Jel moze neko iz NSPM ovo da prevede? Razumio sam povrsno i mislim da je odlican tekst koji treba da bude dostupan evroentuziastama da konacno malo "spuste loptu"
Препоруке:
0
0
2
недеља, 14 новембар 2010 16:50
boban
Profesor Meyer je tacno opisao situaciju.Jedino ne razume da srpskim politicarima EU nije cilj .Cilj im je da budu na vlasti a obecanje ulaska u EU ih je dovelo na vlast i tu ih odrzava.
EU tesno saradjuje sa DS u varanju naroda u Srbiji.
EU reaguje sa malim ustupcima svaki put kada je DS u opasnosti da izgubi vlast.Ovaj poslednji beznacajni ustupak ustupak je ucinjen zahvaljujuci hrabrosti "huligana" na nedavnoj paradi "ponosa".
Posaljite Djelicu da procita ovaj clanak,on zna engleski.Mozda ce ga biti sramota da nastavi da govori neistine svom narodu.
Препоруке:
0
0
3
недеља, 14 новембар 2010 18:06
Dijapazon
Interesantno je da covek iz Vasingtona moze bolje i celishodnije da sagleda stvari u Srbiji, nego neko ko je sa Terazija!!!
Препоруке:
0
0
4
недеља, 14 новембар 2010 18:24
Оливера Петровић
Чланак свакако треба одмах превести на српски и, пошто вероватно не би било могуће објавити га у свим медијима (а многи људи немају приступ интернету), растурати га у виду летака на све кућне адресе. То је једини начин да српски народ сазна истину о изгледима Србије да је неко усвоји са овако неразвијеном економијом и непостојећим правосуђем. Изгледи садашњих властодржаца да на својим местима остану и после следећих избора био би раван нули.
Препоруке:
0
0
5
недеља, 14 новембар 2010 19:14
Gedza
"many people and leaders in Serbia and throughout the Balkans, intimidated and mesmerized by their psychological dependency on Western policy makers..."
Gle' cuda ovaj dasa ne pomenu 78 dana bombardovanja?
Kad bi neko njega i njegovu porodicu bombardovao i on bi postao "psiholoski zavisan"
Nije taj sveslavljeni zapad prosperirao sto je bio vredniji i pametniji od ostalih nego, samo zato, sto su se rasprostrli po celom svetu i porobljavali i pljackali sve narode koje su mogli.
Препоруке:
0
0
6
недеља, 14 новембар 2010 19:33
Бојан
Прво, Стивен Мејер је последњих мјесеци веома активан.. "лобира" за независну Републику Српску, а ево овдје видимо и дијели (размне) савјете Србији.. мене интересује ко је тај човјек и због чега је он одједном овако често почео да се појављује у медијима?
Што се тиче чланка и приједлога, приједлог је здраворазумски јасан и то је оно што би вјероватно многи у патриотској јавности вољели да виде од Србије - специјални односи са ЕУ и посебни споразуми и са другим земљама/организацијама.. међутим садашња власт зна се каква је и од кога је не дозвољава..
Препоруке:
0
0
7
недеља, 14 новембар 2010 19:57
ZoranSan
Gospodine Steven većina srba ne veruje da će nas ulazak u EUi NATO spasti i da će nam biti bolje.To je politika DS i vladajuće klike da uđemo u EU I NATO.
DS je dobio izbore lažnim obećanjima i verovali ili ne čak je u mnogim mestima članovi G17+i DS morali da mobilnim telefonima fotografišu svoj glasački listić da bi dokazali da su glasali za svoje.To zaista nije čudo za Srbiju.
Препоруке:
0
0
8
недеља, 14 новембар 2010 20:00
Za Aleksu
Aleksa skini sa Googla program za diraktan prevod celog ekrana sa stranim tekstom.Imaš i na sajtu Interfejs.TV.Pozdrav.
