Браво за текст и аутора!!! Све је речено. И о 5. октобру и о Милошевићу, и о наследницима. Врло одмерено и поштено.
Препоруке:
0
0
2
четвртак, 07 октобар 2010 03:53
XY
Без обланди, углавном објективно.
Препоруке:
0
0
3
четвртак, 07 октобар 2010 09:56
Језик
Текст одличан, али није разочарење, већ разочарање, јер нисмо, примјера ради, у ове вође разочерени већ разочарани.
Препоруке:
0
0
4
четвртак, 07 октобар 2010 10:52
рб
Уравнотежен текст, што је и њеова главна вредност нарочито у условима острашћености каква постоји чак и на нашем сајту. Има и добрих страна, има и неких мањкавости. О томе би се, наравно, могло говорити, али и то треба чинити на исти начин - уравнотежено и смирено. У сваком случају, потребно је више оваквих објективних текстова.
Препоруке:
0
0
5
четвртак, 07 октобар 2010 11:17
Владан Ненадић, први део
Излагање као излагање, преопширно пре свега, да би се озбиљније коментарисало ставку по ставку. Зато ћу се осврнути на само две тврдње из излагања, које су ми привукле пажњу. Притом сам, наравно, потпуно свестан да те две ствари и мој коментар на њих могу неком другом изгледати потпуно неважно, односно да за некога постоје много важније теме које овај текст покреће.
Аутор каже:
Да не будемо неправедни према влади: њихов циљ је био и јесте да се одрже на власти све до нових избора, са жељом и намером да поново победе, па шта кошта, нека кошта – и народ и земљу. Због тога, уосталом, странке и постоје.
Не, драги господине, странке постоје због сасвим другачијег циља, који се може дефинисати у једној јединој реченици: „Странке (и политичари, наравно) постоје да би радили у корист свог народа и државе“. Само то. Ни мање ни више!
Па, према томе, када узмемо бирачки листић у руке, са дугачком листом кандидата, на нама свима је да разлучимо ко од тих кандидата ради у складу са поменутом реченицом, а ко за народ и државу хаје као и за лањски снег. Ово наравно не значи да је народ крив за ово што нам се дешава. По мом мишљењу међутим, за актуелну власт може да гласа само неко ко је потпуно политички незаинтересован или неодговоран (значи, неразуман) или неко ко од њега има користи. Нема трећег.
Значи, када гласачи буду одлучили да добро размисле и рационално се понашају (можда по оној „обећао си, ниси испунио – довиђења“), тада ће за ову земљу доћи бољи дани.
Препоруке:
0
0
6
четвртак, 07 октобар 2010 11:22
Phileas
presudila nam je koalicija beskrupuloznih al visokokvalitetnih opsenara iz crna sveta, s jedne strane, i svega gladnog domaceg jada, izdajnika, predajnika, samozvane elite, svakojakih sarolikih kvaziintelektualaca, s druge strane. grupa likova koji samo pohlepa moze da sabere na istu stranu i drzi na okupu.
kada kazem udruzeni zlocinacki poduhvat, mislim na Tita i Engleze kao zacetnike, Milosevica i njegove neokomuniste kao dosledne sledbenike i petooktobarske revolucionare kao vise nego dostojne, temeljne nastavljace znamenitih predhodnika u projektu razaranju Srbije i svega sto je srpsko. al ovaj put pod drugim, perfidnijim, malo poznatim metodom poznatim pod imenom demokratija.
sve je to isto.
al, nisu oni krivi! krivi smo mi sto se zalimo al cutimo, sto se bunimo al trpimo i ne mozemo vise al nista ne preduzimamo.
nego, sta li su sledece spremili? pomalo sam nestrpljiv da saznam.
Препоруке:
0
0
7
четвртак, 07 октобар 2010 11:28
Владан Ненадић, други део
Поредећи Милошевићеву и данашњу Србију аутор каже:
Значи, ако ћемо фудбалским резултатом да се изразимо, резултат би био тесан - негде 4:3 у корист демократије у првој деценији нашег пропадања.
А мало даље:
Да ли Срби од међународне ситуације могу да очекују неки бољитак за себе? Тешко. Наши представници, чак и ови кооперативни, свако мало доживљавају тешка понижења, а буквице им се јавно читају чим покушају да за милиметар скрену са тајно зацртане трасе.
Кад се већ аутор послужио спортском терминологијоим, да подсетим на недавне утакмице наших кошаркаша, једних од ретких (не само спортиста) којима ова земља може да се поноси. Присетимо се колико смо сви ми били фрустрирани и утучени након несрећног пораза кошаркаша Партизана у Паризу, или недавно након очигледне крађе на утакмици против Турске у Истанбулу. Након тих мучних тренутака, нити се играчима више играло, нити се нама гледало.
За који год клуб да навија, ниједном искреном навијачу није свеједно када наше репрезентације омаловажавају, понижавају, краду, неједнако третирају. На сличан начин посматрам и однос тзв. међународне заједнице према нашим представницима.
