Jos jedna napomena: u Finskoj ne postoje privatne skole i jako se vodi racuna o tome da skolovanje bude dostupno svima i jednako kvalitetno. U Srbiji to mozda i nije jos toliko vidljivo, ali u vecini kapitalistickih zemalja (narocito anglosaksonskih) i te kako jeste - raslojavanje dece na one ciji su roditelji dovoljno imucni da plate privatno skolovanje i omoguce im da dobiju dobro obrazovanje, i na one koji to ne mogu i prepusteni su krajnje siromasnim drzavnim skolama koje se bore sa gomilom problema. Upravo tu lezi razlog sto je vecina zapadnih sistema rangirana prilicno nisko. Sto se Srbije tice, velike su sanse (na zalost) da i ona ide putem ovih zemalja i da je sve te "efikasne" reforme vuku sve dublje u propast.

Је ли оно беше у Финској прошле године један напредни ученик побио све живо у школи? Где је највећи проценат самоубистава?

Кад је у питању језик, теоретски, исти смо као Финци. Али кад погледамо приступ језику, када поставимо питање шта је циљ образовања е ту смо диби дус у свему у супротности са Финцима. У приступу језику, на конто тврдње да је језик жив и да се у складу са тим мења, ми од чистог српског језика правимо неку врсту српско-енглеског, која прави збрку у конструкцији реченице на српском језику. Човек може бити не знам како образован али му се дешава да греши и да се брука. Смејемо се Хрватима што чувају свој језик (Вуков) и једним делом иду у крајности али опет то је њихов проблем. За разлику од Финаца који уче бројне податке истовемено развијају начине размишљања како те податке употребити на корист јединке и друштва. Код нас, важно је стећи диплому а даље? Даље, шта буде. Код нас у просеку, не само да се не подстиче креативно размишљање већ се оно гуши. Јединке које и поред свега искоче из калупа одлазе у иностранство. Шта нам остаје? Зашто пропадамо?

Дружим се са"обичним"народом,какав сам и сам.Немају велико образоваље али су веома разумни.
Кажу ми:Не иди код лекара који је млађи од четрдесет година.Мисле да је"купио"диплому.
Приметили су катастрофалне учинке,нарочито оних који су дипломирали на приватним факултетима па колико могу хоће да спрече штету.
Мислим да су нам Медицински факултети још добри али моји познаници неће да ризикују.
Као и све друге области,школство је почело да тоне седамдесетих.Приметило се осамдесетих.Болоња и неконтролисани развој приватног школства убрзали су суноврат.

Ево текста који сам написао после дужег истраживања а који се бави препородом наставе у одвојеним мушким и женским одељењима у Русији:

http://svetlostvostoka.blogspot.ru/2012/11/4.html

Прво, сложио бих се да Финска има.добро образовање, образовани људи су им једина "сировина", нафту немају. Проблем је што њихов систем производи углавном шрафцигере, а не људе који умеју да мисле.
Друго, наведени Пирсон је амерички продавац школских књига, вероватно су Финска и Кореја добри купци па по том основу добише титуле.
Ја бих ипак школовао своје унуке на Куби. Њихов образовни систем је сличан старом Југо моделу, само доведен до перфекције.

Политичкој коректности нема места у озбиљном разговору о образовању, а питање имигрантске деце је везано за достизање критичне масе.

У Лондону је велика концентрација имиграната и има школа где су имигрантска деца у великој већини. Та деца су често лошијег економског стања, родитељи су нижег нивоа образовања, а мајке, које највише времена проводе са децом често не говоре или слабо говоре енглески. Та деца споро уче језик јер се налазе у окружењу себи сличних, а постоје школе са ђацима који за матерњи имају преко сто различитих језика.

У те школе иду и енглеска деца, али пошто се имућнији и образованији родитељи труде да децу упишу у школе где иду деца њима сличних (ако већ не могу да их пошаљу у приватну школу где се школује само 5-7%), у школама са много имигмрантрске деце често остају само деца незапослених и необразованих Британаца који немају аспирације, посебно не оне везане за образовање деце.

Чланак је добар. Не бих се сложио са првом тврдњом око писања. Тачно је да земље са бројнијом имигрантском популацијом остварују лошије резултате. Тачно је и да се у западним земљама сиромаштво и необразованост наслеђују, јер услови нису једнаки за све.

Био сам у Кореји. Њихови студенти се убише али баш убише од учења. Не путују вани на размјене да би што прије завршили и кренули да раде. Они су као народ ксенофобни и етнички чисти.

Ови што глорификују савршеност југо-образовног система мислим да пуно гријеше.

