A silovanja u logoru Dretelj?
Moguće da su sve Srpkinje koje su bile u tom logoru silovane.
Imam autentične izjave onih koji su bili tamo. Takođe svi imaju zabranu da o tome govore izuzev na poziv haškog tribunala, sa pretnjom da ako daju izjavu o tome bilo kome zaprećena kazna je sedam godina zatvora i sto hiljada dolara.
Rečeno im je da je ta zabrana o govoru o silovanju donesena U SVRHU ISTRAGE, koja se nikada nije i neće dogodite.

Svi ce gresnici biti kaznjeni surovom kaznom !
Kaznom svih mucenica i mucenika, Bozijom kaznom!

Sta su po ovom pitanju uradili drzavni tuzilac,MSP,Boris Tadic,Vlada R.Srbije?
Sta kazu predstavnici Haskog tribunala?
Ako budemo cutali svako zlo ce se ponoviti!

Никада заборавити НИКАДА. Ово је само мали дио шта је рађено и шта су они спремни да ураде.

Ala: Doneli su rezoluciju o Srebrenici, isporučili rodoljube Hagu, ucenili glavu generala (bez kog bi Srbi iz Bosne prošli kao i Srbi u Kraini)na 10 miliona evra (dva puta više nego što su spremni dati pomoć celom građanstvu Kraljeva), oslobodili Iliju Jurišića, pustili šiptarske zločince na slobodu, svakodnevno se bave iskopavanjima u cilju pronalaženja grobnica kao alibi za blaćenje i optuživanje Srba,....

У извјештају СРНЕ помиње се и Фризерка С.К. Коју на путу кући у сарајевском српском насељу Пофалићи 25. априла киднаповали муслимни, затворили и мјесецима силовали. И како рекла, пустили на српско Пале тeк када поуздано било да више не може да побаци.

Мислим да се ради о истој дјевојци коју сам у Београду у прихватном центру интервјуисао заједно са једном њемачком новинарком. г. Хехт (Hecht) из Зиддојче цајтунга. У вези госпође Хехт један карактеристичан детаљ за то вријеме. Наиме, фотографија ондашњег преедсједника Хрватске Туђмана на писачем столу Главног одговорног уредника надрегионалног Зиддојче цајтунга. Мислим да се презивао Гропиус. У његову канцеларију док био одсутан увела ме г. Хехт, да ми покаже примјер засљепљености једног од најутицајнијих представника њемачких јавних гласила.

Са друге стране, у редакцији Зиддојче цајтунга (Süddeutsche Zeitung) није била никаква тајна да г. Хехт симпатише са српском страном и да су њој познати случајеви о силованим српкињама. Она је успјела чак да и од неких чланова редакције искамћи новца (ДМ) да би се силованим српским дјевојкама и женама помогло.

На пут смо кренули аутом до Београда преко Мађарске. На клиници у Фишеградској дали нам имена од неколико силованих дјевојака из сарајева и Хрватске, смјештених у једном дому. Мислим негдје на прериферији Београда. На повратку у Минхен г. Хехт објавила је и једну репортажу о интервјуу са дјевојкама и општим утисцима о прихватном центру. Мој паралелан извјештај прослијеђен је био на Пале Срни.

Ако се ради о истој дјевојци, а мислим да је управо то она јер добро се сјећам њених 23 године. Једна врло лијепа и висиког раста плавуша, још увијек примјетно трауматизована.

Причати,причати,и само причати.Не постоји други начин да се стравични злочини сачувају од заборава.Оваквих ужасних догађаја је било и у Хрватској,и на Космету.Сви који су преживели ове страхоте,требало би да то кажу,барем на овај начин.

Траунматизована, али на моменте знала да буде и опуштена. И она је по замисли силоватеља морала да роди. Једно је сигурно, Срнина серија о силованим Српкињама, није ни мало претјерана. и ја сам поред многих, живи свједок тог времена.

Поред већ поменуте дјевојке, ми смо разговарали и са другим младим женама. Све њих је ондашња Србија и њен Београд прихватио као своју дјецу. Просто да душа заболи када се сјетиш Београда онда, и овог данашњег срамотног са једним Тадићем и НАТО спрату у министарству „одбране“.

Да не набрајам дање иначе почињем да псујем од гњева када поредим онај српски и хумани београд у сред рата, са овим данашњим у миру, дефетистичком и на кољенима. У оном у сред рата била једна Србија за све Србе мајка, а ова данашња за прекодринске и "своје" Србе маћеха. Док за "остале" мајка и grandmother, како се на службеном другосрбијанском србглиш језику говори. А та друга Србија није се још усуђивала да саботира српство и српске националне интересе. Данас је саботаж једина владина програмска ставка која функционише.