Никад нисам, нити бих дао свој глас Борису Тадићу, али ми није свеједно када видим на који начин се други односе према институцији председника Србије и нашим представницима уопште. Са колико подругљивости, лицемерја, неискрености па и увредљивих речи и са висине разговарају са нама.Сличан јад и чемер ме обузимају као и код горе поменутих спортских неуспеха.
Па, драги бирачи, да ли смо за такву Србију гласали 2000. године? За Србију на коју се баца каменом и шамара је ко стигне? За Србију којој се могу упутити било какве увреде или која се може третирати као недозрело дериште? За Србију која се мири са тиме да буде држава трећег-четвртог реда? Или за неку другу Србију, која има бар трунку самопоштовања што и аутор овог излагања помиње?
Кад узмете онај листић који сам помињао, размислите о томе.
Препоруке:
0
0
8
четвртак, 07 октобар 2010 12:11
Језичарка
@Језик
...али није разочарење, већ разочарање...
Погледајте у Правописни речник!
Под словом Р пише: разочарање и разочарење.
Дакле, правилна су оба облика.
Препоруке:
0
0
9
четвртак, 07 октобар 2010 13:28
александар
Врло песимистички, али мора се признати одличан и реалан текст.
Не знам. И мени се сада чини да је нада у неки релативно брзи преокрет све слабија и слабија.
Осим ако се не деси нека велика светска политичка "катаклизма" која ће да убрза и промени ток историје.
Сувише дуго су нас ломили, ево већ двадесет година, и ломе нас још увек. А народ је заиста жељан предаха.
Ваљане опозиције ни на видику. Људи најгорег квалитета, користољубиви, покварени, лажљиви, од зла оца и од горе мајке, све би учинили и пљунули на све за шта су се до јуче залагали, само да дођу на чувену власт. Да се човеку згади.
Изванредно је аутор подвукао да је Србија вероватно једина земља на свету код које не постоји онај најминималнији консензус о основном државном интересу, о основним вредностима, као код других нормалних земаља.
Не постоји земља у свету, звала се Тунгузија или како већ, код које не постоји консензус о опстанку државе, о територији, о потреби да се држава и народ бране. Не мора то бити само оружана одбрана. Брани се и духом, и културом и непристајањем на лажи и пропаганду. Па и ако већ не можемо да се бранимо, ако смо немоћни, да бар себе не убеђујемо да је силник у праву и да нам жели добро.
Владајућа Србија данас подсећа на жртву силовања која сама себе убеђује да је заслужила што је силована, да је провоцирала силоватеља, и која се уз то манијаку извињава што је покушала да се брани, уз обећање да се више никада неће бранити.
Дословно би се ово што сада имамо могло назвати демократским вазалством.
Препоруке:
0
0
10
четвртак, 07 октобар 2010 14:18
@"Владан Ненадић други део", "Александар"
Одлични коментари - као што је, у основи, веома добар и текст г. Зупана (Само би можда било боље са га је поднасловима разбио у пар мањих целина). Да, то је наша тужна реалност: државу и капитулантску власт нам брутално шамарају, а праве опозиције ни на видику... А она која је ту или је већ "скувана" (СНС) или већ прочитана, потрошена и компромитована (ДСС). А памало су ми у свом радикализму сумњиви и ови "млади", који се спремају да ускоче на место поменутих.
Препоруке:
0
0
11
четвртак, 07 октобар 2010 19:23
Radoman
Dusane, ne mogu da prihvatim da "SANSE ZA OPORAVAK LEZE U NEKIM BUDUCIM POKOLENJIMA". Oporavak mora da ucini sadasnja generacija. Moja deca i unuci ne mogu i nece da cekaju neka "buduca pokolenja". Koliko generacija treba da budu gubitnicke? Srbija ima sopstvenih ljudskih i materijalnih resursa, ima duhovnu snagu, za oporavak. Moramo izaci iz stanja da ONI koji bi znali ne mogu, a ONI koji bi mogli ne znaju. Moraju ONI KOJI ZNAJU da se dovedu u poziciju i DA MOGU. Pitacete kako? Gandi i Mandela, kao ni posleratni lideri Japana i Nemacke nisu postavljali pitanja kako vec su formulisali nacionalne i drzavne programe, okupili sve strukture drustva oko tih ciljeva i radom, redom i samoodricanjem stvorili drzave i drustva dostojne postovanja. Srbija i njen divni narod to moze i mora.
Препоруке:
0
0
12
четвртак, 07 октобар 2010 21:52
Angel
Obzirom da u zemlji nije ostalo istinske opozicije, sad okuparoti mogu da rade šta ih volja. To je posledica duha petooktobarske "revolucije"
Препоруке:
0
0
13
недеља, 17 октобар 2010 01:00
Turas
Nevolja je sto se mlogi zavaravaju da EU zeli "jaku i demokratsku"Srbiju.Nevide i ne zele da vide demontazu svoje zemlje na svim nivoima.Obzirom da ima dosta onih koji, uvidevsi DS-ovu podvalu pokusavaju da pariraju vlastima,brzo bivaju sa novim uredbama stavljeni van zakona i sankcionisani.Pitanje je kako dalje?
