"Најједноставније објашњено, бившем владики Артемију пресудили су сви присутни архијереји на Сабору, а то је три пута више епископа него што би чинио суд. Такође, на крају Сабора сви епископи, чак и оних шест који су гласали против рашчињења, потписали су и сагласили се са одлуком Сабора о рашчињењу". Да ли је ово једноумље или безумље.

Нису овде битна формална образложења, и то Његова Светост "јако добро зна". Формални резони се увек нађу, али фарисеји су се бавили формом, а Господ наш Исус Христос садржајем. Не треба мешати узрок и последице. Већ годинама из врха СПЦ долази саблажњивање верног народа изменама у литургији, кооперативношћу са Римом и разним "кнезовима овога света", непримереним (до цинизма) луксузом и бахатим понашањем (почев од нивоа многих парохијских свештеника), наставним "експериментима" на Богословском факултету, итд, итд... Владика Артемије је одавно почео да смета овом концепту "одрживог развоја" СПЦ, па кад је кап прелила чашу, онда је и склоњен.

Још нешто је суштинска ствар. Јуче сам, на празник Св. Архангела Михаила, био на литургији и - осећала се туга, огромна туга. Срце је искидано православној Србији. Да ли сте то хтели, Преосвећени Архијереји и пастири наши?

Да ми је неко пре годину дана рекао да ствари могу овако да ескалирају, да све може да почне да личи на ружан сан, на агонију, заиста не бих веровао. Знали смо за проблеме, али да је присутна, написаћу и ту реч, чак и мржња - то не. Јер да нема мржње, не би било ни систематског понижавања "доброг, радног и честитог" Владике Артемија, већ би се спорови решили у стварној братској љубави (на коју се Артемијеве судије утркиваше последњих месеци у лицемерном позивању).

Ја се још надам - чуду. Надам се да ћемо се пробудити из овог кошмара, и да ћемо опет знати да имамо тај ослонац и утеху, своју свету Цркву. Иако смо "сви криви за све", они који су најодговорнији морали би да се прену, да презру своје сујете и да и себе и све нас спасавају. Задњи је час.

To što je sabor najviše crkveno telo ne znači i da to isto crkveno telo može da raščinjava demokratskim glasanjem, saborske odluke su isključivo formalmno punovažne samo ako se donesu potpuno jednodušno, bez glasanja, sa saglasjem svih. Ukoliko i jedan episkop, član sabora ima nešto protiv predloga o kom se odlučuje, to onda ne može biti zaključena stvar i sprovedena u krajnjoj instanci. Pa čak i tada, događa se da je odluka bila pogrešna, što se uočava na način što vemenom sam Gospod Bog pokaže ispravan put. A da ne govorimo o delima sinoda koji ovih dana ima kompletnu policiju u svojim rukama i funkcioniše kao inkvizicija, što, pak direktno odaje duh kojim se, nažalost, trenutno upravlja vrhom SPC. Vladika Artemije je idalje vladika SPC, a Hristos će poslati Duha koji od Oca ishodi, da to i za vremena potvrdi. Iskušrnja ima uvek. Sv. Jovan Zlatoust je bio prognan i "zvanično" raščinjen no Gospod ga je proslavio kao Svetog. Tako je bilo i sa sv. Nektarijem Epinskim i mnogima drugima. Svetost Vladike Artemija potvrđuju njegova dela i njegovo smirenje koje je svakim dano sve veće. On sledi Hrista, a o tu stenu su se slupali i mnogo jači i oholiji nesretnici i preljubočinci od ovih danas koji iz pozicije "crkve" mogu čak i da hapse i sude. Živi bili pa videli još jednu pobedu Hristovu nad farisejima.

No, zaslužimo to ličnim i narodnim pokajanjem!

A sta je Sabor mogao (trebalo) da uradi u zatecenoj situaciji? Da li je ego pojedinca, tvrdoglavost, inat i apsolutna samouverenost u pravovernost svojih postupaka iznad ocuvanja jedinstva crkve? U samom vrhu crkve postoje duboke podele ne samo po geografskom poreklu vladika nego i po mnogim drugim pitanjima (vracanje na prastaro, vizantijsko sluzenje Liturgije ili zadrzavanje tradicionalno srpskog sluzenja o cemu posebna interna komisija tek treba da donese preporuku, odnosi sa Rimokatolickom crkvom, opstanak na Kosovu i Metohiji...). Ponasanje bivseg vladike Artemija samo je dolivalo ulje na vatru i zaista ne vidim kako su njegovi potezi od nedobrovoljnog umirovljenja do sada doprineli resavanju bilo kog problema sa kojima se crkva danas suocava, pogotovo ovaj poslednji upad u manastir bez igumanovog odobrenja. Ocekujem visi standard ponasanja od crkvenih lica, pogotovo vladika SPC, cak i kada su u pravu, a kada vecina njihove sabrace arhijereja misli da nisu. Inacenje im nikako ne pristaje, tim pre sto se sa velikom tacnoscu moglo pretpostaviti kako ce reagovati Sveti Arhijerejski Sabor na upad vladike pod suspenzijom u prostorije manastira u koje nije pozvan, premda on sam smatra da mu poziv nije potreban. Sto je najgore, on je dobro znao da ce njegovi postupci izazvati dodatno slabljenje crkve, mozda i raskol, od koga nijedna strana nece imati nikakve koristi a pretpece ogromnu stetu, pa se ipak odlucio na korake koje je preduzeo. Niko mu ne odrice zasluge za dugogodisnje vodjenje eparhije pod najtezim mogucim okolnostima i ja mu zbog toga izrazavam duboku zahvalnost i neizmerno postovanje ali me njegovi svesni postupci od februara naovamo rastuzuju.

