Да ли ће САНУ, заплашена дрском пријетњом Борисовом
на почетку његовог мандата, икада смоћи снаге,
храбрости и интелектуалног поштења, да јавно
проговори о незапамћеној Диктатури у Србији, или
ће и даље само да извирује главу из " Еу ропског "
џепа Борисовог, вештачки нашивеног на скромну
српску хаљу?Очекујемо ли узалуд од њих поштену реч?
Препоруке:
0
0
2
субота, 30 октобар 2010 14:52
Влада
Мудра и лепа беседа за онога ко уме да чита. Нема будућности без прошлости и само са сећањем и освртом на оно што смо били можемо се надати да ће од нас нешто и постати. Како у уметности, тако и у животу.
Препоруке:
0
0
3
субота, 30 октобар 2010 18:43
Petrushiin
Какве су то прилике и неприлике огледа се и у неким критичким приказима нових светаца у новим приликама – као, на пример, кад Моше Пијаде, поводом „Јеретичке приче”, на целој другој страници Борбе од 28. октобра 1950, упозорава Бранка Ћопића да „ко с ђаволом прича приче има право да очекује да му се олупају о главу”. Није лако одгонетнути ко све ту и с којим ђаволом тикве сади, али је очигледно да се власт, и кад изгуби веру у Бога, још увек има у кога поуздати.
Sjajno!
Препоруке:
0
0
4
недеља, 31 октобар 2010 14:18
thinking maize@ Petrushin, па аутор
Аутор цитира (а Petrushin ре-цитира!) Мошу Пијаде и његову "критику" Бранка Ћопића, као пример у-корењености ЧАК и српских комуниста у српску КУЛТУРУ, пониклу на њеној ЕПСКОЈ ПОЕЗИЈИ! Једино се нешто питам у шта је "прикључена" Џеј Кеј или Басара или ини "другосрбијанци"?! Кад спознамо сву "ВЕЛИЧИНУ" њихове ИС-КОРЕЊЕНОСТИ из СРПСТВА и СРПСКЕ КУЛТУРЕ, онда ћемо ЛАКШЕ ДА СЕ ОТРЕСЕМО њиховог САМО-ВЛАШЋА! Више је нпр. у ту српску културу укорењен рокер Рамбо Амадеус (alias Антоније Пушић) са својим "Попом Милом" него гомила "пинковаца"! Размислите о томе Поштовани!
Препоруке:
0
0
5
недеља, 31 октобар 2010 17:58
Petrushin
Myth Today
/.../
"Here is another language which resists myth as much as it can: our poetic language. Contemporary poetry is a regressive semiological system.
Whereas myth aims at an ultra-signification, at the amplification of a first system, poetry, on the contrary, attempts to regain an infra-signification, a pre-semiological state of language; in short, it tries to transform the sign back into meaning: its ideal, ultimately, would be to reach not the meaning of words, but the meaning of things themselves.
This is why it clouds the language, increases as much as it can the abstractness of the concept and the arbitrariness of the sign and stretches to the limit the link between signifier and signified.
The open-work structure of the concept is here maximally exploited: unlike what happens in prose, it is all the potential of the signified that the poetic sign tries to actualize, in the hope of at last reaching something like the transcendent quality of the thing, its natural (not human) meaning. Hence the essentialist ambitions of poetry, the conviction that it alone catches the thing in itself; inasmuch, precisely, as it wants to be an anti-language. All told, of all those who use speech, poets are the least formalist, for they are the only ones who believe that the meaning of the words is only a form, with which they, being realists, cannot be content.
This is why our modern poetry always asserts itself as a murder of language, a kind of spatial, tangible analogue of silence. Poetry occupies a position which is the reverse of that of myth: myth is a semiological system which has the pretension of transcending itself into a factual system; poetry is a semiological system which has the pretension of contracting into an essential system.
f r o m Mythologies by Roland Barthes,
translated by Annette Lavers, Hill and Wang, New York, 1984
Препоруке:
0
0
6
недеља, 31 октобар 2010 18:42
Висарин
Веома је опасно кад се с неком тезом зађе у књижевни забран.Прво, литерарно искуство, то је одавно познато, комуницира са свима нама и то на безброј видљивих а често и неухватљивих начина.ЧОвек живи у књижевном орнату, али је велики само ако му дода или кроз њега прокопа неку нову, властиту бразду.То што се наставља или чак генетски насађује на прошлост само по себи није примарно.
