Хм, шта рећи у вези са тим. Ако се читају посланице Апостола и гледа како живи црква 2000. година после тога, увиђа се велика разлика. Лепо је речено да свако треба да има жену, да је добро ако је сам, али ако не може па се успаљује да има жену. Да је добар владика онај који добро управља својим домом. Православна црква и протестанти, где не постоји проблем целибата, имају много мање проблема од католика. Католички свештеници или су стварно у целибату (хм, сви мушкарци ипак имају снове и сл.) или имају љубавнице са којима имају децу (познато по неким Војвођанским селима) што је најбоље, али лоше по репутацију, или су хомосексуалци мисаоно или у делу; најгоре је ипак ако је неко педофил.
Па шта рећи? Не разумем зашто не буду као православни, зашто не направе ту одлуку, знам да је то тешко, да је против традиције, али о томе говоре и католички бискупи.
Код нас православних монаштво је избор. А свештеник лепо има породицу. Недвосмислено је да је хомосексуалност према хришћанском поимању грех, тј. да није у складу са добром човековом природом.

Премда сам хришћанка, морам рећи да у пракси и у теорији хришћанство некад проузрокује девијације код људи. Али то је онда када се неуротично и присилно спроводи. Све у свему, боље је да у Цркви буде мало људи а да буду часни, него да је популарна са таквим људима! Брука и срамота. Једно се говори, а друго ради. Лицемерје.