јако лепо осликан прикривњни део једног дела појединих народа, у овом случају Срба.
међутим онај други део, наличје су политичари који све то покваре. Најпре уопште не обраћају пажњу на поједине спортове, док друге уздишу до небеса јер су дубоко инфилтрирани у њих, а најважније је повратак са освојеним медаљама и разноразни телеграми, честитке и наравно митинзи испод балкона на коме су поменути истакнути појединци.
ПС Држава (политичари) уопште нема концепт министарка спорта недолично се понаша према појединим спортским дисциплинама (и самим спортистима) чији рејтинг диктирају медији и коначно и поред свега користи спорт(исте) ради лине промоције.
Тужно зар не?

"сада треба рећи да је кошарка ... традиција која ову земљу још повремено подсећа да је била држава и да то може да буде поново."
a ватерполо је традиција која нас подсећа да јоош увек имамо више постојећих држава које могу и требало би поново да буду наше и да смо део медитеранске цивилизације школском систему и званичној пропаганди упркос..
у ватерполу смо освојили две медаље - Дубровчани и Београђани по једну а Бокељи су овај пут оманули..

МП
ваттерполо има везе са пливањем још мање него фудбал са трчањем.. свако ко га је тренирао то добро зна...
ватерполо у Срба је једноставно ЧУДО и показатељ пута којима треба и очигледно и можемо да кренемо у свим областима... негира све расистичке стереотипе о Србима - најнапорнији је , треба највише да се тренира, за најмање пара, потребна је дисциплина и организација ..итд. још много тога...
а говори и о "геостратегији" ... народ који слави св, Николу ("70%стотно) и најбољи је баш у ватерполу..а протеран са свих обала...
а после се чудимо што нам је лоше

Лепо, лепо. То им треба рећи дечко. Косово можда дајемо, ал'кошарку никад!

@Dražen Divac
croat Dražen..serb Vlade
е тако се измишља традиција...
колико је Дражен хрват толико је традиција југословенска.

Хвала господину Владушићу на сјајном тексту. И ја сам нешто ових дана размишљао о томе да су мање-више само три селекције редовни фаворити на највећим светским кошаркашким смотрама, Срби, Литванци и Американци, управо јер једини имају своју "школу кошарке". Наравно, уз фаворизованог домаћина, ако је чему у баскету. Остали не могу да се сете две трофејне генерације, бљесну и изгубе се. Такође је очито да је у све те три кошаркашке земље присутна јака жеља за доказивањем, наслеђе кошаркашких почетака у њима, обележених сиротињом: америчким црнцима баскет је био излаз из беде, Литванцима начин да изађу из сенке огромне Русије, наш случај не морам да описујем. Та врста мотивације, често пресудне, недохватљива је богатој шпанској, немачкој, белој америчкој, грчкој итд. деци. А тачно је и да нас краси чојство, за разлику од Литванаца које одликује такмичарски дух и Афроамериканаца којима је предност телесна грађа. Ово првенство било је баш зато и занимљиво јер једино ми у том троуглу нисмо "издали" себе: Американци су избегли све који су могли да их победе, Шпанију, Аргентину и нас, а Литванци јесу савладали све те три селекције, али Шпанију тек кад се ова опустила након вођства од двадесетак разлике у трећој четвртини, Аргентину су ухватили у оном дану кад тај матори састав плаћа данак замору материјала, док су нас дочекали већ сломљене и безвољне. Управо та наша скрханост после полуфинала и литванска жеља за бронзом доказују да, за разлику од нас, њима и није био циљ трофеј, већ било која медаља. Ту је веза кошарке и политике. Многи су наше политичаре и кошаркаше нажалост тумачили кроз призму те наше амбициозности, коју су у политици поистовећивали са мегаломанијом. Па је отуд Милошевић био странцима крив што је угрожавао петовековне староседеоце Босне и Крајине, Ђинђић и Коштуница су грандоманију испољавали тиме што нису допуштали тровековним индигеним Албанцима да се осамостале на Косову и Метохији, Тадић јер није желео то исто Косово да призна...