен. Поменути цењени аутори су врло паметни и разумни људи, и њима ови разлози сигурно нису промакли. Дакле, ти помирљиви тонови нису били усред некакве грешке, заблуде, погрешне процене. То се дотичнима не догађа. Али неки разлог за ту помирљивост, скоро благонаклоност према Тадићу мора постојати. А ми га не знамо. Отуд паника. Зашто? Откуд такви чланци, на исти калуп, један за другим? Јесу ли аутори, многима узданице и једине тињајуће жишке у пепелу Србије, поклекли, погнули, згасли? Јесу ли, не дај Боже, прешли на другу страну?

Levica i desnica su nepostojeci pojmovi, u realnom zivotu.
Narocito u Srbiji, u kojoj se ugrabljivaci vlasti uvek ponasaju identicno. U poslednjih dvadeset godina zasigurno.

I tu nastaje problem kvazi elite, koja bi da glumi elitu, posmatrajuci saren zivot i kada je sve crno-belo. Zbog termina sirine misljenja..:)

Za sliku crno-belo zaista nisu odgovorni ni analiticari ni citaoci ni komentatori.

Ali, kada se bacaka malo boje na crnilo...


Elem, ponovni pokusaj blacenja termina "patriota" je na delu. Cekamo dokle.

Patriota je onaj koji zeli dobro svojoj drzavi, i privredi i gradjanstvu i statusu u medjunarodnim odnosima..

Ko je sta korisno uradio po tom pitanju, moze se nazvati patriotom, a patriotizam nije stranka, da se moze uclaniti i mimikrijom sticati blago i uticaj, po zelji ili izjavi...

Oni koji pljackaju, ubijaju, bogate se na racun naroda, lazu i srljaju u politici, zaista nisu patriote, ma koliko to voleli da prikazu ili da se busaju razlozima svojih aktivnosti.

I u cemu je problem.

Sto bi neki da "pljackaju u rukavicama", ili da slugeraju za saku dolara, a to da prikazu kao dobrobit Srbije, naroda, pa su jos i napredovali, u naprednjake ili drugosrbijance?

Није ваљда да госпођа Дидановић ово квалификује као левичарску политику: милион незапослених, десетине хиљада запослених који раде без уговора, без редовног исплаћивања плата, без уплата пензионог и здравственог осигурања; радно место које зависи од хира послодавца; сваких седам минута повреди се по један радник, сваке недеље догоди се један смртан случај на послу јер послодавци не поштују законске норме о заштити на раду; од запослених се све чешће тражи потписивање изјаве да се одричу права на годишњи одмор а од жена да се одричу материнства.То је ситуација после доношења последњег Закона о раду. Иначе, предлог првог закона којим су постпетооктобарске власти регулисале радне односе, враћен нам је од стране меродавних међународних организација на дораду као непримерен цивилизованом друштву. Ако је то политика коју води и толерише левица, онда стварно не знам шта би то могла бити десница. Или се елементарна економска и социјална права могу несметано кршити али под условом да се не помиње право Србије на поштовање територијалног интегритета – право које се иначе признаје свим другим државама па и онима „у настајању“. Изгледа да је већ и сам помен права Србије да буде третирана као све државе овог света довољан да се добије етикета десничара ако не фашисте.

Nije teško od šire javnost u Srbiji, izolovane od direktnog posmatranja političkih odnosa u zemljama „briselske“ Evrope i u nemogućnosti da vrši poređenje, skrivati da su političko ideološka razmještanja na Leve i na Desne u potpunosti poremećena i prevazidjena u odnosu na pravila koja su decenijama važila u Zapadnoj Evropi a danas i u Srbiji. U međuvremenu Evropa je imala jednog Toni Blera lidera Laburističke Leve partije i britanskog premijera. Ili Gerharda Шредера lidera njemačkih socijalista i kancelara Njemačke sa vicekancelarom i MIP-om Јошка Фишером tobožnjim levičarem. А u Italiji predsjednika drzave bivseg komunistu. Sva ta gospoda ucila su na Srbiji 1999 godine kako se bombe bacaju i civilno stanovništvo ubija.

Da skratim: Niti je Tadic, uostalom i po vlastitom priznanju, nikakav levicar niti je to Toni Bler ili Grk Papandreu, u predsjednistvu Socijalisticke internacionale, a u „sporednoj“ funkciji, clan odbora po zlu poznate Belderberg Gruppe u kojoj žare i pale takve figure poput Ahtisarija, već pomenutog Јошка Фишерa, Hop Шеферa donedavnog Gen. Sekr. Natoa, „ljevičara“ českog MIP-a

Pitam se, šta tu imaju da traže takozvani „levicari“? Papandreu je samo jedan od drasticnih primjera. Svaki kasniji predsjednik ili jedan od izabranih kandidata za Bjelu kuću – prethodno je pozvan na jednu od redovnih godišnjih sastanaka Bilderberg Gruppe gde se odlučivalo o budućim akcijama u svijetu. Ista „procedura“ i sa Obamom, a pre njega sa Klintonom itd.. Članstvo u Socijalističkoj internacionali u ranija vremena predstavljala je levu legitimaciju. Danas za partije koje se u nju primaju i većinu koje su tamo vec od ranije – znak je odricanja od socijalističkih i socijalnih ideja. Dakle, i SPS kao Levi? Zaboravi! A DS ionako.

Prijatelji! Ne dopustite da vas obmanjuje saradnica, u nahmanju ruku jednog časopisa VREME, koji već u Miloševićem vremenu bio daleko briže pozicioniran Desnici nego sredini partijskog političkog spektra.

Ваше злурадо наслађивање интерпретативним размимоилажењем на ономе што сте Ви настојали да (дис)квалификујете називајући га десницом, а нарочито стога што сте у уводном пасусу текста цитирали моју уздржаност поводом Антонићевог текста - слободан сам да разумем као комплимент који Ваше новинарско перо не може и не уме објаснити.
Ако и не желите бити деликатни у промовисању сопственог неразумевања српског националног питања, останите пристојни и не уживајте у напорима добронамерних када се међусобно не схватају.