@"...Једна таква сличност је правопис. Оба језика се пишу скоро идентично као што се и изговарају. Самим тим, дете које зна да правилно напише једну реч, знаће да правилно напише сваку реч, чак и ако је чује први пут. .. И док деца којој је енглески матерњи језик вежбају правопис до дубоко у адолесценцију, финска и корејска деца могу да се посвете раду на другим предметима."

Ово је врло поучно и за нас, зашто треба да чувамо нашу азбуку којом се све пише не "скоро идентично" него тачно онако како се изговара.
Мислим да је ово један од главних разлога зашто су и наши ђаци некад раније показивали успех изнад светског просека, а то би могли и ови данашњи само да у рукама више држе књиге и користе знање своје азбуке, а мање да губе време на разне глупости које им као мамце подмеће савремено потрошачко друштво обликовано по западном моделу.

""Милош. Ево Вама професоре један кец. Идите лепо кући па се сконцентришите и сетите шта су Вама професори причали, па то лепо објасните деци, на њиховом модерном језику. Приближите им се мало.

Најбоље је оно образовање које обезбеђује опстанак и напредак (развој појединца и заједнице).
Када се имају у виду ови критеријуми онда имамо ситуацију да су унифицирани тестови "квалитета" образовног система сумњиви.
За дете које живи у некој афричкој пустари важније је да препозна опасности (предаторе, отровне биљке, итд.) и начине да преживи (како да нађе воду у пустињи, како да нађе храну и слично) него како се користи кредитна картица, како се попуњавају обрасци или како да презентира нешто на неком скупу.
Када то имамо у виду све приче о унификацији образовних система падају у воду. Сваки образовни систем је специфичан (и треба да буде специфичан) односно примерен тренутном нивоу развијености неке заједнице и њеним развојним циљевима. Ако желимо да будемо туристичка земља онда је профил образовног система другачији од ситуације када желимо да будемо лидери у производњи софтвера и високих технологија.
Нажалост, ако не знамо куда идемо сви путеви су исправни.

Није проблем само у смањеном времену које ученици проводе у школи већ и у својеврсној превари од стране многих школа која је систематски подржана и охрабрена. Седнице актива наставника, одељењска и разредна већа одржавају се у току наставе што значи да су ученици раније кући односно без пружене образовне услуге.
Погледајте рад секција, такмичења ученика, погледајте обим допунске наставе (углавном је спорадична и само за слабије ученике). Углавном имамо образовно/радно фолирање (у преводу фалсификовање исправа на бази којих се исплаћују плате: кобајаги је одржана додатна/допунска настава а у стварности није).
И то није спорадична појава већ масовна. Према неким проценама чак 30% буџета за образовање је на бази фалш радних листи наставника односно школа (фиктивно одржани часови или фиктивно одржане активности).
Јасан је циљ: да се овим стимулисаним нерадом створи предпоставка да се манипулише наставницима а богме (још више) ученицима и да се тиме управља будућношћу Србије.

Нормално је да се преиспитују наставни планови и да се редовно допуњују новим садржајима или новим начинима интерпретације сагласно развоју педагогије, образовних технологија и технологије генерално.
Потребно је обезбедити да свака школа има бежични интернет и да сваки ученик добије рачунар и то не само у школи већ да га има и кући.
Такође је потребно обезбедити адекватне садржаје за реализацију обуке на даљину и то у више формата (интерпретација) да би сваки ученик могао да изабере интерпретацију која му највише одговара у циљу постизања образовних а богме и васпитних циљева.
Такође је потребно охрабрити иницијативе развоја социјалних вештина код ученика на разне начине: коришћењем специјализованих мрежа за ученике (модератори треба да буду наставници), већим бројем активности у школи (приредбе, изложбе, такмичења (спортска и такмичења у знању), смотре стваралаштва на нивоу школа и на нивоу заједница (општина/град)), итд.
Да ли је во могуће?
Јесте ако се хоће и почне да ради.

Као прво, уопште не верујем у ове тврдње о нАјбољем школству у Финској.По ком то критеријуму, само по ПИСИ....СМЕШНО.А што се језика тиче, па зар наш вуковски систем не би требало, по ѕакључку ових аутора, да гарантује исту успешност? Можда би и било тако да нашу децу не УГЊЕТАВАЈУ од седме године са енглеским, па им придодају још један страни језик од 11 године, па се чуде што не владају матерњим језиком? Кад се томе дода гомила података којима се деца непотребно затрпавају највише у прва 4 разреда, онда је питање како сви нису неписмени.И све се то НАМЕРНО ради.Срозавање школства је повезано и са општим губитком висине интелигенције народа....најшколованији се константно исељавају.