У том прихватном центру разговарали смо и са дјевиојкама које су Хрвати извукли из воза у Славенском Броду, одвукли и силовали. Ускоро након повратка у Њемачку, г. Хехт постарала се да будем један од учесника дебате управо на тему силованих жена у рату у БиХ. Емисија је била директно преношена из бечког ТВ „Студио 2“, 26. јануара 1993. Хрватску страну заступала ондашња у цијелој Југославији позната загребачка глумица и пјевачица Тања Рајтер. Када започела да прича на тему о српским силоватељима, код мене још у пуном сјећању разговори са силованим Српкињама из воза у Славонском Броду, Тању Рајтер сам жестого избрусио детаљним и увјерљивим описом случаја са именима и чињеницама.То је била можда једна од посљедних медијских побједа на Западу. Јер до тада тамо уопштено, али и на њемачким језичким подручјима (Ноје зирхер цајтунг напр.). Стандард у Бечу итд.), још се није била у драстичним размјерима разбуктала антисрпска кампања.

Objektivna@


Да сте објективни не би се јављали са оваквим коментаром. Срби су искажњавани преко мере и за оно што јесу и за оно што нису криви. А ко је одговарао за злочине над Србима и ова монструозна силовања.Доводити децу да се иживљавају на свезаној жени могу само монструми.Ово од вас није никаква објективност већ чисти безобразлук.

@objektivna
Reci mi objektivno ,zasto moja prijateljica ne moze da nadje nijednog zivog Srbina iz ulice u kojoj je zivela u Sarajevu?

Valjda ce Mirjana Karanovic, posle ovoga snimiti film gde ce sada radi objektivnosti i igrati zrtvu Srpkinje prema kojoj su sad Bosnjaci ti koji su losi momci.

@ Objektivna, Zar vas nije sramota da ovako pisete, optuzujuci druge za ono sto sami pokazujete; patolosku, atavisticku mrznju prema Srbima?

Mirjana Karanovic je u bosanskim filmovima dezurna zrtva srpskih zlocina. I ti filmovi su po definiciji ocajni. Ne zato sto takvih zlocina nije bilo, vec zato sto se po drugi put ucutkuju zrtve zlocina nad Srbima. Zato sto nema jedne istine o gradjanskom ratu.

Ali, to nije nista novo. Moralno je ocajna i vecina srpskog glumista; ljudi bez morala, vrednosti i istorijskog pamcenja igraju u Dragojevicevim i Markovicevim filmovima u kojima se adaptirane scene iz ovog teksta ne bi smele naci, zato jer u pitanje dovode jednu istinu. Onu koju je okupator propisao.

Србија се умирити неће.

@objektivna
Da, padale su granate na Sarajevo, prečesto i
neselektivno. Znam to jer sam živjela u strogom
centru grada, u blizini zgrada MUP-a BiH, Doma
milicije, obdaništa u kojima su bile smještene
jedinice policije ili Armije BiH, koje su bile meta
granatiranja s obližnjih brda. Pretpostavljam da
ste i Vi tada bili u ovom gradu pakla, jer pišete o
njegovom stradanju. Nije valjda da niste znali šta
se dešava Srbima u gradu koji su opkolili Srbi?
Za javne kuće u gradu, u kojima su Srpkinje silom
"opsluživale" junačke "branitelje grada" čula sam
prvih mjeseci rata, na željezničko-autobuskoj
stanici, odakle je kretao konvoj "Dječije ambasade". Poznanik, ugledni novinar, Srbin, pričao
mi je o tim javnim kućama ono što je njemu, kako je
rekao, ispričao ugledni sarajevski univerzitetski
profesor i javni radnik, Musliman, cijenjen kod sva
tri naroda BiH. Ljutnula sam se, pitala novinara
zašto to profesor ne ispriča javno, njegova riječ
bi imala težinu. Ako se dobro sjećam, već tada su
bila 122 logora za mlade Srpkinje, javne kuće za
umorne ratnike u "nevinom" gradu. Ne mogu pisati
imena, jer je moj poznanik novinar umro, a "ugledni
javni radnik", pravdoljubivi univerzitetski
profesor, do danas nije objelodanio svoja saznanja
o stradanjima mladih Srpkinja u Sarajevu u proljeće
1992. godine. Niti će ikada on ili drugi (druge)
"objektivne" priznati zločine nad Srbima u Sarajevu
i BiH. Niti će pravosudje BiH pokrenuti postupke.
Ostaje nama, Srbima, da prepričavamo jedni drugima.
I pamtimo - mi, naša djeca, unučad i praunučad.

Оригинални наслов ратног репортера: "Die letzten Tage von Sarajevo". Наслов најављује да је био очевидац последњих дана суживота три народа - Срба нуслимана и Хрвата, у Сарајеву.

23. јула 1993. г. њемачки утицајни и угледни недељник Ди Цајт (Die Zeit) је објавио репортажу о етничком чишћењу и страдањима Срба у Сарајеву. Њемачки оргинал посједујем у властитој архиви. Према наводима Ди Цајта, „за првих шест мјесеци 1993. године, нестало је више од 1.400 Срба у Сарајеву, а број злодјела над Србима је у свакодневном порасту“.