Препоруке:
0
0
9
недеља, 14 новембар 2010 20:01
Ђура Плетикосић
Одличан чланак са једном великом примедбом да није преведен на српски језик.Слажем се у потпуности са оним читаоцима који сматрају да овај,али преведени чланак треба обзнанити нашој широј читалачкој публици.
Препоруке:
0
0
10
недеља, 14 новембар 2010 20:18
Travis Bickle
Iako se slažem sa stanovištem koje je izneto, problem je što svaki alternativni vid političko-ekonomskog aranžmana između Srbije i EU od onog koji se nudi u okviru tzv. procesa stabilizacije i pridruživanja, je realno nemoguć. Politička opcija koja smatra da se izvan okvira koji definiše ovaj proces mogu zaključivati aranžmani sa EU, odnosno koja želi da ima dobre odnose sa EU a da to istovremeno ne podrazumeva bezuslovno prihvatanje moranja prstupanja, spoljnopolitičko slaganje sa svim EU stavovima čak i u onim koji se tiču tebe samog i makar to pristupanje imalo nepoznatu vremensku perspektivu, biće marginalizovana. A ako se dokopa vlasti i postojeći trgovinski aranžmani bi se dovodili u pitanje. Ne postoji u našem društvu ni liderstva, ni snage, ni nanja, ni konsenzusa, ni volje za takvo promišljanje politike, pokušaj samostalnog razvoja i sl.
Препоруке:
0
0
11
недеља, 14 новембар 2010 20:34
Jasna
Naravno da ovakav tekst nigde nece biti preveden ,niti objavljen(sem na NSPM), njima treba EU propaganda,a ne ovakvi tekstovi,jer cime bi inace zamlacivali i zaludjivali narod u bankrotiranoj drzavi.
Препоруке:
0
0
12
недеља, 14 новембар 2010 22:11
Десимир
Добар поглед на нашу сцену човека који има сасвим другачији систем вредности од мене. Кроз његову призму материјалних, индустријских и техничких питања тешко је сагледати збиљу у Србији. Међутим, за све оне којима је запдњаштво на првом месту ово је реална слика Србије.
Препоруке:
0
0
13
недеља, 14 новембар 2010 22:28
cofi
Korekcija: "Sui generis", ne "Sui generous". Sitnica, ali treba biti tacan u tim stvarima.
Dobar clanak. Svaki iole skolovan Srbin to shvata.
Препоруке:
0
0
14
понедељак, 15 новембар 2010 01:48
Marko
Odlican clanak. Odslikava pravo stanje stvari na Balkanu , a posebno u Srbiji. Pokazuje veliku kratkovidost i glupost sadasnje srpske politike. Politike koja je nesposobna da vodi jedan seljacki atar a kamoli drzavu, ukoliko ih ne shvatimo kao druzinu pljackasa i lopova. Mislim da je ovo potonje blize istini. Ovaj clanak svakako treba prevesti na srpski da nasi obicni ljudi imaju uvid sta nam strani umovi misle i predlazu.
Ja bih preveo clanak ali ne moze stati u 1530 karaktera.
Препоруке:
0
0
15
понедељак, 15 новембар 2010 01:48
johnny rebel
„Не постоји чудо за Србију“
Стивен Е. Мајер
недеља, 14. новембар 2010.
Још од краја балканских ратова 1990-их, многи људи у Србији живе у нади да се спасење за Србију налази у њеном чланству у НАТО-у и Европској унији. Њени лидери су постали хипнотисани надом да ће чланство у тзв. евро-атлантској заједници обезбедити чудо, неопходно Србији за достизање безбедности и напретка. Њихове очи су упрте у Брисел и Вашингтон. Али, чудо које толико прижељкују неће се догодити, чак и ако Србија једног дана постане чланица НАТО-а и ЕУ. Једна оваква процена покреће два основна питања.
