Đurićev tekst pokušava da kroz istorijsku analizu poveže četiri ključne figure NDH perioda, ali često sklizne u subjektivnost. Tvrdnje o Krležinoj ulozi u zataškavanju zločina ili Hebrangovom velikosrpstvu deluju preterano i nepotkrepljeno čvrstim dokazima. Pored toga, autorova teza o zajedničkom antisrpstvu četvorice Hrvata previše generalizuje, zanemarujući složene političke i lične motive. Ipak, tekst otvara važna pitanja o odgovornosti i manipulaciji istorijskim narativima, posebno u kontekstu arhivske nepristupačnosti.

Lorković i Vokić su uhapšeni i pogubljeni zbog tajnih pregovora sa Britancima, bez Pavelićevog znanja, u trenutku kada je jasno bilo da Nemačka gubi rat.

Veljko Đurić Mišina hrabro otvara osetljivu temu srpskog stradanja u NDH, ukazujući na složene odnose između Pavelića, Broza, Hebranga i Krleže. Njegova analiza kontakata, posebno razmene zarobljenika i uloge Krleže u relativizaciji zločina, baca novo svetlo na istorijske događaje. Posebno je vredno isticanje problema zatvorenih arhiva, što sprečava potpunu verifikaciju nekih tvrdnji. Ovaj tekst je važan doprinos razumevanju uloge ključnih aktera u zataškavanju zločina i podstiče dalju debatu o istorijskoj odgovornosti.

@ slobodan,
Pre više od dvadeset godina upoznao sam jednog vojnog penzionera koji je zbog bolesti veoma mlad otišao u penziju. Tvrdio mi je da ima sliku "druga Tite" sa drugog susreta sa Papom negde 1945. Mi smo iz istorije učili da je imao samo jedan susret sa Papom. Sliku mi nije pokazao niti na drugi način dokazao njeno postojanje za kratko vreme našeg poznavanja. Da li se "bojao", ne znam. Drugi izvor, po meni važan, jeste arhiva odelenja "3h4" pri KOS-u JNA, kojem je šef bio puk. Drinko Tolić. Bio je partizan do 1959 kada su Franjo Tuđman i Ivan Stevo Krajačić pristupili nemačkoj obaveštajnoj službi BND. Sve ove aktivnosti Tolić je znao. Umro je u Splitu 1991-ve g. i sahranjen uz visoke počasti Tuđmanove vojske jer se borio za njihovu (našu) stvar. (Izvor:"Slobodna Dalmacija") Koliko tu ima dokumentacije koja bi omogućila utvrđivanje istine? Kasnije službu preuzima puk. Stane Dolanc. Ostaje pitanje Jasenovac. Zašto nije oslobođen ranije sa zbrinjavanjem dece u sigurnu pozadinu?

Negde sam pročitao, čuo, možda neko od komentatora zna detaljnije o ovome da kaže da se broz susreo sa papom kad su ga britanci evakuisali iz drvara pa preko italije doveli na vis. Šira javnost nije znala za susret raušinović broz i društvo dok Smilja Avramov nije pronašla to u italijanskoj dokumentaciji pišući takođe o vatikanu. Živojinović možda neke podatke samo nije imao kada je pisao svoje delo.

Pravo je pitanje ne je li osip kit oroz posetio papu Pija HII - alijas Euđenija Pačelija, nego kada i kako?
Naša poznata pravnica prof. Dr Smilja Avramov, stručnjak za Međunarodno javno pravo, je dok je u italijanskim arhivama tražila građu za njezinu knjigu "Trilatera i vladari iz senke" naišla na zajedničku fotografiju Oroza i Pija sa osnovnim podacima o vremenu, susretu i delimično o čemu su pričali. Navodno se, između ostalog papa žalio Titu kako su partizani ubili jednog "nevinog" dotičnog katoličkog sveštenika u Hrvatskoj 1943. g..
Poseta se desila diskretno 9. avgusta 1944. g., u međuvrem., kada je Tito u pratnji nekoliko saradnika i čuvara iz Kazerte, u koju je ga je ranije, 6. 8. sa Visa prebacio britanski avion na zakazane razgovore sa V. Čerčilom i vojnim saradnicima.
Ne znam šta je sporno što se jedan JBT sastao sa važnom ličnošću a kakav i jeste svaki papa, bez obzira na pridevak "Hitlerov" kako su ga neki kasnije prozvali. Što se još kriju neki Orozovi važni podaci

Postoji fotografija koju je profesorka Avramović dobila - faksimil dabome. Profesorka je bila i ostala ime od ugleda u svetskoj, ne samo naučno-pravnoj zajednici, tako da ona nije ni pomislila da takvo što objavi a da to ne argumentuje! Ona je kasnije publikovana u više ovdašnjih knjiga, svetskih novina, članaka raznih autora i dr..
Tako je ovu fotografiju priložio naš cenjeni publicista i novinar gospodin Igor Ivanivić u njegovom sad već šire poznatom članku: “Titov prevodilac u Bregalničkoj”. Ovo je bio njegov odgovor tada još živom a sada već pokojnom, poznatom piscu Ivanu Ivanjiju povodom njegovog neodmerenog osporavanja da se u Beogradu podigne spomenik D. Mihailoviću.
Članak je objavljen u nekoliko ovdašnjih portala kao i na Novom Standardu 24.10.2023.g..

Meni je veća enigma, od susreta sa Pijem XII, kod JBT što je dozvolio da se 1967.g. u SFRJ nesmetano vrati Krunoslav Draganović, glavni organizator ilegalnih prebacivanja (Pacovskih kanala) vodećih ustaških zločinaca: Ante Pavelića, Andrije Artukovića, Dinka Šakića i dr. preko Španije u J. Ameriku. Tito je bez sumnje znao njegovu mračnu ulogu u svemu, i to na osnovu iskaza pred sudom u Zagrebu uhvaćenih ustaša u operaciji Gvardijan 1948.g.: komandanta logora Jasenovac Ljuba Miloša, zapvednika HOS-a Božidara Kavrana, Ante Vrbana, zamenika logora Stara Gradiška i dr.. Svima njima je begstvo organizovao isti Draganović uz pomoć mu lojalnih katoličih sveštenika. Takav jedan mračan tip da mu nije zafalila dlaka sa glave nesmetano je proživeo 16 g. i umro 1983.g, sahranjen uz katolički ceremonijal na groblju u Sarajevu. Umesto da je ostatak života proveo u tamnici, zločinac je proveo zadnje dane mirno, bez kazne!?
To su te, pored drugih nedoslednosti kod JBT za koje se ne mogu naći opravdanja.