Чланак је заиста озбиљно написан, али имам утисак да га је писао неко ко никада није радио у привреди. Наиме, када је маја 1992. СБ ОУН увео санкције почело је затварање производних капацитета у Србији. Икао је имало много простора да се организује производња и и сачува радна и технолошка дисциплина, тај режим је довео на руководећа места послушнике СПС и ЈУЛ који су уништили скоро целокупну привреду Србије правдајући се санкцијама.У индустрији коже,обуће и текстила је прећутно одобраван увоз из Турске од стране десетак тајкуна који су давали кеш политичарима и од куповали српска имања у Новом Пазару и Тутину и исељавали Србе, а за то време су наше конфекције, трикотаже и обућаре пропадале и хиљадама радника је ускраћен радни стаж, плата и будућност. После наводне промене али стварне шминке од 5.октобра 2000.г. ова грана производње је упокојена и десетине хиљада радника. Мало је простора да би се овај став који је истинит апсолвирао, али они који су радили у тој грани ово добро знају.

Добра намера постоји, али- све ово већ стоји на много других папира, па се не спроводи; није спорно да ово треба урадити, чак ни како, већ ко?
То аутору промиче; као план, ово има само ту мањкавост.
Нико овде не мисли да ово не треба урадити; свима је јасно да без јаке индустрије ни јдна земља, као наша, не може да се ослободи суштински.
Наш проблем треба да се реши прво у једној другој равни- у политичком кадру. Чак и ови, који данас врше власт, све ово знају; проблем је у томе што они то неће да ураде.
Нама треба начин како да такав кадар доведемо на власт.

Старији од 35 година сматрају да је индустрија СФРЈ била врло добра, да су производи били квалитетни и конкурентни на светском тржишту. Ништа од тога није тачно. Идеја иза њене изградње после II Светског рата се заснивала на производњи, испуњењу планова, државној дистрибуцији, итд. Касније, кроз неке изнуђене реформе, покушавало се модернизовати привреду и трговину, али је све то било некако половично. У суштини, живело се од иностраних кредита и бесповратних помоћи. Када је престала политичка потреба Запада да се “југословенски модел“ као неки манекен издржава – као противтежа систему у СССР-у, и Источној Европи, почело је нагло опадање, које је санкцијама и НАТО-бомбардовањем доведено до краја, уз “приватизације“ . Важно је имати индустрију, машине, производити – али је и неопходно имати капитал, иновације, међународну конкурентну способност, тржиште, квалитет и јефтину радну снагу. Од свега – постоји само јефтина радна снага, уз овакве планове-сањарења.

Треба да смо захвални ''пријатељима'' са Истока и Запада што немамо индустрију!
Индустрија загађује земљу, ваздух и воду.
Фабрике нам отимају оранице и пашњаке.
Индустријиски начин производње је нездрав за људе и животиње. Код људи ствар отпор према раду. Доприноси богаћењу уског слој криминалаца блиских политичко-''црквеној'' олигархији!

Odličan, ozbiljan i programski tekst. Treba pažljivo čitati i tražiti snage koje će to pretvoriti u delo.

BRAVO. Takvi tekstovi su nam potrebni.

Без индустрије тешко да и једна земља може бити модерна и стабилна држава. Од ње зависи и виши стандард живота. То постаје у потпуности јасно ако погледамо на земље трћег, индустријски неразвијеног, света. Погледајмо какве проблеме имају афричке земље. Земље које немају индустрију принуђене су да увозе готове производе што је у суштини једна врста експлоатације. То доводи у ситуацију у којој се данас налази Грчка, тј. у презадуженост (већа потошња од производње). Идустрија индиректно помаже и друге привредне гране, нарочито пољопривреду. Присетимо се само да су пољпривреници (сељаци) много боље живели док смо имали индустрију. Постојала је већа куповна моћ људи. На крају да кажем, надам се да ће политичари прочитати овај изванредан чланак, тј. студију.

Zasto bi industrijalizacija bila prepreka za razvoj moderne poljoprivrede? Zar te dve privredene grane stoje jedna drugoj na putu? Zar se moze ocekivati brzi preporod Srbije industrijalizacijom zemlje? Ko ce podizati industriju? "Nasi idustrijalci"? Ostaju onda samo "strana ulaganja" a to je u prevodu strani kapital koji generise profit koji ostaje u rukama stranaca i koji se mogu po nahodjenju povlaciti (US Steel). To opet znaci da jedina "korist" od takvih stranih ulaganja ostaje porez koji ce placati nasi ionako slabo placeni radnici. A ako drzava pomaze strane ulaganja "dinkicevim stimulacijama", ta ista drzava isplacuje i zarade zaposlenima u privatnom sektoru. Poljoprivreda je mnogo brzi put u blagostanje, samo jedan primer: od izvoza krzna kune, Danska godisnje zaradi preko milijardu evra. Gde su ostali poljoprivredni proizvodi? Zar industrija nije i prerada poljoprivrednih proizvoda? Sanse Srbije su poljoprivreda, energetika (obnovljivi izvori).