Овде се, као ретко кад на овома сајту, појављује, некао као привилегован, човек с једном књижевном тезом која, ако
ћемо право може да буде ал не мора да значи.Човек се закачио за књижевно искуство и намислио да је учиниио крупан књижевни посао па је хтео да то сви виде и да се диве.Али, кад сам се срео са свим тим примерима открио сам да се ту много натеже
, много за неке писце, онако изокола,, навија а све те сличности или одблесци се понекад не виде или не разабиру или нису убедљиви.Овде је простор ограничен.То би се могло јасније и непогрешиво прецизно да покаже.
Оно што је мени пало у очи , независно од саме тезе и теме око ње скотурене ,је оцена романа Мира Вуксановића кад се његово навођење многих црногорских израза означава као роман и то због тога што овај писац од тих речи, наводно прави , шарене колајне.Читао сам те романе и помислио: боже зар има кога који ово романом сме да назове а да не ризикује.-Ама човек добио грдне награде.-Нека је- то романи нису.-Ма постао академик.-Ако -то романи нису,-Па како .-Па тако.Академиици нису само они који су нешто открили или створили него и неки који су се кроз иглене уши провукли.-Не дао бог.-Дао богами.И тако у том дијалогу одлучих да кажем а ви како хоћете.
Препоруке:
0
0
7
недеља, 31 октобар 2010 20:38
Anka
Veoma lijepa besjeda profesora Koljevica.
Препоруке:
0
0
8
недеља, 31 октобар 2010 23:39
Одбрана и последњи дани
Ко би рекао да ће Шекспир да заглави у негативној утопији. А што се тиче тог врлог новог света, па то је Европска Унија. Само још да узму Војводину , па да заокруже резерват. А ове бивше Сарајлије скупљају се као порушена војска после офанзиве. Али да још увек вреде, вреде.
.jpg)
на почетку његовог мандата, икада смоћи снаге,
храбрости и интелектуалног поштења, да јавно
проговори о незапамћеној Диктатури у Србији, или
ће и даље само да извирује главу из " Еу ропског "
џепа Борисовог, вештачки нашивеног на скромну
српску хаљу?Очекујемо ли узалуд од њих поштену реч?
Sjajno!
Myth Today
/.../
"Here is another language which resists myth as much as it can: our poetic language. Contemporary poetry is a regressive semiological system.
Whereas myth aims at an ultra-signification, at the amplification of a first system, poetry, on the contrary, attempts to regain an infra-signification, a pre-semiological state of language; in short, it tries to transform the sign back into meaning: its ideal, ultimately, would be to reach not the meaning of words, but the meaning of things themselves.
This is why it clouds the language, increases as much as it can the abstractness of the concept and the arbitrariness of the sign and stretches to the limit the link between signifier and signified.
The open-work structure of the concept is here maximally exploited: unlike what happens in prose, it is all the potential of the signified that the poetic sign tries to actualize, in the hope of at last reaching something like the transcendent quality of the thing, its natural (not human) meaning. Hence the essentialist ambitions of poetry, the conviction that it alone catches the thing in itself; inasmuch, precisely, as it wants to be an anti-language. All told, of all those who use speech, poets are the least formalist, for they are the only ones who believe that the meaning of the words is only a form, with which they, being realists, cannot be content.
This is why our modern poetry always asserts itself as a murder of language, a kind of spatial, tangible analogue of silence. Poetry occupies a position which is the reverse of that of myth: myth is a semiological system which has the pretension of transcending itself into a factual system; poetry is a semiological system which has the pretension of contracting into an essential system.
f r o m Mythologies by Roland Barthes,
translated by Annette Lavers, Hill and Wang, New York, 1984
Овде се, као ретко кад на овома сајту, појављује, некао као привилегован, човек с једном књижевном тезом која, ако
ћемо право може да буде ал не мора да значи.Човек се закачио за књижевно искуство и намислио да је учиниио крупан књижевни посао па је хтео да то сви виде и да се диве.Али, кад сам се срео са свим тим примерима открио сам да се ту много натеже
, много за неке писце, онако изокола,, навија а све те сличности или одблесци се понекад не виде или не разабиру или нису убедљиви.Овде је простор ограничен.То би се могло јасније и непогрешиво прецизно да покаже.
Оно што је мени пало у очи , независно од саме тезе и теме око ње скотурене ,је оцена романа Мира Вуксановића кад се његово навођење многих црногорских израза означава као роман и то због тога што овај писац од тих речи, наводно прави , шарене колајне.Читао сам те романе и помислио: боже зар има кога који ово романом сме да назове а да не ризикује.-Ама човек добио грдне награде.-Нека је- то романи нису.-Ма постао академик.-Ако -то романи нису,-Па како .-Па тако.Академиици нису само они који су нешто открили или створили него и неки који су се кроз иглене уши провукли.-Не дао бог.-Дао богами.И тако у том дијалогу одлучих да кажем а ви како хоћете.