Прво, зашто толико много људи у Србији верује у такво „чудо“? Мислим да је примарни разлог за то велики терет историје. Балкан, укључујући Србију, је већ дуго економски најсиромашнији регион Европе, и политички највише закржљао у свом развоју. Индустријска револуција је почела у северозападној Европи и, због мноштва разлога, имала је мање утицаја идући даље ка југу и истоку Европе. Источна Европа, укључујући Балкан, остала је претежно рурално, пољопривредно и сиромашно подручје, док се северозападна Европа обогатила. У време индустријске револуције, неке од земаља северозападне Европе биле су колонијалне силе већ више од 200 година. Велико богатство створено индустријализацијом им је омогућило да учврсте своју моћ и прошире своје империје још даље. У исто време, велике империјалне силе појавиле су се на југу и североистоку Балкана. На крају, Балкан је постао раскрсница тих моћних империја. Током ових историјских превирања, Балкан никада империјалним силама није био важан због свoje јединствености и његових аутохтоних разлога (sui generis). Али, регион је био важан јер је имао утицаја на интересе и моћ великих империја. Балкан је био место где су се све те империје сусретале и где су се често сукобљавале како би осигурале своје интересе и учврстиле моћ...
Препоруке:
0
0
16
понедељак, 15 новембар 2010 01:57
johnny rebel
Сходно томе, током неколико стотина година историје спољне доминације, Балкану никада није било допуштено „нормално“ остваривање његовог економског и политичког развоја. Доминација империјалних сила северозападне Европе је дошла под удар царске Русије, а затим Совјетскиог Савеза, Аустро-Угарске и Османлија. Балкан је био заједничко "игралиште" за све те силе. Иронично, једини пут од средњег века када је овај део Балкана у великој мери био ван иностране доминације, био је током југословенског периода под Маршалом Титом. Међутим, када се Титова Југославија распала, поново се појавио стари империјални модел спољне доминације. Овога пута је Србија, и остатак Балкана, доживео повратак северозападне Европе, као и Сједињених Држава. Позорница за повратак империјалне доминације је постављена током ратова 1990-тих, и од тада је она стално јачала. Упркос чињеници да је прошло 15 година од краја сукоба на Балкану, Брисел и Вашингтон су појачали свој стисак на регион. Данас, Брисел и Вашингтон „седе“ на Балкану, онако сигурно као и свака империјална сила из прошлости, штоо се, тврде они, мора прихватити као истина. Брисел и Вашингтон дефинишу како политичка и економска заједница на Балкану мора изгледати.
У исто време, та дуга историја доминације странаца је на Балкану успоставила психологију "добровољне виктимизације/жртве". Као резултат, народ и лидери на Балкану су научили да гледају у странце ишчекујући од њих одговоре за своје проблеме. Постоји страх од прихватања одговорности, страх од независног деловања, одбацивање идеје да је могуће да народи и лидери на Балкану „кроје“ своју сопствену будућност. Многи људи и лидери на Балкану су толико условљени вековима спољне доминације, да су постали застрашеени западним званичницима. И, наравно, Брисел и Вашингтон су искористили поменуту психологију „добровољне жртве“, инсистирајући на томе да Балкан мора да се потчини њиховој вољи...
Препоруке:
0
0
17
понедељак, 15 новембар 2010 02:07
johnny rebel
Склоност да прихвата и извршава захтеве странаца је посебно евидентна у садашњој влади у Београду.
Застрашивање обично долази из западних амбасада, али је поред тога оно и резултат притиска од званичника из северозападне Европе и Вашингтона који посећују регион. Могло би се навести много примера за то, али сетите се само посете америчког потпредседника Бајдена у августу 2009, посете немачког министра иностраних послова Вестервелеа у августу 2010 и посете америчког државног секретара Хилари Клинтон у октобру ове године. Свака од тих посета је био груб, наметљив, скоро империјални акт, и сваки од ових посетилаца је захтевао да се народи и лидери на Балкану морају придржавати онога што им је речено, уколико желе да буду истински слободни и просперитетни. И, превише људи и лидера у Србија су били хипнотисани тим посетама, својевољно-добровољно пристајући на такву позицију.