Ди Цајт је тада пренио и аутентична свједочења о постојању масовних српских гробница у Сарајеву између Вијећнице и Миљацке.

"Нама је позната локација гдје муслимански војници непрестано довозе лешеве убијених Срба – мушкараца, жена и дјеце“, изјавила је једна Српкиња за њемачки Ди Цајт. О постојању масовне гробнице код старог водовода на Мојмилу свједочио је један фото-репортер хрватске националности и очевидац како муслимански војници камионима довозе тјела убијених жена, дјеце и мушкараца, која су остављена да леже свуда около. А када је репортер отишао да протестује код ммуслиманских власти, речено му је, преноси Ди Цајт, „да се не петља много и да препусти Алаху бригу о томе ко ће да преживи“, уз упорозење да треба да буде сретан што је жив.

Њемачки новинар и аутор репортаже, Dietrich Willier (Дитрих Вилијер), и сам је био свједок и жртва једног масовног хапшења у Сарајеву. О томе његов извјештај!

„Нашли смо се у групи ухапшених и прислоњених уз зидове у пролазу у близини ул. Васе Мискина. Било је ту младића од 16 и стараца од 60 година. Неки су плакали. Међу ухапшенима био је и сарајевски глумац Мики Трифунов. Убрзо затим почели су да доводе нове групе мушкараца ухапшених на улици", речи су којима је описао своје искуство извјештач Ди Цајта. А ово је само један дио опсежног текста.

Можемо бити сигурни да је ово једини (или барем међу ретким) форумима или медијима где су коменаттори попут Објективне у мањини. Не зато што Срби не знају праву истину о размерама сопствених страдања у Босни, Хрватској, Косову..., него зато што уредници и модератори имају задатак да Срби напокон схвате да су зликовци, геноцидни, ружни, прљави и зли. Чуди ме да у Србији тенис још увек није забрањен спорт, јер Новак и друштво измичу контролисаној антисрпској хистерији.
Не знам шта на плану поправке имиџа Срба чини политички естаблишмент, осим што јалово путује по свету и извињава се свима и свакоме.
Па зар није чудно да се ни једна (значи - нула) међународна институција није појавила да помогне Краљеву након страшног земљотреса (ко није ових дана био у Краљеву не може на основу извештаја наших медија да схвати колико је страшно тај град пострадао). Ни Црвени крст, ни УН, ни СЗО, ама баш нико, чак ни наши суседи, православни и неправославни. Зар то није сјајан индикатор положаја и угледа наше земље и нашег народа? Председник државе је само на пропутовању за Вуковар свратио до Краљева.
Можда мој коментар није стриктно везан за текст, а можда и јесте.

A zasto niko ne da ove cinjenice Andjelini Jolie na uvid? Eto sad ce ona kao slag na vrh da napravi film kojim ce Zapad opet jos jednom ponistiti cinjenice o srpskom stradanju jer ona snima film o silovanoj muslimanki. Na REKOM-u sjedi Natasa Kandic i mozete samo po tome zakljuciti da ce Srpkinje kao zrtve biti zaboravljene i ignorisane, Biserko je dobila nagradu od norveske organizacije za ljudska prava i tako dalje...Zaboga miloga , oformite organizaciju koja ce ove strasne cinjenice prezentovati Zapadu, duzni smo ovim napacenim zenama bar da se istina cuje ako vec ne mozemo ispraviti proslost!!!

Ja sam Srpkinja i provela sam cijeli rat u Sarajevu. Moja porodica i ja nismo imali nikavih problema od komsija muslimana, vecinom je tako bilo u mom naselju, mada je bilo ekscesa i neki drugi Srbi su dozivljali hapsenja, neprijatnosti pa čak i prebijanja. Ali, moram reći da to u mom naselju nije bila masovna pojava, izuzev nekih verbalnih provokacija.
Ja sam tad bila tinejdzerka i za mnoge stvari nisam ni znala niti bila svjesna nekih opasnosti. Ali ipak, jednu stvar mogu da potvrdim: bila je zima 1993., jednom prilikom sam se nalazila u društvu drugarice muslimanke i njenog dečka muslimana, a onda su došli njegovi prijatelji, svi tada nekih 16-17 godina...uz šalu i zezanje, u jednom momentu su počeli da spominju nekog pripadnika Armije BiH, i iz svega sam shvatila kako neke od njih i njihovo društvo taj stariji borac ABiH odvodi u kasarnu Viktor Bubanj da se "uče" na zatočenim Srpkinjama iz Švrakinog sela.
Hoću da kažem, sve ove priče iz uvodnog teksta su sigurno istinite, priča kojoj sam te '93. slučajno prisustvovala je još jedan dokaz. Ali ima i puno pozitivnih primjera gdje su ljudi ostali ljudi. Kad pomislim s jezom šta mi se moglo desiti, nešto od ovog što se nažalost dešavalo drugim Srpkinjama, moram reći samo jedno: VELIKO HVALA MOM KOMŠILUKU!