@Zoran

Да ли се Ви, поштовани г. Зоране, сећате како је цела ствар почела и ко је, од самог почетка, па до ове ескалације, систематски први повлачио потезе? Ја не бих рекао да је то био Владика Артемије. Напротив, он се све време трудио да својим понашањем умањи проблем. Да је само он у питању, ја сам уверен да би он и даље ћутао, али проблем је увелико превазишао и старца Артемија, и његове монахе. У питању је напад на Православље, на идентитет овог народа и на његово право на постојање. Чињеница јесте да је последњи поступак Еп. Артемија био драстичан, али није ли несравњиво драстичнији и, рекао бих, циничнији чин постављење Еп. Теодосија на катедру ЕРП? Како то да не налазите да је проблем, рецимо, на страни Еп. Иринеја Буловића, који је, изгледа, све и свја у нашој Цркви (бар по његовом мишљењу), и који делује по оној "кадија те тужи, кадија ти суди"? Шта бисте Ви урадили на месту Еп. Артемија? Медитирали бисте као будиста, или бисте пробали да учините нешто да спречите или бар укажете на проблем?

"По делима њиховим познаћете их." Дела овог Синода су, у задње време, више него жалосна. У Бога се уздајмо да ће све нас, и наше Владике пре свих нас, Он привести разуму и покајању, пре него што до краја пропаднемо.

@Јовиша Видић

Pa jasna stvar. Pitanje je samo da li ljudi iskreno žele da uporede stvari. A svakom čoveku, iole svesnom i savesnom, jedno od pitanja je dovoljno: Da li to pravoslavna crkava srpska (tj. pojedini njeni episkopi) radi kako treba kada je u stanju da upotrebi državnu ali i separeatističku policiju terorističke kvazi države Kosovo. O kakvim se jedninstvu i moći tu radi i ko na koga ovde liči?

@Маша

"Позитивне промене су очигледне у цркви. Ко се плаши промена, тај тешко да је хришћанин.
Кооперативност са Римом? Ви сте од оних који не излазе из свог дворишта?"

Преслишасте Ви нас, алал вера, али не преслишасте саму себе.

После најновијих догађаја, рећи да су "позитивне промене очигледне" звучи, заиста, као неслан виц. Толико много људи тужних, узнемирених, а Ви причате о некаквим "позитивним променама". Шта рећи, а не заплакати.

Исто и о кооперативности са Римом. Па да ли се мени привиђа непрекидно призивање папе у Србију? Зар да римски архијеретик, буде ближи и важнији Његовој Светости од брата му Артемија? Зашто? Зар је могуће да Патријарх верује да ће нам "дијалог" нешто добро донети? Једини дијалог са њима је дијалог истине, са којом, ако сте хришћанка, знате - нема компромиса.

Што се промене као категорије у Цркви тиче, видим да не говорите о потреби да се ми мењамо, постанемо бољи, узрастамо као боголика бића, већ о томе да треба да се, тобоже, вратимо неким облицима богослужења из давне прошлости. Видите, Ви опет говорите о форми. Зашто Вам смета форма која је до сада била уобичајена, коју је верни народ познавао и волео? Та форма је резултат наслага, искустава Свете Цркве. Приче о "обнови" неких старих форми нити су сасвим поуздане, нити су смислене, јер негирају значај нагомиланог вековног духовног искуства Цркве, па и специфичности њеног локалног развоја. Нисмо ми древни Ромеји, ми смо Срби, и сада је 21. век. Дакле, Ви сте против промена, а не ја. Те промене које Ви заступате, то је свођење Цркве на театар.

И на крају... изађем ја понекад из свог дворишта. Али не морам, нисам опседнут тиме. Не морам никад. Више волим своје двориште, какво год да је, него најлепше вртове туђинске.

И немојте дискутовати ad hominem. Није баш ни етички, а поготово не хришћански.

@Зоран

Пажљиво сам прочитао Ваш одговор. Наша Црква је заиста изложена претњи раскола, али и претњи јереси. Као што је и наша држава изложена пљачки и издаји. Све је то повезано у једну слику нашег трагичног стања, па о расколу не можемо говорити изоловано. Уосталом, ко управо улази у раскол, а ко му се одупире, то само Бог зна. Већина не мора бити у праву, зар не?