А, шта је порука коју су Брисел и Вашингтон доставили Србији и, заиста, читавом Балкану? Јасно је да, ако "Србија и остатак Балкана желе да се „придруже Западу“ постоје само два „возила“ која за то могу користити: НАТО и ЕУ, тојест тзв. евро-атлантска заједница. Али, у савременом свету постоје велики проблеми са ове две организације. Током хладног рата је стварно постојала "евро-атлантска заједница," због постојања заједничког, совјетског непријатеља. Али, са крајем хладног рата, ова евро-атлантска "заједница" једва да више и постоји. Сада је то само једна реторичка реалност која живи углавном у главама креатора америчке политике. Ми у САД-у се држимо прошлости, јер то је место где је постојала наша величина. Међутим, због њене психолошке зависности, овај мит о америчкој „величини“ наставља, такође да живи и у Србији. Многи људи и лидери у Србији, као и широм Балкана, и даље верују да постоји некаква евро-атлантска „заједница“, јер им креатори америчке политике говоре да таква ствар постоји и да ће чланство у тој заједници обезбедити спас за Србију...
Препоруке:
0
0
18
понедељак, 15 новембар 2010 02:16
johnny rebel
У стварности, упркос недавној НАТО конференцији у Београду, НАТО је суштински постао небитан. Ко је, заправо, непријатељ од којега нас НАТО штити? НАТО је постао савез без сврхе, осим one да овековечи своје сопствено постојање. НАТО у суштини живи на инерцији. On је само форма ради форме. Мора се поставити питање - зашто би чланство у НАТО-у било у интересу Србије? Шта је тачно то што ће Србија добити из тог чланства? НАТО чак не може убедити ни све своје чланове да се укључе у борбену мисију у Авганистану, ситуацију коју регулише члан 5 „НАТО споразума“. Ако НАТО не може да се бори у свом пуном капацитету, као јединствени савез у Авганистану, од какве је он онда користи као безбедносна организација?
Наравно, ЕУ је друга ствар. Постоји вредност коју Србија може извући од удруживања са ЕУ, али Србија мора врло пажљиво размотрити какве природе би то удруживања требало бити. ЕУ је данас далеко другачија организација од оне каква је била пре само десет година. Европска унија је данас организација која се састоји од више нивоа, са својим чланицама „првог реда“ и чланицама „другог и трећег реда“. Јасно, Србија би, у најбољем случају, била чланица трећег реда. Савремена ЕУ је исувише велика, гломазна, разнолика и слаба да би ефикасно функционисала и задовољила интересе сваке од њених 27 чланица. ЕУ је и финансијски богаљ, што је скорашњом светском финансијском кризом чак и погоршано. Недавно основана Европска агенција за финансијску стабилност, која је дизајнирана да помогне неуспешним државним економијама, је знак слабости, а не снаге.
Политички гледано, ЕУ не зна куда жели да иде, колико нивоа ће одржати и колика ће бити. А, земље чланице првог ранга сада озбиљно разматрају режим формалних санкција према чланицама које "крше правила". Бугарска је већ под санкцијама, а Румунија би могла бити санкционисана у блиској будућности. Европски стандард "условљавања" је представљен као средство којим се осигурава да земље потенцијалне чланице задовољавају стандарде ЕУ...
Препоруке:
0
0
19
понедељак, 15 новембар 2010 02:35
johnny rebel
Али, "условљавање" се чешће користи као техника да се потенцијалне чланице држе изван ЕУ, него да се уведу у њено чланство. С тим у вези, само питајте Турке, који су први почели преговоре са ЕЗ/ЕУ пре 47 година! Па ипак, западни креатори политике говоре Србији, и читавом Балкану, да своје спасење могу наћи само у чланству у ЕУ и НАТО-у. И опет, многи људи и лидери у Србији, и широм Балкана, застрашени и хипнотисани својом психолошком зависношћу од западних креатора политике, „падају“ на ову пропаганду, без размишљања је прихватајући као „истину“. То је постало очигледно крајем прошлог месеца, када су министри иностраних послова ЕУ одлучили да предузму прелиминарно испитивање квалификованости Србије за чланство у ЕУ. Иако су многи у Србији "прославили" ову одлуку као корак напред, ова одлука министара иностраних послова није померила Србију ништа ближе чланству у ЕУ. То је био празан гест који је првенствено замишљен као подршка Тадићевој влади, не пружајући ништа самој Србији.
