konacno

18 godina, pa se osilio čeovek... omilela mi vlast pa mislio da je to večni položaj njegove duše... a ne privremeni aranžman u beskraju i vremenu, nakon koga može ko zna gde...

Svuda u svetu je poznato da gradonačelnici megapolisa kakav je Moskva, ili Nu Jork, ili Kairo po svojoj moći naizgled, a po materijalnim prinadležnostima redovno prevazilaze predsednike tih zemalja, iako su po pravilu zemlje koje imaju megapolise velike zemlje.
Šta je u osnovi tog mehanizma, kad je već tako?
Sa jedne strane fond, fondovi takvih gradova, kao što je Moskva i Nu Jork, su ogromni, prevazilaze fondove zemalja približnog broja stanovnika po stotinu puta. Moskva je otprilike kao Srbija i Mađarska zajedno, a njen godišnji fond je mnogo veći nego godišnji fond i Mađarske i Srbije zajedno. Imajući u vidu stepen investicija, zatim, unutrašnji obrt, to su nezamislive svote novca. Sa druge strane, sistem izbora, sistem kontrole i pravila po kojima se vladaju ti gradonačelnici su mnogo blaži nego na primer ministarska ograničenja. Gradonačelnici nemaju vojsku i dioplomatiju pa se tretiraju kao niža "lokalna" vlast. I kod nas se može desiti da neki predsednik opštine od pedeset hiljada stanovnika, koji dugo traje, po svojoj realnoj moći prevazilazi i ministre, a neretko i premijere. Na primer Palma, on je moćniji čovek od Snežane Malović. Ili nekad Bidža, on je bio moćniji od mnogih premijera za svoga vremena.
Zamislite sad Luškova, ili Rudija Đulijanija. Milan Milošević slabo zna situaciju u SAD, pa da ja podsetim. Đulijani je bio dvadest godina gradonačelnik Nu Jorka. Predsednik Klinton je imao dva zadatka, poznati spoljnopolitički , i unutarpoolitički da sruši Đulijanija. Srušio ga je kad je Đulijani ostario i umorio se.
Dešavaju se takve stvari skoro redovno, kad sa jedne strane postoji velika materijalna moć, a sa druge politička ograničenja. Đulijani se postavljao iznad Klintona, kao što je Luškov pokušavao da se ne osvrće na Medvedeva. To je neodrživo.
Uobičajeni, stereotipni komentari takvih događaju se svedu na nabrajanje kuća i njihove veličine i nameštaja, kola i slično. Po toj matrici piše i Milan Milošević, ništa novo.

Rusija ce postati stvarno jaka, sposobna da na geopolitickoj mapi zaista uspesno parira pobesneloj ratnoj ekonomiji Sjedinjenih Americkih drzava, tek kada ozbiljno podigne svoj pacificki istok, i kada kaze amerikancima da za svoje metale, dijamante, sirovu naftu, itd., bezvredne americke papirice - dolare vise ne prima - roba se ima placati u rubljama. Ali, to sa bandom oligarha nece nikad uspeti jer oni vuku nadole odnosno prema Zapadu i tu nema srece za obican narod u Ruskoj Federeaciji, pa tako ni za vladajucu garnituru koja ce, budimo realni, u sledece dve godine imati ozbiljnih problema sa Berezovskim i ostalima iza kojih ce stajati razjarena Imperija.

Dida

Vrlo dobar i poučan tekst g. Miloševića, jednog od poslednjih dinosaurusa srpskog novinarstva.