ПОЉОПРИВРЕДАпатријархалност, ауторитет, религија, неписменост, необразованост, културна заосталост, социјална статичност, држава као сировинска база - колонија,слаба и неразвијена одбрамбена моћ, тежи прелазак у информационо друштво,лош квалитет животаИНДУСТРИЈАдемократичност, наука, писменост, образовање, култура, социјална мобилност, држава као јак економски и политички субјекат, јака и модерна војска, лакши прелазак у информационо друштво, јак стандард и квалитет животаНажалост, нема простора да објасним све ово, али паметном је доста да разуме.

Na duže staze ni jedna zemlja nije postala visoko razvijena samo od poljoprivrede. Uporedite, recimo, koliko Novi Zeland zaostaje za Australijom ili Kanadom.
Kao osnova i početak da, ali kasnije industrija mora da uzme primat.

Byakuya-sama
@субота, 19 мај 2012 10:24 фристајло

Problem je u vašem malom i ograničenom mozgu
Са друге стране, ја видим проблем у Вашој нервозној и брзоплетој реакцији на оно, што написах.
Да Вам се то не би дешавало превише често, покушајте да читате (и схватате) мало боље.
Могуће је да ја грешим; да ли је могуће да Ви грешите?

Moja druga dilema je stvaranje industijskih zona. Bojim se da je ovaj princip urbanizma neodrziv, i zbog vise razloga. Iako se slazem za ulaganje u infrastrukturu, potrebno je preci na novi sistem izgradnje urbanog prostora, nacin koji bi povezao ne samo industriju, vec i poljoprivredu, izolirane seoske zajednice, komercijalne i institucionalne objekte u modernu mrezu sa modernim sistemom transporta. Takva vizije je izlozena u studijama za Rusiju i druge zemlje u razvoju, da se izbjegne izolacija industrije, agrikulture i drugih "otmenih" profesija --- od universiteta i instituta, do vladinih organizacija i korporacijskih stabova. Od komputerskih firmi, do modernih stambenih, ugostiteljskih objekata. Mi ne mozemo graditi urbane sredine po starom modelu, jer taj ne moze rijesiti probleme prometa, zagadjenja, i skupoce energije. Svijet se vraca "odrzivom" razvoju, sto znaci puno kracim lancima snabdjevanja, manjeg tehnoloskog intenziteta, kao i nizu potrebu za kapitalom.

Ko spomene "trzisnu ekonomiju" ili jos gore "slobodnno trziste", taj je ne samo neozbiljan kvaziekonomista, vec zamagljivac situacije, prodavac magle i spin majstor.

Ofucane fraze nekakvih kvaziekonomskih "skola", koje su pukle kao mehur od sapunice nam zaista ne trebaju u ovakvoj krizi.

Mozda je kalkulacija nekakve industrijalizacije tacna, ali je nedovoljna. Kao da gladnog hranite sa 17 grama hrane, ali "znacajnih" tri puta dnevno.

Petar je dao osnovne postulate naseg upravnog i drzavnog, pa i privrednog sistema, i dok se ne iskorene nadriekonomisti, lazni manageri i izmisljeni biznismeni, u sustini obicna hajducka druzina, nema razgovora ni o kakvom razvoju.

Prvi korak raspustiti ekonomski institut, i njegove perjanice pitati za poreklo imovine, a zatim i privredne komore, pa redom....

Примјетио бих и коментар Biance и сложио се са оним што прича. Нама требају људи који имају такво разумјевање ствари, који нису сујетни и који су способни да схвате данашње токове, брзо се прилагоде, а да систем има што мање бирократских и неразумних препрека. У старијим генерацијама мало људи има тај капацитет, а млађим генерацијама недостаје искуства и образовања.
Пакистан је једна банана држава од 100 мил становника, и они годишње стипендирају својих 5000 доктораната да се усавршавају у свијету. Колико Србија шаље људи у иностранство, плански, и планира да их врати?
Нама је надаље потребно идентификовање тржишних ниша и уска специјализација на ту производњу тј. интеграција у велике свјетске системе. Потребна нам је и јака база истраживачког рада и смјелост да се уђе у нове области, јер само оно што није још истражено и покривено може нам пружити брз и снажан развој.