Док с једне стране нема очигледног разлога зашто би Србија требала да уђе у НАТО, још увек постоји добар разлог за неку врсту асоцијације са ЕУ. Али, можда би уместо пуног, формалног чланства, било корисније да се успостави договор заснован на специфичним и врло пажљиво и уско дефинисаним економским, трговинским и финансијским интересима. Србија би, тако, могла бити у стању да оствари корист од оваквог удруживања, избегавајући замке и опасности које са собом носи пуноправно чланство. Можда би за Србију било смисленије када би следила "мулти-векторски" приступ. Другим речима, поред изградње специфичних уговорних споразума са ЕУ, Србија би требала одлучно размотрити и склапање економских, финансијских и безбедносних односа са многим другим земљама и регионима, укључујући Русију, Иран, Кину, Јапан, Бразил, итд. На тај начин, Србија би градила мећудржавне односе који задовољавају њене интересе, а који не би били само пуко извршавање самодовољних савета западних креатора политике.
Препоруке:
0
0
20
понедељак, 15 новембар 2010 04:49
Troglavski
There is no miracle for Serbia?
Kako nema? Propast evro-atlantskih struktura, raspad
bankarskog sistema, gubitak dominacije dolarskog bloka.
Zar to nije MIRACLE??
Препоруке:
0
0
21
понедељак, 15 новембар 2010 05:14
Blajov
Dostavite ovaj clanak nekako do Tadica i on zna engleski. Ovo bi mu mogao biti prirucnik za vodjenje drzave.Inace najvise mi se dopada ono da uslovi koji se moraju ispuniti za ulazak u EU su takvi da bi se buduci kandidati kao sto je Srbija zadrzali van Unije ,a ne da bi se doveli u Uniju.Sve u svemu jako dobar tekst i moze se reci dobronamjeran savjet kako dalje.
Препоруке:
0
0
22
понедељак, 15 новембар 2010 06:10
ДРАГАН
за вас које овај текст охрабрује имам малу напомену ,људи попут прф Мајера а и осталих који се у последње време јавњају и пишу о реалној ситуацији Срба,Србије и Балкана немају никакав утицај у вођењу спољне политике САД, тако да овакве вести и писање не треба да нас пуно пале ,све док то не дође из уста оних који воде Council of Foreign Relation(CAR) нема промене политике САД према Србима.А у том САR су ако нисте знали сви они који воде антисрпску политику Бајден, Макејн,Клинтон ,Весли Кларк,Збигњев Брежински и да не набрајам остале антисрбе
Препоруке:
0
0
23
понедељак, 15 новембар 2010 09:49
nataša
Same konstatacije koje iznosi gospodin Mejer su na stranicama NSPM iznesene više puta.
Pre svega pravilno tumačenje da politički lideri u Srbiji nastoje da ulaskom u EU i NATO reše sve probleme, političke ekonomske i bezbedonosnbe.
On kao i ja vrlo izričito kaže da se to neće desiti. Najači mu je naslov, ni u čudu.
Opis nastanka ovakve situacije na Balkanu jeste zaista uslovljen uticajima stranih sila i to je tačno, ali imajući u vidu da nije izneo koje su namere bile kroz vekove i danas tih istih stranih sila, odna nije pogodio suštinu. Dakle izostavlja reč zlonamernost i manipulativnost svih stranih činioca na Balkanu, izuzev Rusije, koja nikada nije imala zle namere i njena manipulativnost nije izlazila iz okvira normalnog. To je glavna zamerka inače skoro korektnoj interpretaciji.
Šta bi bio cilj teksta?
