Đurićev tekst pokušava da kroz istorijsku analizu poveže četiri ključne figure NDH perioda, ali često sklizne u subjektivnost. Tvrdnje o Krležinoj ulozi u zataškavanju zločina ili Hebrangovom velikosrpstvu deluju preterano i nepotkrepljeno čvrstim dokazima. Pored toga, autorova teza o zajedničkom antisrpstvu četvorice Hrvata previše generalizuje, zanemarujući složene političke i lične motive. Ipak, tekst otvara važna pitanja o odgovornosti i manipulaciji istorijskim narativima, posebno u kontekstu arhivske nepristupačnosti.

Lorković i Vokić su uhapšeni i pogubljeni zbog tajnih pregovora sa Britancima, bez Pavelićevog znanja, u trenutku kada je jasno bilo da Nemačka gubi rat.

Вељко Ђурић Мишина храбро отвара осетљиву тему српског страдања у НДХ, указујући на сложене односе између Павелића, Броза, Хебранга и Крлеже. Његова анализа контаката, посебно размене заробљеника и улоге Крлеже у релативизацији злочина, баца ново светло на историјске догађаје. Посебно је вредно истицање проблема затворених архива, што спречава потпуну верификацију неких тврдњи. Овај текст је важан допринос разумевању улоге кључних актера у заташкавању злочина и подстиче даљу дебату о историјској одговорности.

@ slobodan,
Пре више од двадесет година упознао сам једног војног пензионера који је због болести веома млад отишао у пензију. Тврдио ми је да има слику "друга Тите" са другог сусрета са Папом негде 1945. Ми смо из историје учили да је имао само један сусрет са Папом. Слику ми није показао нити на други начин доказао њено постојање за кратко време нашег познавања. Да ли се "бојао", не знам. Други извор, по мени важан, јесте архива оделења "3х4" при КОС-у ЈНА, којем је шеф био пук. Дринко Толић. Био је партизан до 1959 када су Фрањо Туђман и Иван Стево Крајачић приступили немачкој обавештајној служби БНД. Све ове активности Толић је знао. Умро је у Сплиту 1991-ве г. и сахрањен уз високе почасти Туђманове војске јер се борио за њихову (нашу) ствар. (Извор:"Слободна Далмација") Колико ту има документације која би омогућила утврђивање истине? Касније службу преузима пук. Стане Доланц. Остаје питање Јасеновац. Зашто није ослобођен раније са збрињавањем деце у сигурну позадину?

Негде сам прочитао, чуо, можда неко од коментатора зна детаљније о овоме да каже да се броз сусрео са папом кад су га британци евакуисали из дрвара па преко италије довели на вис. Шира јавност није знала за сусрет раушиновић броз и друштво док Смиља Аврамов није пронашла то у италијанској документацији пишући такође о ватикану. Живојиновић можда неке податке само није имао када је писао своје дело.

Право је питање не је ли осип кит ороз посетио папу Пија ХИИ - алијас Еуђенија Пачелија, него када и како?
Наша позната правница проф. Др Смиља Аврамов, стручњак за Међународно јавно право, је док је у италијанским архивама тражила грађу за њезину књигу "Трилатера и владари из сенке" наишла на заједничку фотографију Ороза и Пија са основним подацима о времену, сусрету и делимично о чему су причали. Наводно се, између осталог папа жалио Титу како су партизани убили једног "невиног" дотичног католичког свештеника у Хрватској 1943. г..
Посета се десила дискретно 9. августа 1944. г., у међуврем., када је Тито у пратњи неколико сарадника и чувара из Казерте, у коју је га је раније, 6. 8. са Виса пребацио британски авион на заказане разговоре са В. Черчилом и војним сарадницима.
Не знам шта је спорно што се један ЈБТ састао са важном личношћу а какав и јесте сваки папа, без обзира на придевак "Хитлеров" како су га неки касније прозвали. Што се још крију неки Орозови важни подаци

Постоји фотографија коју је професорка Аврамовић добила - факсимил дабоме. Професорка је била и остала име од угледа у светској, не само научно-правној заједници, тако да она није ни помислила да такво што објави а да то не аргументује! Она је касније публикована у више овдашњих књига, светских новина, чланака разних аутора и др..
Тако је ову фотографију приложио наш цењени публициста и новинар господин Игор Иванивић у његовом сад већ шире познатом чланку: “Титов преводилац у Брегалничкој”. Ово је био његов одговор тада још живом а сада већ покојном, познатом писцу Ивану Ивањију поводом његовог неодмереног оспоравања да се у Београду подигне споменик Д. Михаиловићу.
Чланак је објављен у неколико овдашњих портала као и на Новом Стандарду 24.10.2023.г..

Мени је већа енигма, од сусрета са Пијем XИИ, код ЈБТ што је дозволио да се 1967.г. у СФРЈ несметано врати Крунослав Драгановић, главни организатор илегалних пребацивања (Пацовских канала) водећих усташких злочинаца: Анте Павелића, Андрије Артуковића, Динка Шакића и др. преко Шпаније у Ј. Америку. Тито је без сумње знао његову мрачну улогу у свему, и то на основу исказа пред судом у Загребу ухваћених усташа у операцији Гвардијан 1948.г.: команданта логора Јасеновац Љуба Милоша, запведника ХОС-а Божидара Каврана, Анте Врбана, заменика логора Стара Градишка и др.. Свима њима је бегство организовао исти Драгановић уз помоћ му лојалних католичих свештеника. Такав један мрачан тип да му није зафалила длака са главе несметано је проживео 16 г. и умро 1983.г, сахрањен уз католички церемонијал на гробљу у Сарајеву. Уместо да је остатак живота провео у тамници, злочинац је провео задње дане мирно, без казне!?
То су те, поред других недоследности код ЈБТ за које се не могу наћи оправдања.