.jpg)
Аутор каже:
Не, драги господине, странке постоје због сасвим другачијег циља, који се може дефинисати у једној јединој реченици: „Странке (и политичари, наравно) постоје да би радили у корист свог народа и државе“. Само то. Ни мање ни више!
Па, према томе, када узмемо бирачки листић у руке, са дугачком листом кандидата, на нама свима је да разлучимо ко од тих кандидата ради у складу са поменутом реченицом, а ко за народ и државу хаје као и за лањски снег. Ово наравно не значи да је народ крив за ово што нам се дешава. По мом мишљењу међутим, за актуелну власт може да гласа само неко ко је потпуно политички незаинтересован или неодговоран (значи, неразуман) или неко ко од њега има користи. Нема трећег.
Значи, када гласачи буду одлучили да добро размисле и рационално се понашају (можда по оној „обећао си, ниси испунио – довиђења“), тада ће за ову земљу доћи бољи дани.
kada kazem udruzeni zlocinacki poduhvat, mislim na Tita i Engleze kao zacetnike, Milosevica i njegove neokomuniste kao dosledne sledbenike i petooktobarske revolucionare kao vise nego dostojne, temeljne nastavljace znamenitih predhodnika u projektu razaranju Srbije i svega sto je srpsko. al ovaj put pod drugim, perfidnijim, malo poznatim metodom poznatim pod imenom demokratija.
sve je to isto.
al, nisu oni krivi! krivi smo mi sto se zalimo al cutimo, sto se bunimo al trpimo i ne mozemo vise al nista ne preduzimamo.
nego, sta li su sledece spremili? pomalo sam nestrpljiv da saznam.
А мало даље:
Кад се већ аутор послужио спортском терминологијоим, да подсетим на недавне утакмице наших кошаркаша, једних од ретких (не само спортиста) којима ова земља може да се поноси. Присетимо се колико смо сви ми били фрустрирани и утучени након несрећног пораза кошаркаша Партизана у Паризу, или недавно након очигледне крађе на утакмици против Турске у Истанбулу. Након тих мучних тренутака, нити се играчима више играло, нити се нама гледало.
За који год клуб да навија, ниједном искреном навијачу није свеједно када наше репрезентације омаловажавају, понижавају, краду, неједнако третирају. На сличан начин посматрам и однос тзв. међународне заједнице према нашим представницима.
Никад нисам, нити бих дао свој глас Борису Тадићу, али ми није свеједно када видим на који начин се други односе према институцији председника Србије и нашим представницима уопште. Са колико подругљивости, лицемерја, неискрености па и увредљивих речи и са висине разговарају са нама.Сличан јад и чемер ме обузимају као и код горе поменутих спортских неуспеха.
Па, драги бирачи, да ли смо за такву Србију гласали 2000. године? За Србију на коју се баца каменом и шамара је ко стигне? За Србију којој се могу упутити било какве увреде или која се може третирати као недозрело дериште? За Србију која се мири са тиме да буде држава трећег-четвртог реда? Или за неку другу Србију, која има бар трунку самопоштовања што и аутор овог излагања помиње?
Кад узмете онај листић који сам помињао, размислите о томе.
Под словом Р пише: разочарање и разочарење.
Дакле, правилна су оба облика.
Не знам. И мени се сада чини да је нада у неки релативно брзи преокрет све слабија и слабија.
Осим ако се не деси нека велика светска политичка "катаклизма" која ће да убрза и промени ток историје.
Сувише дуго су нас ломили, ево већ двадесет година, и ломе нас још увек. А народ је заиста жељан предаха.
Ваљане опозиције ни на видику. Људи најгорег квалитета, користољубиви, покварени, лажљиви, од зла оца и од горе мајке, све би учинили и пљунули на све за шта су се до јуче залагали, само да дођу на чувену власт. Да се човеку згади.
Изванредно је аутор подвукао да је Србија вероватно једина земља на свету код које не постоји онај најминималнији консензус о основном државном интересу, о основним вредностима, као код других нормалних земаља.
Не постоји земља у свету, звала се Тунгузија или како већ, код које не постоји консензус о опстанку државе, о територији, о потреби да се држава и народ бране. Не мора то бити само оружана одбрана. Брани се и духом, и културом и непристајањем на лажи и пропаганду. Па и ако већ не можемо да се бранимо, ако смо немоћни, да бар себе не убеђујемо да је силник у праву и да нам жели добро.
Владајућа Србија данас подсећа на жртву силовања која сама себе убеђује да је заслужила што је силована, да је провоцирала силоватеља, и која се уз то манијаку извињава што је покушала да се брани, уз обећање да се више никада неће бранити.
Дословно би се ово што сада имамо могло назвати демократским вазалством.