Da ukaže Srbiji na neke momente i da smernice:
1. nećete biti punoprevni u EU, prvi put neko govori da se ovde ne razume šta je EU, pogotovo u svetlu promena zadnjih deset godina, i o slojevitosti prava i obaveza, odnosno asimetričnosti EU u kojoj Srbija teško da će postići ono što želi, razrešenje ekonomskih političkih i svih ostalih pitanja, naročito teritorijalnih i bezbedonosnih. Indirektno upozorava da stav " kad budemo u EU bilo koji problem neće biti problem rešiće ga EU" nema veze s mozgom ni realnošću.
2. da ponižavanje koje srpske vlasti prihvataju , navodi primere poseta Bajdena i Klintonke, nisu produktivne ni za šta i ni za koga.
3. On prihvata bezuslovnu lojalnost srpskih vlasti Zapadu, ali ih ipak usmerava na Istok. Dakle Srbija po njemu ne treba Zapadu na Zapadu, nego treba Zapadu na Istoku. Odnosno nudi ulogu Trojanskog konja.
Moj zaključak je da je EU i SAD teško i da on sugeriše omekšavanje u cilju očuvanja pozicije. To znači da nam sledi popuštanje pritiska sa Zapada jer su oni u problemu i iznudici, ali se ja bojim da je za Srbiju možda kasno.
.jpg)
EU tesno saradjuje sa DS u varanju naroda u Srbiji.
EU reaguje sa malim ustupcima svaki put kada je DS u opasnosti da izgubi vlast.Ovaj poslednji beznacajni ustupak ustupak je ucinjen zahvaljujuci hrabrosti "huligana" na nedavnoj paradi "ponosa".
Posaljite Djelicu da procita ovaj clanak,on zna engleski.Mozda ce ga biti sramota da nastavi da govori neistine svom narodu.
Gle' cuda ovaj dasa ne pomenu 78 dana bombardovanja?
Kad bi neko njega i njegovu porodicu bombardovao i on bi postao "psiholoski zavisan"
Nije taj sveslavljeni zapad prosperirao sto je bio vredniji i pametniji od ostalih nego, samo zato, sto su se rasprostrli po celom svetu i porobljavali i pljackali sve narode koje su mogli.
Што се тиче чланка и приједлога, приједлог је здраворазумски јасан и то је оно што би вјероватно многи у патриотској јавности вољели да виде од Србије - специјални односи са ЕУ и посебни споразуми и са другим земљама/организацијама.. међутим садашња власт зна се каква је и од кога је не дозвољава..
DS je dobio izbore lažnim obećanjima i verovali ili ne čak je u mnogim mestima članovi G17+i DS morali da mobilnim telefonima fotografišu svoj glasački listić da bi dokazali da su glasali za svoje.To zaista nije čudo za Srbiju.
Dobar clanak. Svaki iole skolovan Srbin to shvata.
Ja bih preveo clanak ali ne moze stati u 1530 karaktera.
Стивен Е. Мајер
недеља, 14. новембар 2010.
Још од краја балканских ратова 1990-их, многи људи у Србији живе у нади да се спасење за Србију налази у њеном чланству у НАТО-у и Европској унији. Њени лидери су постали хипнотисани надом да ће чланство у тзв. евро-атлантској заједници обезбедити чудо, неопходно Србији за достизање безбедности и напретка. Њихове очи су упрте у Брисел и Вашингтон. Али, чудо које толико прижељкују неће се догодити, чак и ако Србија једног дана постане чланица НАТО-а и ЕУ. Једна оваква процена покреће два основна питања.