Већ сам написао зашто се Владика Артемије није повукао. Па знате и сами да му нису дали. Послали су га у Шишатовац на начин као да га шаљу у изгнанство. Нису дали његовом монаштву канонске отпусте. Намештали су оптужбе и блатили их преко свих медија. Сметало им је што народ долази у Шишатовац. Понижавање и шиканирање је било систематско и бескрајно. Па и то би се истрпело, верујем, да није било у питању много тога што је изнад и Артемија и његових монаха.

Већина архијереја јесте била за Артемијеву изолацију. Међутим, та већина (која, понављам, не мора бити у праву самим тим што је већина) већ дуго делује као једна гласачка машина, на, Боже ми опрости, један уротнички начин. Многи су произведени у епископски чин управо са разлогом стварања те машине.

Друго, многи које је Артемије такође био дужан да саслуша очигледно нису били за изолацију, већ за одлучно деловање: монаштво, знатан део свештенства и верног народа (посебно на КиМ)... Па, изгледа, и неки епископи. Страх је сада јак, људи се боје за егзистенцију, за губитак привилегија, али шта ако се још неко, сем Артемија и његових монаха, осмели? Шта ако рукавица полети прејако и у другом смеру (у виду доласка папе, нпр)?

Мислим да је тренутак када се кренуло на овај пут, са кога изгледа као да нема повратка, био када је донесена одлука о именовању Вл. Теодосија за Епископа ЕРП и КиМ. Но, повратка ипак има, и он сада изгледа као невероватно чудо или сан. А до повратка и решења води само једно - покајање свих. Наравно, и свих нас који у овим дебатама, очајни, учествујемо.

Даље нећу одговарати, Вама свако добро од Господа и праштајте.

Говоримо о "организацији" која своју дуговечност дугује вишевековним догмама-канонима .Непридржавањем прописа урушавају саму институцију .Затим:"Не постоји могућност апелације јер је Сабор највише тело Цркве". Највише тело је верујући народ , због кога та организација и постоји.Хипотетички , постоји могућност да комплетан народ пређе у "другу организацију".

@Zoran

За почетак могао је да се држи Устава СПЦ - највећег законског акта, који је и даље важећи и кујем јасно пише:


Владика Артемије је хитно, касно ноћу, рашчињен најобичнијим прегласавањем у Сабору (21:13), а да га претходно нису позвали на саслушање, чиме је такво рашчињење очигледно неуставно и противзаконито. Заиста не треба бити неки врхунски адвокат па видети тако очигледну чињеницу.

Petru Janketicu: Zar ne smatrate da je bivsi Vladika preko pisama Sinodu i Patrijarhu i svojim delima nakon majskog SA Sabora vec u potpunosti objasnio svoju poziciju i da formalno usmeno saslusanje nebi donelo nikakva nova razjasnjenja njegove pozicije, a to je da on smatra da Sinod deluje nekanonski i da ne priznaje njihove odluke koje on smatra nekanonskim. Da li je bilo neophodno saslusanje nakon njegovog upada u manastir za koje nije imao odobrenje nadleznog episkopa jer on smatra da mu to odobrnje nije potrebno ili je Sabor, znacajnom vecinom, posto je u to vreme zasedao, mogao izreci disciplinsku meru za koju je smatrao da prilici tezini prekrsaja? Ako Sabor ne moze nesto jednoglasno da odluci pa odluci vecinom glasova, ko je merodavan da sudi o ispravnosti tog postupka: bivsi vladika kome je izrecena disciplinska mera? Vi? Ja? Neko treci? Ko je merodavan da izrice sud o postupcima bivseg vladike? Sabor, ali samo ako je jednoglasan? A sta ako nije jednoglasan? Da li ta cinjenica, da Sabor nije jedinstven, sama po sebi daje pravo jednom od episkopa da vodi crkvu na ivicu raskola zato sto on misli da je u pravu i da je vecina njegove sabrace u krivu? Zar nije celishodnije u ovakvoj situaciji, kada bivsi vladika ima vecinu svoje sabrace protiv sebe, da se povuce u manastir i pise knjige o pravoslavlju koje inace odlicno pise i spreci dalje rasulo u crkvi ili Vi verujete da ce se kriza prebroditi tako sto ce Sabor povuci svoju odluku, pokajati se, smeniti Episkopa Teodosija i vratiti bivseg Episkopa Artemija u Eparhiju Rasko-Prizrensku? Ja sam spreman u svakom momentu na kolenima da preklinjem bivseg episkopa da se povuce i spreci raskol jer nema podrsku osetne vecine clanova SA Sabora, makar i da je u pravu a Sabor u krivu. U svakom sukobu postoji momenat kada je celishodno licnu ambiciju i samouverenost u sluzenju Istini podrediti opstem dobru a to opste dobro je sprecavanje raskola. Taj momenat je odavno dosao i prosao no g. Artemije to ne uvidja. Steta.