Прво, зашто толико много људи у Србији верује у такво „чудо“? Мислим да је примарни разлог за то велики терет историје. Балкан, укључујући Србију, је већ дуго економски најсиромашнији регион Европе, и политички највише закржљао у свом развоју. Индустријска револуција је почела у северозападној Европи и, због мноштва разлога, имала је мање утицаја идући даље ка југу и истоку Европе. Источна Европа, укључујући Балкан, остала је претежно рурално, пољопривредно и сиромашно подручје, док се северозападна Европа обогатила. У време индустријске револуције, неке од земаља северозападне Европе биле су колонијалне силе већ више од 200 година. Велико богатство створено индустријализацијом им је омогућило да учврсте своју моћ и прошире своје империје још даље. У исто време, велике империјалне силе појавиле су се на југу и североистоку Балкана. На крају, Балкан је постао раскрсница тих моћних империја. Током ових историјских превирања, Балкан никада империјалним силама није био важан због свoje јединствености и његових аутохтоних разлога (sui generis). Али, регион је био важан јер је имао утицаја на интересе и моћ великих империја. Балкан је био место где су се све те империје сусретале и где су се често сукобљавале како би осигурале своје интересе и учврстиле моћ...
У исто време, та дуга историја доминације странаца је на Балкану успоставила психологију "добровољне виктимизације/жртве". Као резултат, народ и лидери на Балкану су научили да гледају у странце ишчекујући од њих одговоре за своје проблеме. Постоји страх од прихватања одговорности, страх од независног деловања, одбацивање идеје да је могуће да народи и лидери на Балкану „кроје“ своју сопствену будућност. Многи људи и лидери на Балкану су толико условљени вековима спољне доминације, да су постали застрашеени западним званичницима. И, наравно, Брисел и Вашингтон су искористили поменуту психологију „добровољне жртве“, инсистирајући на томе да Балкан мора да се потчини њиховој вољи...
Застрашивање обично долази из западних амбасада, али је поред тога оно и резултат притиска од званичника из северозападне Европе и Вашингтона који посећују регион. Могло би се навести много примера за то, али сетите се само посете америчког потпредседника Бајдена у августу 2009, посете немачког министра иностраних послова Вестервелеа у августу 2010 и посете америчког државног секретара Хилари Клинтон у октобру ове године. Свака од тих посета је био груб, наметљив, скоро империјални акт, и сваки од ових посетилаца је захтевао да се народи и лидери на Балкану морају придржавати онога што им је речено, уколико желе да буду истински слободни и просперитетни. И, превише људи и лидера у Србија су били хипнотисани тим посетама, својевољно-добровољно пристајући на такву позицију.
А, шта је порука коју су Брисел и Вашингтон доставили Србији и, заиста, читавом Балкану? Јасно је да, ако "Србија и остатак Балкана желе да се „придруже Западу“ постоје само два „возила“ која за то могу користити: НАТО и ЕУ, тојест тзв. евро-атлантска заједница. Али, у савременом свету постоје велики проблеми са ове две организације. Током хладног рата је стварно постојала "евро-атлантска заједница," због постојања заједничког, совјетског непријатеља. Али, са крајем хладног рата, ова евро-атлантска "заједница" једва да више и постоји. Сада је то само једна реторичка реалност која живи углавном у главама креатора америчке политике. Ми у САД-у се држимо прошлости, јер то је место где је постојала наша величина. Међутим, због њене психолошке зависности, овај мит о америчкој „величини“ наставља, такође да живи и у Србији. Многи људи и лидери у Србији, као и широм Балкана, и даље верују да постоји некаква евро-атлантска „заједница“, јер им креатори америчке политике говоре да таква ствар постоји и да ће чланство у тој заједници обезбедити спас за Србију...
Наравно, ЕУ је друга ствар. Постоји вредност коју Србија може извући од удруживања са ЕУ, али Србија мора врло пажљиво размотрити какве природе би то удруживања требало бити. ЕУ је данас далеко другачија организација од оне каква је била пре само десет година. Европска унија је данас организација која се састоји од више нивоа, са својим чланицама „првог реда“ и чланицама „другог и трећег реда“. Јасно, Србија би, у најбољем случају, била чланица трећег реда. Савремена ЕУ је исувише велика, гломазна, разнолика и слаба да би ефикасно функционисала и задовољила интересе сваке од њених 27 чланица. ЕУ је и финансијски богаљ, што је скорашњом светском финансијском кризом чак и погоршано. Недавно основана Европска агенција за финансијску стабилност, која је дизајнирана да помогне неуспешним државним економијама, је знак слабости, а не снаге.
Политички гледано, ЕУ не зна куда жели да иде, колико нивоа ће одржати и колика ће бити. А, земље чланице првог ранга сада озбиљно разматрају режим формалних санкција према чланицама које "крше правила". Бугарска је већ под санкцијама, а Румунија би могла бити санкционисана у блиској будућности. Европски стандард "условљавања" је представљен као средство којим се осигурава да земље потенцијалне чланице задовољавају стандарде ЕУ...
Док с једне стране нема очигледног разлога зашто би Србија требала да уђе у НАТО, још увек постоји добар разлог за неку врсту асоцијације са ЕУ. Али, можда би уместо пуног, формалног чланства, било корисније да се успостави договор заснован на специфичним и врло пажљиво и уско дефинисаним економским, трговинским и финансијским интересима. Србија би, тако, могла бити у стању да оствари корист од оваквог удруживања, избегавајући замке и опасности које са собом носи пуноправно чланство. Можда би за Србију било смисленије када би следила "мулти-векторски" приступ. Другим речима, поред изградње специфичних уговорних споразума са ЕУ, Србија би требала одлучно размотрити и склапање економских, финансијских и безбедносних односа са многим другим земљама и регионима, укључујући Русију, Иран, Кину, Јапан, Бразил, итд. На тај начин, Србија би градила мећудржавне односе који задовољавају њене интересе, а који не би били само пуко извршавање самодовољних савета западних креатора политике.
Kako nema? Propast evro-atlantskih struktura, raspad
bankarskog sistema, gubitak dominacije dolarskog bloka.
Zar to nije MIRACLE??
Pre svega pravilno tumačenje da politički lideri u Srbiji nastoje da ulaskom u EU i NATO reše sve probleme, političke ekonomske i bezbedonosnbe.
On kao i ja vrlo izričito kaže da se to neće desiti. Najači mu je naslov, ni u čudu.
Opis nastanka ovakve situacije na Balkanu jeste zaista uslovljen uticajima stranih sila i to je tačno, ali imajući u vidu da nije izneo koje su namere bile kroz vekove i danas tih istih stranih sila, odna nije pogodio suštinu. Dakle izostavlja reč zlonamernost i manipulativnost svih stranih činioca na Balkanu, izuzev Rusije, koja nikada nije imala zle namere i njena manipulativnost nije izlazila iz okvira normalnog. To je glavna zamerka inače skoro korektnoj interpretaciji.
Šta bi bio cilj teksta?
Da ukaže Srbiji na neke momente i da smernice:
1. nećete biti punoprevni u EU, prvi put neko govori da se ovde ne razume šta je EU, pogotovo u svetlu promena zadnjih deset godina, i o slojevitosti prava i obaveza, odnosno asimetričnosti EU u kojoj Srbija teško da će postići ono što želi, razrešenje ekonomskih političkih i svih ostalih pitanja, naročito teritorijalnih i bezbedonosnih. Indirektno upozorava da stav " kad budemo u EU bilo koji problem neće biti problem rešiće ga EU" nema veze s mozgom ni realnošću.
2. da ponižavanje koje srpske vlasti prihvataju , navodi primere poseta Bajdena i Klintonke, nisu produktivne ni za šta i ni za koga.
3. On prihvata bezuslovnu lojalnost srpskih vlasti Zapadu, ali ih ipak usmerava na Istok. Dakle Srbija po njemu ne treba Zapadu na Zapadu, nego treba Zapadu na Istoku. Odnosno nudi ulogu Trojanskog konja.
Moj zaključak je da je EU i SAD teško i da on sugeriše omekšavanje u cilju očuvanja pozicije. To znači da nam sledi popuštanje pritiska sa Zapada jer su oni u problemu i iznudici, ali se ja bojim da je za Srbiju možda kasno.